Tačno ispod Avale, izvire bistra i hladna voda, okružena oštrim šumovitim padinama, zavučena i sakrivena bršljanom i debelom mahovinom. Vekovima, sve do danas, meštani dolaze da u miru stoletnih šuma zahvate ovu živu vodu. Tako stari izvor, to mitsko mesto, živi svoj spor, spokojan, jednoličan život u pesmi ptica i zrikavaca.
Mesto je to na kom se ukrštaju putevi i ljudi dolaze sa svih strana. I svi zastaju da udahnu miris lipe i poslušaju žubor vode, ohlade ruke i lice, popiju koji gutljaj i posede u dubokoj šumskoj hladovini.
Meštani dolaze sa belim plastičnim balonima i toče vodu, sporo i smireno, jer u dubinama šumskim vreme stane, a srce počne tući spokojno i jasno.
S vremenom, razvio se skroman običaj, izraz krotkosti običnog čoveka koji odumire. Kada na izvor naiđe neko od prolaznika, meštani koji toče vodu usrdno se povlače kako stranac ne bi morao da čeka da se baloni napune. On tako, za vreme vrelih letnjih dana dobija priliku da odmah zaroni ruke i lice u ledenu vodu dok ga po čitavom telu podilaze žmarci. Za to vreme, meštanin čeka i radoznalo razgleda novajliju. Topi se u dobroti i strpljenju kao da ukazuje počast visokom i dalakom gostu iz drugoga sveta i vremena.
Na taj jednostavan, neupadljiv način, ovde na šumskom izvoru, u tišini, sreću se ta dva sveta, jedan koji nestaje i drugi koji se bezobzirno širi. Tako ovde na stoletnom izvoru istrajava običaj usrdnosti i predusretljivosti, nestao u svetu žurbe, dole u gradu, na svega desetak kilometara, gde su se milioni stisli da žive brzo i plitko.
Srećom, malo ljudi dolazi, jer tamo gde je mnogo ljudi za prirodu više nema mesta.
Na večnom vrelu gde voda, uvek nova i uvek ista svedoči ljudsku prolaznost, osetim stotine godina urasle u šume, osetim dubinu šumskih korena, posedim i poćutim uz žubor vode i poj ptica, i grudi mi ispuni milina što sam makar na čas umakao gradu.

Piše: Nikola Krstić