Pred vama je mali udžbenik psihologije uspeha i socijalne inteligencije koji vam može pomoći da napredujete i očuvate svoje mentalno zdravlje. Saveti sa komentarima pokazaće da su putevi socijalne inteligencije i mentalne higijene često tajnoviti i suprotni našim očekivanjima, a ipak jasni našem intuitivnom biću.

Samopodrška u izražavanju sebe i antivan pristup teškoćama osnova su puta uspeha a razvoj asertivnosti (sposbnost zauzimanja za sebe), samopouzdanja i empatije osnova su za dobar life choaching

Ovi life coach saveti  se baziraju na akumuliranom iskustvu i podstiču nas da i sami preispitamo i unapredimo svoja iskustva. U nameri da nam pomognu u procesu ličnog rasta i razvoja i očuvanju duševnog zdravlja, ove savete priredila su dva istaknuta klinička psihologa – Arnold i Kliford Lazarus (otac i sin), karikaturama ih je ilustrovao Bob Živković, a komentare koje ćete uz njih naći napisao je psihoterapeut Nikola Krstić.

Uče nas da ne smemo grešiti. Za greške dobijamo opomene, kritike, negativne poene. Savršenstvo se proklamuje kao najviša vrednost i cilj naših aktivnosti. Na ovaj način u sebi stvaramo nepodnošljivu napetost. Očekujemo od sebe da ne grešimo i ljutimo se na sebe i druge zbog grešaka. Plašimo se grešaka toliko da taj strah postaje parališući.

      Ovaj strah, napetost i ljutnja, uopšte nam ne pomažu. Naprotiv, kada smo opušteni, dobro raspoloženi, spontani i razigrani, grešimo mnogo manje i radimo mnogo bolje. Stoga je za uspeh važno shvatiti da su greške sastavni i važan deo svakog posla ili učenja i da ih nije ni moguće ni potrebno potpuno eliminisati. Kada ovaj stav postane sastavni deo nas i klime u kojoj radimo, greške se smanjuju a mi ih koristimo na kreativan način. One su tu da bi nam ukazali šta činimo pogrešno, i tako unapredili naše učenje.

      Najbolje pamtimo kada pogrešimo i shvatimo kako smo i gde pogrešili. Dalje, grešeći otkrivamo nove, ponekad bolje načine da se nešto uradi. Mnogi veliki pronalasci nastali su slučajno, upravo greškom. Najzad, greške su tu da nas nasmeju i zabave, kako bi smo u proces rada ili učenja uneli malo tako potrebnog duha i vedrine.

      Iako obično mislimo da će nas drugi više ceniti ako ne grešimo i da ćemo grešeći pasti u njihovim očima, to najčešće nije tako. „Savršene“ niko ne voli. Drugi ih doživljavaju kao ohole i uobražene ljude koji ne vide svoje nedostatke. „Savršeni“ izazivaju zavist, ljubomoru i strah. Drugi osećaju da sa njima nešto nije u redu, čim moraju toliko da se trude da pokažu svoje savršenstvo. Čini se da svojim „savršenstvom“ oni kompenzuju neki mnogo veći nedostatak. „Savršene“ ljudi najčešće doživljavaju kao konkurenciju i plaše se da će biti prezreni i omalovaženi što nisu tako dobri kao oni. Paradoksalno, kada pokažemo svoju slabost ljudi osećaju da smo im bliži, lakše se sa nama identifikuju pa imaju impuls da nas podrže, ne osećaju nas kao pretnju pa lakše sa nama ostvaruju kontakt i zajedništvo.

Negde u sebi svako od nas veruje da bi ovaj svet bio mnogo bolje mesto ako bi svi nas slušali. Svuda oko nas ljudi tolike stvari rade na pogrešan način i to nas izluđuje. Stoga smo skloni da svoju okolinu bombardujemo zahtevima, savetima, sugestijama. Ponekad izigravamo policajca u svojoj kući, na poslu ili u neposrednom okruženju, ili samo nekog ko sve zna najbolje ali ga, eto, niko ne sluša.

      Ponekad smo skloni da od drugih napravimo servis za svoje potrebe i ljutimo se kada neko odbija da se povinuje našim zahtevima. Ponekad se toliko snažno identifikujemo sa svojim ciljevima da nam se čini da će svet propasti ako ih ne ispunimo. Tada smo skloni da od ljudi oko sebe zahtevamo besprekoran rad i maksimalno zalaganje kako bi pobeda bila izvojevana. Vršimo na svoju okolinu nepodnošljiv pritisak i prema saradnicima se odnosimo sa omalovažavanjem i ljutnjom.

      Nema sumnje da svako od nas u osnovi samo želi najbolje i da se zapravo oseća ugroženim time što ne može da kontroliše sve oko sebe koji utiču na njega i na napredak. Kontrolisanje drugih tako postaje opsesija, a mi postajemo hronično nezadovoljni svojom decom, partnerima, saradnicima, komšijama. Na ovaj način brzo postajemo nepodnošljivi, drugi nas izbegavaju ili nas lažu kako bi se zaštitili. Međutim, ovakav stav najviše šteti nama samima. Živeti u stanju opsesije, napetosti i ljutnje nije ni lako ni zdravo. Stoga je važno imati na umu da pozitivnim stavom mnogo delotvornije utičemo na druge nego negativnim. U tom smislu „tako treba“ bilo bi dobro zameniti sa „bilo bi bolje“ ili „možda bi bilo bolje“ ili „da li si razmišljao da pokušaš ovako“… Realno, drugi nas sa svojim greškama obično mnogo manje ugrožavaju nego što mi to sebi predstavljamo. Svet sigurno neće propasti ako mi prestanemo da vršimo policijski nadzor. Stalnim negativnim nadzorom odbićemo ljude, a onima koje volimo postaćemo gori od noćne more. Čvrstina karaktera i snaga volje ne ogledaju se u snazi naše histerične opsednutosti, već u dostojanstvu, velikodušnosti i optimizmu koje smo u stanju da zadržimo i kada stvari ne idu najbolje.

Nije prijatno, a ponekad nije ni bezbedno konfrontirati se. Za to je potrebna agresija, drugi nas mogu negativno proceniti, možemo ih uznemiriti, može se ispostaviti da govorimo o stvarima o kojima ne znamo dovoljno, a čitava stvar može dovesti i do svađe i neprijateljstva. Uostalom niko ne voli one koji se prave pametni i stalno su protiv. Iz svih ovih razloga često odlučujemo da „ne talasamo“. Zarad mira i bezbednosti gutamo svoje misli i osećanja, ne iznosimo svoja neslaganja, kritička zapažanja, potiskujemo negativne emocije, ćutimo dok u nama ključa kao u loncu. Najzad, počinje da nas boli želudac, jedemo se iznutra, knedla u grlu raste, jedva dišemo, na ivici smo da briznemo u plač, i malo je potrebno pa da nagomilano nezadovoljstvo eksplodira. Drugi su zatečeni, uplašeni i zbunjeni, a kada napad histerije prođe, osećamo stid i imamo potrebu da se povučemo.

      Prirodno je i normalno da stvari vidimo na različite načine. Takođe, ljudi su bića emocija i normalno je da ponekad osećaju nezadovoljstvo, strah, ljutnju. Iznošenjem svoga mišljenja mi oslobađamo energiju, i pritisak u nama se smanjuje. Time dajemo drugima priliku da stvari vide i na drugačiji način. Bez različitosti stvari bi stajale u mestu i ništa se nikad ne bi promenilo. Različitost donosi dinamiku i podstiče ljude. Reakcije su obično mnogo bolje nego što smo očekivali. Čak i ako naše ideje ne budu prihvaćene, ako nismo previše nametljivi, drugima će značiti da čuju drugačiji stav. Poštovaće nas kao nekoga ko ima petlju da govori ono što misli. Kada iznesemo ono što nas muči, i nama je lakše, pa mirnije prihvatamo odluke koje idu u suprotnom pravcu. Mi smo učinili svoje, naša savest je mirna, na grupi je da preuzme odgovornost za odluke…

      Slično je i sa negativnim emocijama. Ako ne dozvolimo da se previše nakupe, neće eksplodirati. Važno je da svoju ljutnju, nezadovoljstvo i slično iznesemo blagovremeno i direktno, jer ćemo tako biti u stanju da to učinimo bez prekomerne uzrujanosti i panike. Imamo pravo da budemo ljuti, nezadovoljni, tužni.., a drugi imaju pravo da znaju kako se mi osećamo, ako se to njih tiče. Samo ako znaju šta se u nama događa, moći će da to uzmu u obzir u svom daljem postupanju. Iznošenje emocija obično povećava bliskost jer ljudi sa nama mogu da se identifikuju. Ako emocije iznesemo na vreme, osećaćemo olakšanje, čak i ako time nismo postigli mnogo. Time su šanse da će nas emocije preplaviti i da ćemo izgubiti kontrolu nad sobom manje, a drugi će nas više uzimati u obzir. 

Zabava, opuštanje, igra, razonoda, smeh.., zapravo su naše psiho-fiziološke potrebe bez kojih se ne mogu očuvati ravnoteža i zdravlje, baš kao što je to i san. Zabava, opuštanje i igra isto su onoliko važan deo života kao i rad i napredovanje. Kvalitet slobodnog vremena odlučujući je za kvalitet čitavog našeg života.

Od njega najzad zavisi i kvalitet našega rada i sveopšti osećaj zadovoljstva sobom i svojim životom. Dokazano je da je mozak čoveka koji odvaja dovoljno vremena za igru i zabavu efikasniji u rešavanju složenih problema koje pred njega postavlja posao, kao i da je njegova produktivnost veća. Stalno i beskrajno odlaganje sebe i svojih potreba za neko bolje buduće vreme koje nikako da dođe učiniće nas mrzovoljnim, nezadovoljim i napetim, a može dovesti i do ozbiljnih psihičkih problema. Dobro raspoloženje, fizičke aktivnosti, igra, kontakt sa prirodom, decom i životinjama, umetnost, muzika, ples, hobi.., učiniće da se osećamo ispunjenije, vedrije, opuštenije, pa će samim tim kvalitet našeg rada, ali i života uopšte, biti na višem nivou.

U nama leži ogroman kreativni potencijal. Gotovo da nema prepreke koja se ne može savladati. Ipak, skloni smo da idemo linijom manjeg otpora, da se prepuštamo strujama života i vetrovima sudbine. Trpimo nezadovoljavajuća stanja jer bi borba za promenu poremetila naš rđavi konformizam. Želeli bismo magični štapić ili čarobnu pilulu da reše naše probleme i da zatim možemo nastaviti po starom. Užasavamo se ideje da je naš život slika i prilika nas samih i da menjati život znači pre svega menjati sebe. Radije smatramo da nam je život upropastio neko drugi. Roditelji nas nisu razumeli i podržavali. O braći i sestrama smo morali da vodimo računa, pa nismo imali vremena za sebe. Partner nas je zarobio između četiri zida ili nam se natovario na grbaču. Decu čitav život vučemo napred, a da bismo im obezbedili dobrobit i budućnost, žrtvujemo svoju dobrobit… Beskrajan je spisak ljudi koji su krivi za našu nevolju, koji su nama manipulisali, koji su potrošili našu mladost i energiju, isisali naš novac, oduzeli nam slobodu izbora.

      Naravno, životne okolnosti i drugi ljudi utiču na nas i to se ne može promeniti. Ipak, jedan drugačiji, aktivan stav prema životu koji znači preuzimanje odgovornosti za ono što nam se događa od velike je pomoći. Ključ svih promena je rad na sebi i svojoj promeni. Ako budemo iskreni prema sebi, uvidećemo da smo u mnogim slučajevima povlađivali sebi i birali lakši put, prebacujući odgovornost na druge, čekajući bolje vreme, nadajući se da će se stvari rešiti same od sebe. Mađutim, tak kada prihvatimo da smo mi sami suštinski odgovorni za najveći deo onoga što nam se u životu događa, otvara se istinska mogućnost promene nabolje.

Visoki ciljevi istinski nas mogu nadahnuti. Duboko u sebi osećamo da smo vredni velikih postignuća. Ipak, postavimo li ciljeve previsoko brzo ćemo se demoralisati. Uvek je moguće više i bolje i uvek će postojati neko ko je ispred nas. Nesmemo sebi dozvoliti da nas ove činjenice obeshrabre. Važno je uživati u svakom koraku naperd. Naša postignuća su naša postignuća, pa kolika su da su, nema razloga da u njima ne uživamo. Ako se na ovaj način okrenemo oko sebe, pronaćićemo mnogo stavri koje smo postigli ili ostvarili, koje posedujemo ali ne primećujemo. Ova spoznaja uliće nam novu energiju i ohrabriti nas na nove korake, ma koliko mali ili veliki oni bili.

      Sučeljavanje sa svojim slabostima i granicama provocira naš narcizam. Teško nam je da prihatimo svoja ograničenja. Ipak to je neminovno. Svi smo ograničeni na ovaj ili onaj način. Istraživanje svojih granica i prihvatanje svojih ograničenja vodi divnom osećanju prihvatanja sebe i svog života i uživanju u sebi i svom životu.

Ponekad smo skloni da se stalno vraćamo na tegobe iz prošlosti i da u njima tražimo razloge i opravdanja našeg sadašnjeg stanja i naših novih neuspeha, ili jednostavno pokušavamo da sebi pribavimo povlašćen status. Sigurno je da u prošlosti leže koreni mnogih naših teškoća, ali važno je shvatiti da se sa tim teškoćama u koštac možemo uhvatiti samo danas. Umesto da postavljamo pitanje šta nas je dovelo tu gde smo, bolje je okrenuti se pitanju kako odatle da izađemo.

      Nije sasvim tačno da se prošlost ne može menjati. Iako se svakako ne mogu menjati konkretni događaji i naši doživljaji, ono što se može menati, to je naš stav i odnos prema njima. Da li će traumatični doživljaji naše prošlosti ostati kamen o koji ćemo se uvek ponovo spoticati i večni izvor naših samoopravdavanja, ili će postati dodatna snaga koja nas pokreće napred – to zavisi od nas. I najstrašnija iskustva mogu postati podrška našem životu, štaviše mogu biti onaj okidač koji će nam pomoći da svoj život iz osnova promenimo. Članak “Fantastična moć psihološke kompenzacije” (idi) bavi se upravo ovim.

Obično nije najprijatnije odbiti drugog. Niko ne voli da bude odbijen. Ipak, u životu to je neminovno da bismo zaštitili svoje potrebe i interese i mi na to imamo legitimno pravo i obavezu. U suprotnom ćemo biti skloni da odgovornost za ono što nam se događa stalno prebacujemo na druge, ili ćemo živeti u uverenju da su drugi neosetljivi za naše potrebe i spremni da nas iskoriste. Stoga postavljanje granice spada u veoma važnu socijalnu veštinu. Postaviti granicu i reći “ne” zapravo govori o našem poštenju. Pošteni smo jer ne pristajemo da uđemo u nešto zbog drugih, a bez sebe. Pristati na nešto što je protiv nas, naših potreba, osećanja, stavova nepošteno je prema drugima, pa ćemo se pre ili kasnije suočiti sa njihovim nepoštovanjem. Suprotno tome, postavljanjem jasne granice i poštovanjem sebe mi poštujemo i druge upravo time što ne ulazimo u nešto gde sebe ne vidimo, i upravo time što brinemo o sebi, mi brinemo i o drugima. Kako smo mi tada dobro sami sa sobom, drugi znaju na čemu su sa nama i više nas poštuju.

Živeti znači suočavati se sa stalnom inercijom i raznoraznim preprekama koje stoje na putu ka realizaciji naših ciljeva. Iako suočavanje sa preprekama i teškoćama može da bude neprijatno, i iako ponekad izgubimo nadu i veru, prepreke život čine zanimljivim, a ostvarenje subjektivno važnijim, savlađujući ih stičemo nova iskustva i znanja, povećavamo samopouzdanje, postajemo čvršći i otporniji. Gotovo da nema onoga što se ne može postići ako mu se dovoljno posvetimo.

      Naravno, nekada je naše životno iskustvo takvo da su prepreke koje su pred nama stajale bile veće od nas. Važno je biti svestan granica svojih moći. Nešto što je za nekoga sasvim jednostavno, za nas može biti veliki i značajan korak. Ipak, gotovo da među ljudima koji su postigli velika dela nema onih koje je život mazio. Loša startna pozicija i početna frustracija preprekama koje su veće od nas obično znače da ćemo, istrajemo li u pokušajima, daleko stići.

Pozitivno mišljenje jeste ključ uspeha. Ipak, pogled kroz „ružičaste naočare“ ponekad je u funkciji ignorisanja i potiskivanja problema, pa nas neće daleko odvesti. Odlaganje rešavanja problema ima smisla, kada on prevazilazi našu moć i naše kompetencije.

      Takođe jeste tačno da iz teških okolnosti i nezgodnih situacija možemo mnogo naučiti. Tada su naša kreativnost i moć snalaženja na ispitu, naša tolerancija na frustraciju raste i na kraju iz svega možemo izaći podržani i ojačani. S druge strane ovo će se desiti samo ako realno sagledamo svu složenost problema u kojem smo se našli i ako predvidimo negativne okolnosti koje nam ne idu na ruku. Nikako ne valja klonuti duhom i preuveličavati probleme, ali optimistički duh i nipodaštavanje realnih problema mogu da budu veoma opasni ako nisu podržani konkretnim postupcima. Optimizam jeste dobar, ali ne i ako je sasvim bez osnova. Vera u pozitivan ishod krije u sebi veliku snagu, ali samo ako ide pod ruku sa jasnim sagledavanjem svega onoga što nam ne ide u prilog i s čim ćemo morati da izađemo na kraj da bismo uspeli.