Već nekoliko godina bavim se istraživanjam i klasfikacijom intevencija u geštelt psihoterapiji i ovde ću izneti deo rezultata.

Da bi smo odgovorili na pitanje šta su intervencije u GT, potrebno je postaviti pitanje šta sve u GT može izvršiti uticaj na klijenta i odnos psihoterapeut/klijent (ako izuzmemo “spoljašnje” faktore, kao što je seting i slično).

Najšire možemo reći da uticaj može izvršiti sve ono što terapeut učini ili čak ne učini u odnosu na klijenta i u odnosu sa klijentom, uključujući i psihoterapeutove “unutrašnje” procese i stanja, osete i osećanja, raspoloženja, neizgovorene misli, nade, očekivanja i tako dalje. Drugim rečima, kada psihoterapije otpočne, sve ono što teraput doživi tokom seanse, i ne samo tokom seanse, i sve ono što učini, ili čak ne učini sa svojim doživljajem (svesno ili nesvesno), može imati uticaja na proces, na odnos teraput/klijent, na klijenta samog.  Naime sve je to deo polja terapeut/klijent.

Ali da li je sve što se u terapeutu događa, sve što doživi i namerno ili nesvesno učini ili čak ne učini, intervnecija?

Uže, intevncijom možemo nazvati sve ono što teraput namerno (svesno), makar i spontano, učini ili ne učini (zadrži) u vezi sa klijentom, kako na terapiji tako i izvan nje, uključujući tu i dijagnostiku koju izvodi, kao i stanja koja voljno doživaljava onoliko koliko im se voljno preušta (otvara se za njih) ili upravo bira da im se ne prepušta.

U tom smislu možemo reći da teraput ne inteveniše samo ego funcijom, dakle svojim acijama (rečima, telenim pokretima), već i stanjima u kojima se nalazi, npr. Osećanjima i raspoloženjima ka kojima se otvori, čak senazciajma koje se u njemu tokom terapije zbivaju, koje je spreman da doživi, svojim neizgovorenim mislima, neverbalnim ponašanjima i gestovima, čak celokupnim poljem svojih životnih iksustava, profesionalnih i ličnih, načinom na koji izvodi dijegnostiku, itd. Jednom rečju, celokupan psihoterapeutov doživaljaj, koji se događa u polju teraput/klijent, može se smatrati intervencijom, u tom smislu da ima svojih posledica na iskustvo i doživalj klijenta, i u tom smislu da teraput sa tim nešto voljno radi, npr. svestan ih je.

Kako se ovo polje, celokupno polje doživljaja, iz heurističkih (istraživačkih) i didaktičkih (obrazovanih) razloga mora suziti i podeliti, možemo reći da je inervencija u užem smislu sve ono što teraput čini ili ne čini (suzdržava se od činjenja) svesno ili namerno.

Ovo sužavanje je dopušteno, čini mi se, samo ako vodimo računa o tome da će i sve ono što teraput čini nesvesno, potancijalno (manje ili više) uticati na klijenta tj. na njihov odnos. Najazd nije ni moguće ni potrebno da terapeut bude svestan svih procesa koji se između njega i klijenta događaju, odnosno svega što čini i ne čini slučajno ili spontano.

Idući za tom idejom podelio sam dakle intevencije na sve ono što terapeut čini i na sve ono što ne čini (dakle svesno se uzdržavajući od činjenje).

Dalje, podelio sam sve intencije na intervencije rečima (rečenice) koje teraput izgovara i intervencije telesnim pokretima koje čini (uključujući i sferu estetskog), i intervencije stanjima (doživljajem) u kojem se taraput nalazi ili kojem teži.

Naime terapeut postavlja pitanja, izgovara sudove (iskaze – tvrdnje), poziva (izgovara molbe ili inperative). Na primer, “Kako se sada osećaš?”, to je pitanje. “Volim životinje.”, to je sud, iskaz, odnosno tvrdnja. “Voelo bih da me sada pogledaš.”, je molba, a “Preći sada na drugu stolicu.”, je zahtev ili impertiv (u gramatičkom smislu).

Nagnuo sam se ka klijentu, ustao sam i šetam po sobi, privukao sam ili udaljio svoju stolicu, ustao sam i ponudio zagrljaj, to su intevencije koje sam nazavo telesnim pokreztima.

Izgovorene reči i načinjeni pokreti su dakle ono što terapeut čini. Jednako važno, mađutim smatram i ono što teraput ne čini, pa sam i svasna nečinjanja opredelio kao intervencije. Na primer, ćutim sa klijentom u želji da pribavim nestrukturisanost. Ili se suzdržavam da mu postavim pitanje koje mi je na umu, jer mi se čini da bi to pitanje bilo isuviše frurtirajuće. Potrebno mi je vreme da shvatim šta se to događa između nas pa imam potrebu da postavim pitanje koje je grubo i sugestivno. Ili, svestan sam da bih rado pričao klijentu o mom iksustvu, ali mi se čini da bi to prekinulo njegovu ekspresiju doživaja. Ili se suzdržavamo da izgovirm savet, jer mi se čini da bih mu time oduzeo iskustvo sopstvenog traganja za rešenjem, saopstvenog učenja koz iksustvo. Ili, suzdrvama se da ga zagrlim i tako dalje.

Kada govorimo o intevenciji rečima, pitanja sam dalje podelio na otvorena i zatvorena (sugestivna). “Kako se sada osećaš?”, otvoreno je pitanja. “Šta se sada tebi događa?”, još otvorenije. “Osetio si ljutnju?”, zatvoreno je pitanje. “Osetio si ljutnju prema meni kada sam ti rekao da mi je žao tvoga oca?”, još je zatvorenije. Otvorenost i zatvorenost pitanja, dakle vidim kao skalu. Rekao bih da sam sklon otvoenijim pitanjima, ali mi iksustvo pokazuje da zatvorenija pitanja štete vreme i da su naročito zčajana u radu sa nerazrađenim klijnetima, jer su podrška da izraze sebe i da atikulišu svoj doživalj.

Piter Filipson kritikuje pitanje kao intevnciju u GT, zato što, kako veruje, primkeno poziva ego funciju i time udaljava klijneta do doživalja, a takođe je znak teraputovog distancranja, kako od klijneta tako od vlastitig doživalja. (Prema Darku Hristov)

Iskaze, dakle rečenice koje imaju logičku formu tvrdnje ili konstatacije, podelio sam na opis (fenomenološku deskripciju), izgovaranje sebe, fidbek, intepretaciju, savet i objkašenje ili edukaciju.

“Vidim da si se pogrbio. Oči su ti se ovlažile. Stežeš maramicu u ruci. Gledaš me.”, i tako dalje primer su intevencija fenomenološkom deskripcijom. Teraputi dijaloškog razdoblja, kao na primer Džojs i Sils veoma su kloni ovoj vrsti intevencija.

“Volim životinje; počeo sam da osećam tugu; veoma sam zainteresovan; tu sam; poželeo sam da odem korz vreme u tvoje detinjstvo i kažem ti da ništa nisi kriv.”, i tako dalje, primeri su intevencija koje nazovam izgovaranjm ili deljenjm ili izgovaranjem sebe.

Fidbek kao intevenciju možemo podeliti na prost i anticipativni.

“Ako sam dobo razumeo, osećao si se krivim zbog ljutnje koju osećaš prema svom ocu i taj osećaj krivice i sada je tu.”, primer je intevencije koju nazivam fidbek. Slično kao kod otvorenih i zatvorenih pitanja, primetio sam da fidbek može biti golo ponavanje reči, sa savim malo ili nimalo anticipacije (sugestivnosti), ili može sadrati više i više anticipacije, sve dok se na kraju ne pretvorti u interpretaciju.

Na primer, “Čujem da mi kažeš da nisi znao šta treba da uradiš.”, fidbek je koji je malo ili nimalo anticipirajući (sugestivan ili intepretativan). U njemu sam proto ponovio ono što mi je kliejnt rekao, kako bi on video da ga slušam pažljivo. “Dakle nisis znao šta treba da radiš. Mora da nije bilo lako stajati tamo u konfuziji i neznanju. Osećao si se krivim.”, anticipirajući je fidbek, jer poziva kliejnta da osvesti i iksmunicira još jedan deo svog doživaja, a to je da mu je bilo teško i da se vervatno osećao krivim. Anticipirajući fidbek pomaže klijentu da prepozna, artikuliše i izrazi svoj doživaj ili onaj deo doživajaja za koji se meni kao teraputu čini da je bitan, a koji još čeka u pozaditi.

“Dakle svestan si da je osećaj krivice za tebe je neizdrživ. Mislim da zato lako kriviš druge da bi se zaštitio.”; primer je fidbeka koji je veoma sugestivan i već prelazi u intepretaciju. Ako zatim dodam kako mislim da je to u vezi sa tvojim ocem koji te je mnogo krivljivao za teškoće sa kojima ti objektivno nisi mogao da izađaš na kraj, onda je fidebak koji dajem u potpunosti prešao u intepretaciju.

U praksi se naravno, pitanja raznog setepena otvorenosti mogu kombinovati međusobom, kao što se i fidbek različite snage u smislu anticipiranja, može kombinovati sa pitanjima. “Dakle stajao si tamo zbinjen, nisi szano šta treba da radiš, da li si se zbog toga osećao krivim? Kako bi to moglo biti u vezi sa svojim ocem?”, na primer.

Neki teraputi fidbekom smatraju i sud ili utisak, uverenje, koje teraput može izneti o klijentu. Ovu vrstu intvencije moguće je naći čak i u Prelosvim radovima, zbog čega ga nje kritikovao Jontef. Na primer, “Ti si mala devojčica. Odrigravaš bespomoćnost.”, primeri su ove vrste intevencije koje je izvodio Perls.

“Pun si besa. Jako si identifikovan sa svojim uverenjima. Ti zapravo želiš da se složim sa tobom. Ne vidš me. Ne čuješ šta ti govorim.”, slični su primeri ove vrste fidbeka. Neki teraputi smatraju da je važno da upoznamo klijnta sa tim kako ga vidmo, odnosno kako o njemu mislimo i sudimo (prosuđujemo). Drugi pak misle da ova vrsta intevrnecije izlazi iz okvira fenomenološke filozofije. Da teraput na taj način napušta horiznostlnost i stavnja se u pozciju onoga ko zna (boga), i time klijentu oduzima snagu. Možemo se pitati da li ovom vrastom intevencije zaista dobijemo novi kvalitet rada, ili je njena pozadina slabo vladanje tehnikom i drugim vrstama invencije i zapravo teraputova nisugnost. Opasnost u ovoj vrsti intevrncije je svako da izbuimo iz vide da ne raspolažemo istinom, već samo našim subjketivnim uverenjem.

Od samih početaka važna odlika geštalt psihoterapije je da nije sklona intepretaciji. Perls je naročito isticao stav da intepretacija slabi kliejnta i da predstvlja pilazak iz horiznostalnog odnosa i igru moći. S druge strane, kao i sugestvna pitanja, anticpirajući fidbeci, pa čak i intepretacije, čini mi se, nekada skrajuću put, a njihova vrednost ogleda se i u tome što pomažu klijentu da artikuliše i izrazi svoj doživaj, što tako uči kako se to radi, što može osetiti da ga teraput zaista pravi i razume.

Objašenje ili edukacija kao inevrncija najčešće se javlja tako što teraput ima potrebu da lijentu objasni šta radi ili čak neke teroijske nkoncepte. Teraput time samo posredno govori o klijentu. Na primer,

Dalju, za mene važnu podelu intevcnija načinio sam na regresivne (negativne) i progersivne (pozitivne ili intencionlane). Ijako sam ja uveo ovu podelu, ona je u duhu razvoja geštalta ka relacionom i razvoja koncepta sada i ovde ka konceptu sada za sledeće (now for the next).

Priznati ono što jeste u sada i ovde, osnovni je koncept začet u tradiconlanom geštaltu.

Dalje, sve intevencije rečima, koje sam opisao, menje više su dijaloškog karatktera. One su deo korpusa istraživanja kliejntovog iksustva i doživaja i odvijau se u modu Ja-To odnosa, pre nego Ja-Ti odnosa.

Njihov cilj je više osvešćivanje i ekspreija, dok je odnos teraput/klijent više pozadina ovom procesu. Stoga mi se čini da i same intevecnije, po intenciji (napmeri koja iza njih stoji), možemo podeiti na intevancije čiji cilje je osvešćivanje ili eskresija (i one će pretežno pripadati korpusu tradiconalnog i dijaloškog geštalta), i na invervancije čiji je cilj ili intencija odnos, koje ću zvati relaionim intevcnijama u užem smislu.

Na primer, “Šta vidiš kada me pogledaš?”, ili, “Želiš li da ti kažem kako se osećam dok slušam tvoju priču?”, ili, “Duboko sam dirnit tvojom pričam sada.”, inetvencije su koje nemaju tolko za cilj osvešćivanje i ekspresiju, kolko pozivanje u odnos ili dovođenje relacije u figuru (možemo reći prelazak u ja-ti odnos).

Od samih početaka važna odlika geštalt psihoterapije je da nije sklona intepretaciji. Perls je naročito isticao stav da intepretacija slabi kliejnta i da predstvlja pilazak iz horiznostalnog odnosa i igru moći. S druge strane, kao i sugestvna pitanja, anticpirajući fidbeci, pa čak i intepretacije, čini mi se, nekada skrajuću put, a njihova vrednost ogleda se i u tome što pomažu klijentu da artikuliše i izrazi svoj doživaj, što tako uči kako se to radi, što može osetiti da ga teraput zaista pravi i razume.

Pokret i poziv na pokret, kao intervencija, razvijao se i bio veoma polularan u izvrnom gešteltu, a njegov cilj bilo je započinjenje i izvođenje iskcije, osvešćivanje i ekspresija.

Razvoj relacinog pritupa, ponovo je otrkio pokret kao vrlo značajan potencijal odnosa. Na prime obično udalvanje ili približavanje stolice ima moć da odnos donese u figutu i da snažno izrazi doživalj u relaciji. Pružanje ruke (nuđenje ruke klijentu) i drugi pokreti s ciljem telenog kontekta imaju snažan relacioni potecijaln, vrlo su bazični načini intvenisanja, veoam su snažni, učinkoviti i potencilno opasni.

Važno je zapaziti da se verbalne i nevreblane intevcnije (čekima i pokretom), takođe u praki smogu kombinovati na beskonačno mnogo načina, isto kao što se intencija osvešćivanja i izražavanja lepo kombinuje sa inteciojom odnosa, ja-to rad sa ja-ti radom i tako dalje. Moje iskusvo navodi me na mišljenje da tek kombivovanje ovih intevencija čini geštalt celovitim, tj. čini geštelt geštaltom, da tako kažem.

Gest mimika govor tela, ukolko su svesne, makar spontane, mogu se takođe smatrai intervencijom, a čak i kao su nesvesni, svakao imaju potencijanog uticaja na odnos teraput koijent i na samog klijneta.

Na početku smo rekli da ceo teraputov korpus doživalja i sve ono što on čini i ne čini sa tim potencijalno ima uticaja na njegov odnos sa klijentom i samog klijenta. U tom mislu možemo reći da svako teraputovo stanje potencijalno vrši uticaj na klijenta.

U skladu sa sužavanjem koje sam načinili, od posebnog značaja biće ono što teraput čini sa svojim stanjem, a u ovom kontekstu to će se najpre odnositi na dijagnostiku. Način na koji smo prisutni, šta zapažćamo i na šta usmeravano našu svesnost (odabir figura), senzacije, emcoje i misli koje se u nama pojave tokom rada, čak fantazije i sećanja koje se u teraputu jave, mogu se smatrai digajnostikom u GT (jer mogu imati veze sa klijentom) i mogu imati uticaja na odnos teraput/klijent i na samog klijenta.

U tom mislu možemo reći da je naša dijegnostika, već intevcnija (vidi više u poglavlju o diganostici).

.