Dijagnostika
Rečnik Geštalt Pojmova
!!! Tekst je i dalje u procesu rada !!!
Dijagnostika je utvrđivanje uzroka određenog simptoma. Na primer, u medicni, analiza krvne slike je dijagnostika kojom se dolazi do zaključka da je uzrok simptoma malaksalosti malokrvnost. Doktor zatim, recimo, propisuje odgovarajući režim ishrane i suplemente koji imaju za cilj da podignu nivo gvožđa u krvi. Zatim se, na primer, otkriva da je uzrok malokrvnosti okultno krvarenje u debelom crevu, a da je uzok ovog krvarenja polip. Procedure kojima otkrivamo uzrok simptoma su dijagnostika.
U geštalt psihoterapiji, međutim, kažemo da je terapeut “instrument” dijagnostike, kao i intervencije. Drugim rečima, u GT mi radimo sobom, svojim bićem, svojim telom, svojom dušom. Ono što osećamo, vidimo, mislimo, naše senzacije i emocije, ništa manje nego naše radnje i aktivnosti, deo su načina na koji izvodimo dijagnostiku. Ali da li je naša otvorenost za senzacije i emocije, za opažanje i uvide, za misli i fantazije, samo dijagnostika?
Volim da kažem da je u geštalt psihoterapiji, dijagnostika već intervencija. Odnos između dijagnostike i intervencije u geštaltu je specifičan. Sam način na koji smo prisutni sa klijentom, ono na šta usmeravamo našu pažnju (svesnost), doživljaji koji se javljaju u polju terapeut/klijent, svakako su dijagnostika, ali ovi načini bivanja, načini na koje smo prisutni u polju, već imaju i određeni uticaj na samo polje i samim tim na klijenta.
Na primer, prisutan, otvoren i topao terapeut na drugačiji način će kokreirati polje terapeut/klijent, od terapeuta koji analizira, nastoji da razume, kognitivan je, “u glavi” i nije u kontaktu sa svojim telom i svojim čulima. Po odlasku kod psihijatra, neki se pacijenti žale da su razočarani. Kažu da su očekivali više ljudskosti i da su se osećali dehumanizovano, kao da su svedeni na simptom, slučaj, statistiku. Čini mi se da je to upravo dejstvo načina na koji je psihijatar prisutan, ako se postavi kao profesionalac istraživač, a ne kao toplo ljudsko biće.
Dijagnostika u GT je dakle nešto mnogo više subjektivno i u tom smislu ljudsko. Subjektivnost ovde nije nedostatak. Jer naučna objektivnost, tj. svođenje uloge ispitivača na minimum, u terapiji ne samo da je nemoguća, već je i nepotrebna.
Kako onda osigurati da se nismo prevarili?
Odgovor se krije u fanomenološkom pristupu. Kada načinimo dijagnostiku, to će već imati efekte na naš odnos i samog klijenta u tom odnosu. Kada načinimo dalju intervenciju, to će takođe imati ovakvog ili onakvog odnosa.
Ako smo i dalje budni i prisutni, ako svoje utiske i uverenja možemo staviti u zagrade, posmatrati i istraživati, onda će nam “efekti” dijagnostike i intervencije (u užem smislu), reći da li je to što činimo nešto što odgovara klijentovim potrebama, nešto što je za njega hranljivo i korisno, ili nije.
To znači da intervencijom mi proveravamo našu dijagnostiku. To takođe znači da je ne uzimamo zdravo za gotovo, već kao način da se orijentišemo i potom krenemo u nekom pravcu, a onda ponovo orijentišemo, kada vidmo kuda nas zapravo taj pravac vodi.
U tom smislu možemo reći da je i intervencija dijagnostika, tj. ima dalju dijagnostiku za cilj. Terapeut ostaje senzitivan za promene koje se događaju u polju terapeut/klijent, i spram tih promena prilagođava način svoga prisustva.
Sada možemo dopuniti našu formulu. Ne samo da je dijagnostika već intevencija, već je i svaka dalja intervencija nova dijagnostika.
Dijagnostika i psihoterapijski značaj
Tradicionalna geštalt dijagnostika
Perls je voleo da kaže da je geštalt psihoterapija očevidnog. U tom smislu terapeut treba dobro da otvori oči i načulji uši. Tada zapaža da klijent, recimo, na karakterističan način gužva maramicu ili lomi prste, ili gleda u stranu, ili se vrpolji ili sedi sa podignutim ramenima. Ili govori posebno tankim glasom, ili glasom koji kaže “jadan ja” ili odražava dosadu, kao da kaže “ti mi ne možeš pomoći, gubimo vreme, i tako dalje. Ili, recimo, da mu je glas ravan i odražava dosadu jer zapravo postaji druga dominantna potreba, na primer umor ili tako što klijent čeka da mu se javi neka njemu važna osoba, pa je samo napola sa terapeutom. Isto tako terapeut može zapaziti da klijent puno govori, ili ne dovršava rečenice, ili brzo menja pravac, ili se ponavlja, itd.
Ovo zapažanje je dijagnostika u tom smislu da ga tradicionalni terapeut može direktno iskoristiti za polaznu tačku intervencija. Na primer, može to uraditi pozivajući klijenta da pojača pokret, da jasno izgvori poruku koja se skriva u pokretu, ili u boji glasa.
Cilj je unošenje svesnosti. Čak i kada razotkriva manipulaciju, tako što podstiče klijenta da jasno i glasno kaže ono što jeste, cilj nije da klijent prestane to da radi, već da unošenjem svesnosti u to što radi, preuzme odgovornost. Npr. ako se klijent ljuti na terapeuta, terapeut će ga pozvati da toga postane svestan i da nastavi da se ljuti, ako može još više, izražavajući svoju ljutnju što snažnije i direktnije, namerno.
Ovo izražavanje skrivenog dela doživaljaja, veruje se, trostruko je lekovito. Prvo, unosi svesnost u način na koji klijent nešto radi. Drugo, direktno i s’ punom odgovornošću izražava sadažaj doživljaja koji je iza nekog manira, tako da svesnost i akcija vraćaju organizam u prirdno stanje funcionisanja, odnosno, kontaktiranja sredine. Treće, namerno izvođenje nekog pokreta, veruje se, obnavalja našu valst nad njim, tako da za njega sada možemo preuzeti odgovornost i probati nešto drugačije ako tako želimo.
Dijaloška geštalt dijagnostika
Dijaloški terapeuti postali su majstori u dovođenju očevidnog u vezu sa nezavršenim poslom, prethodnim iskustvima koja su oblikovala fiksirani geštalt. Dijagnostika tada ide korak dalje, tražeći iskustva u klijentovom životu kojima jedna šema pripada. Drugim rečima, dijaloški terapeuti su majstori kontekstualizacije.
Na primer, kada primeti da klijent nerado i previše kratko pravi kontakt očima sa teraputom, i ako u njegovom držanju ima nečeg zavodničkog, terapeut bi mogao istraživati ovaj manir i otkriti da je klijent u detinjstvu dobijao pažnju (bio gledan) samo kada je pravio probleme. On istovremeno želi pažnju (ponaša se zavodnički) i istovremeno je izbegava, jer je se plaši, jer ju je ranije doživljavao kao probijanje granica.
Dijaloški teraputi, takođe, začetnici su onoga što danas zovemo relacionim pristupom. Njihova dijagnstika upotpunjuje se pitanjem kako je sam teraput deo onoga što se u polju klijent/teraput događa.
Na primer, kada postane svestan da klijent pomalo flertuje sa njim, teraput se pita kako on ovome doprinosti, tj. kako to kokreira. Tada recimo nalazi da je nekim izjavama pokušao da fascinira klijenta, jer se i njemu klijent dopada.
Ili, kada je postao svestan da mu je sa klijentom dosadno, teraput postaje svestan i da je sam tome doprineo stavom nezainteresovanosti, jer zapravo i ne želi da bude tu, već na nekom sasvim drugom mestu sa savim drugom osobom.
Ova nova dijgnostika povećava horizontalnost odnosa, i predstavlja novi kapacitet za podelu odgovornosti i bliskosti.
Ovaj pravac do pune forme razvili su relacioni teraputi.
Terapeuti dijaloške faze razvili su i niz istraživanja koja treba da osvetle klijentove sisteme podrške, kako bi se na njima radilo. Džojs i Sils tako govore o raznim sistemima podrške, počevši od brige o telu (hrana, higijena, pokret), preko brige o našim odnosima (socijalna podrška), pa sve do brige o duši, da tako kažem. Ovo istraživanje, i stav zainteresovanosti i prisutnosti, takođe možemo smatrati dijagnostikom.
Možemo reći da je ideja kako teraput dijagnostikom (načinom prisustva) već utiče na klijenta, začeta upravo u dijaloškom pristupu u GT.
Relaciona geštalt dijagnostika
Relacioni geštalt posebno koristi predreflektivnu, intuitivnu sposobnost našeg bića da oseća. U tom smislu govorimo o estetskoj dijagnostici, rezoniranju, doživalju atmosfere. U nastojanju da se prevaziđe koncept kontratransfera, sve što teraput oseti od senzacija i emocija, sve što pomisli, sve čega se seti, o čemu mašta, dok se nalazi ispred klijenta, terapijski je potencijalno relevantno, jer predstvlja dragocen izvor informacija o klijentovim potrebama.
Na primer, osećajući posebno roditeljsku ljubav dok gleda klijenta, teraput možda rezonira sa nedostatkom te vrste ljubavi u klijentovom životu, i u isti mah mu je svojim pogledom i načinom bivanja (svojim emotivnim prisustvom) pruža.
Nakon toga, za relacioni pristup veoma je važno da se vratimo fenomenološkoj “nepristrasnosti”, tj. da ispitamo našu pretpostavku o tome kako klijent regauje na novinu u polju. Jer, na pravim, reakcija ne mora biti otapanje i kontakt, već zatvaranje i stid. Tako se vraćamo na početak priče. U dijagnostičkom smislu važno je da terapeut ostane budan i da primeti novinu, koja nije uvek očekivana i željena. Ovo je sada nova dijagnostika. Ugledavši stid, teraput može shvatiti da je pogled koji je uputio bio isuviše direktno izražavanje naklonosti, i sada može osetiti potrebu da to iskomunicira sa klijentom i da se povuče na drugu vrstu granice.
Nova dijagnostika i intervencije na njoj zasnovane, tj. procena terapeutovog načina prisustva ka mnogo neutralnijem, može sada učiniti da klijent ne ostane sam, da oseti kako sa terapeutom deli odgovornost za ono što se događa, umesto da zaključi da nešto sa njim nije u redu.
Na ovaj način, potvrdili smo ideju da je intevencija samo podloga za dalju dijagnostiku, koja je zatim početak nove intervencije. Čini mi se da se u relacionom radu ovaj ples dijagnostika – intervencija – dijagnostika, odvija spontanije i neposrednije nego kod dijaloških teraputa, da je manje kognitivna, a da su samim tim više uključene druge dimenzije našeg bića.
Relaciona naspram klasične dijagnostike
Po uzoru na medicnu, i u psihologiji možemo govoriti o dijagnostici koja teži da proceni našu ličnost, da nas kategorizuje i stavi na određene skale, tj. da naša ponašanja i doživljaje opredeli kao neku vrstu poremećaja.
U tom smislu napraviti dijagnostiku znači dati pacijentu određenu psihopatološku kategriju, kao što je recimo depresija, akutna psihoza, granični poremećaj ličnosti, poremećaj ishrane…
Nije teško primetiti da je ova vrsta dijagnostike suštinski u suprotnosti sa geštalt pristupom. Geštalt dijagnostika je procesna. Ona ne teži kategoriji već utiče na proces koji se u polju klijent/terapeut događa. Kao takva geštalt dijagnostika nikada nije gotova. Ona podrzumeva osetljivost na novinu i spremnost da terapeut redijagnostikuje ponovo i ponovo, prateći sada i ovde situaciju. Suprotno cilj klasične dijagnostike je svrstavanje u psihopatološku kategroiju.
Kako je klasinčna, kategorijalna dijagnostika opšte prihvaćena i rasprostranjena, teoretičari GT ulagali su veliki napor da izmire ova dva pristupa.
Prve je i važne korake u ovom pravcu načinio je Delil, u svom delu o poremećajima ličnosti. On je nastojao da klasične psihopatoliške kategorije opiše geštalt fenomenološkim terminima, kao što su ciklus kontakta, mehanizmi adaptacije i sl.
Iako sam njegove napore oštro kritikovao u jednom radu, Delilu odajem priznaje jer je dao doprinos o velikoj temi, da li i kako određene vrste poremećaja po klasičnoj psihopatologiji traže i različite strategije i načine pristupa u terapiji.
Značajno mi je bilo da čitam i članak Đanija Frančezetija na temu dijagnostike. Ne samo da je nama teraputima teško, ako ne i nemoguće, da ne razmišljamo kroz kategorije, već su i klijenti veoma često zainteresovani za svoju “dijagnozu”, naročito jer dijagnoze “dobijaju” od svojih psihijatra ili o njima strasno čitaju na internetu, tražeći se.
Fraze kao što su narcistički proces ili granična organizacija granice kontakta, najzad, uvrežene su i u najnovijoj terminologiji geštalt psihoterapije.
Đani govori o bar dva značajna praktična rešenja.
Prvo, i u tome nije usameljn, iskusvo pokazuje da ova vrsta jezika zasita daje neku globalnu orijentaciju terapeutu. Terapeut se neće isto ponašati sa svešću da radi sa granično organizovanim ili narcistično ili psihotično organizovanim klijentom. Ove “dijagnoze” izgleda podrazumevaju čitav niz preporučenih i nepreporučljivih strategija u radu, te pripremaju terapeuta na ono šta ga čeka i tako mu daju oslonac u širem razumevanju i pripravnosti.
Drugo rešenje tiče se klijentove potrebe da razgovara o dijagnozama. Ponuđeno rešenje je da se od toga napravi proces, sa dobrim fenomenološkim osobinama. To znači da terapeut može pristupiti istraživanju toga šta za klijenta znači da ima ili nema neku dijagnozu, kao i šta za njega znači zainteresovanost za tu vrstu dijagnostike.
Ovim manevrom tema dijagnostike je opet vraćena na fenomenološki početak. Sve što u GT činimo je nekava dijagnostika pa je i sam razgovor o dijagnozama sa klijentom prilika da se sretnemo, razumemo, razlikujemo, tražimo, nalazimo.
