Depresija i suicid
Gotovo da nema osobe koja baš nikada nije razmišljala o samoubistvu. U svom delu Mit o sizifu, Albert Kami zastupa stav da o samoubistvu mora razmišljati svaka razborita osoba, jer smislenost egzistencije zaista je pod znakom pitanja. Ipak samo neznatni broj osoba koje razmišljaju o samoubistvu, suicid pokušaju ili učine. Pokušaj ili uspešan suicid najčešće je obuhvaćen teškim depresivnim osećanjima. Ovaj članak govori o tome.
Depresija je pokret povlačenja. Povlačimo se iz sveta koji nas je izdao, razočarao, povredio. Depresivno povlačenje može biti tiho, skoro neprimetno za ljude iz naše okoline koji užurbano žive svoje živote, nesvesni ili nezainteresovani za ono što se u nama događa. Depresivno povlačenje može biti brzo, impulsivno, kada je bol koji nam je život naneo veći nego što možemo da izdržimo.
Suicid kao posledica depresije krajnji je stadijum depresivnog povlačenja. Gubitak životne radosti ili bol tada su toliko intenzivni da dolazi do gubitka želje za životom. Depresivno povlačenje tada je povlačenje iz života koji nas je izdao, ponekad osveta životu i svetu, ponekad izraz trenutnog ili dugotrajnog gubitka osećaja životnog smisla.
Teška depresija često je praćena željom da se sebi oduzme život. Depresija ima sposobnost da ceo život oboji svojim bojama. To je kao da je čitav naš život potonuo u tamne nijanse tako da se sve stapa u mračni pejzaž bez prepoznatljivosti.
Život – bezvredan i besmislen
Kako se, kada patimo od depresije osećamo razočarani i bezvredni tada i sam život vidimo kao bezvredan i besmislen. Bezvrednost i besmisao polako boje i potapaju ceo naš svet. Kako uglavnom sebe doživljavamo kao krivca i kako sebi ne možemo oprostiti neuspehe i promašaje, spas od ovih mučnih i proganjajućih osećanja skloni smo potražiti u smrti.
Svet koji postaje taman, strašan i tuđ, prazan i bez radosti ili bolno neprihvatajući za nas teži da se do kraja utopi u mračno ništavilo smrti. Samoubistvo nam dakle može izgledati kao spas od razornog osećaja griže savesti, krivice i promašenosti, naročito kod psihotičnih oblika depresije sa sumanutim idejama.
Ipak treba imati u vidu da suicid samo retko predstavlja nameru da se sebi zaista oduzme život. Mnogo češće radi se o pokušaju suicida. Pokušaj suicida je način izražavanja najdubljeg bola, ogorčenosti, razočarenja pa čak i ljutnje. Kao takav pokušaj suicida je zapravo poziv u pomoć. Pokušaj da se okolini kaže koliko nam je teško. Provera da li postoje ljudi koji nas ipak još uvek vole. O pokušaju suicida kao pozivu u pomoć više kasnije.
Koji psihijatrijski poremećaji mogu izazvati smrt?
Depresija je dakle najveći uzrok smrtnosti u psihijatriji. Pri tome treba imati u vidu da je depresivni poremećaj često kombinovan sa drugim poremećajima, između ostalog sa zavisnostima (zavisnosti same po sebi vode u depresiju, ili u drugom slučaju konzumacijom droga i alkohola pacijenti “leče” depresiju ili pokušavaju da pobegnu od nje), poremećajima ishrane za koje su karakteristični nisko samopoštovanje i koji kao i depresija 
predstavljaju neku vrstu agresije koja je okrenuta ka sebi, ali i poremećajima ličnosti kao što je narcizam, borderlajn (granični) poremećaj ličnosti, zavisni poremećaj ličnosti, psihotični poremećaji.
Naličje narcizma je ogroman osećaj praznine a kada se naše narcistične predstave i idealizacije o nama samima i o životu konačno sruše, postajemo skloni depresiji. Granični poremećaj ličnosti znači život u stalnoj drami, što je veoma naporno i tako može rezultirati u depresiji. Osim toga granično organizovane osobe sklone su slanju poruka okolini koliko im je teško kroz agresiju prema sebi ili prema drugima. Najzad zavisni su uvereni da ne mogu sami. Pri gubitku osoba za koje su vezani oni su skloni da osete potpunu bezvrednost i kazne sebe povlačenjem iz života u vidu depresije i suicida, kao krajnjeg ishodišta povlačenja.
Pokušaj suicida kao poziv u pomoć
U svetu usamljenosti, slabe komunikacije i slabog kontakta, u individualističkom svetu otuđenosti gde svako vodi računa o sebi, pokušaj suicida često je zapravo poziv u pomoć. “Teško mi je! Ne znam zašto živim! Niko me ne čuje i ne vidi! Nikome zaista nisam bitan i ne mogu to više da izdržim!” – poruka je koju pokušaj suicida ponekad šalje.
Pokušaj suicida često nije utemeljen u želji da se sebi oduzme život. Pokušaj suicida često je izraz krajnjeg očaja pred nemogućnošću da se stvari promene. Neretko osećamo se beznadežno zaglavljeni u životnim okolnostima za koje nam se čini da ih ne možemo promeniti ili su svi naši pokušaji završili neuspehom. Ako pri tome nema ko da nas čuje, jer drugi oko nas žive svoje živote i čini nam se da im nije zaista stalo do nas, pokušaj suicida može izgledati kao dobar način da se konačno skrene pažnja na sebe.
Pokušaj suicida nekad je i oblik manipulacije. Iza njega može stajati želja da nateramo druge da se ponašaju drugačije. Pokušaj suicida dakle može biti sračunat na neku vrstu dobiti, na neku vrstu prava na poseban tretman, pribavljanjem sebi ekskluzivnog mesta. Bolesna osoba “ima pravo” da od drugih očekuje da se prema njoj ponašaju nežno. Poznat je pokušaj suicida prilikom raskida ljubavnih veza. Partneri pokušajem sucida ponekad pokušavaju da zadrže drugog pored sebe.
Osećaj krivice
Osnov pokušaja suicida kao vrste manipulacije zapravo je manipulacija osećanjem krivice. Manje ili više opravdano svi mi osećamo da drugi prema nama nisu fer. Kada je taj osećaj nepodnošljiv a nekad čak iz hira, pokušaj suicida može biti sračunat na to da se kod drugih stvori osećaj krivice, stida ili sažaljenja. Makar i na takav način, osoba koja pokušava suicid može dobiti osećaj da je nekome do nje ipak stalo. Nažalost, ovaj osećaj, ako se uopšte i javi kratkog je daha.
Kada pokušamo suicid, okolina najčešće postaje uplašena i zbunjena, ali i dalje nema načina da nam priđe, delom zato što ne znaju kako, delom zato što smo mi sami zapravo zatvoreni i zatočeni u sebi, a nekad zato što im istinski nije stalo do nas.
Ako se posle pokušaja suicida prava pitanja ne pokrenu kroz psihoterapiju, nakon par meseci bolničkog lečenja, pacijenti se nađu na istom mestu gde su bili i pre pokušaja. Zato je jako važno da ne poričemo depresivna raspoloženja, već da tragamo za osobom (makar to bio u psihoterapeut) koja će imati načina da nas čuje i da nam priđe, da nam pomogne da sami čujemo i shvatimo sebe, koja će postati oslonac i neka vrsta utočišta u kome naši pozivi u pomoć dobiju svoj odjek.
Kada najčešće dolazi do opasnosti od suicida?
Već je rečeno da se depresija javlja u okviru depresivnih epizoda koje obično traju od nekoliko nedelja do godinu dana (vidi više). Ustanovljeno je da se pokušaj suicida obično događa na početku ili na kraju depresivne epizode, kada pacijent tek ulazi u depresivnu epizodu tako da simptomi još nisu zastupljeni sa svojom punom snagom, ili kada simptomi počnu da jenjavaju pri kraju depresivne epizode. Ova pojava objašnjava se time da na početku ili na kraju teške depresivne epizode pacijent još uvek ima volje i sposobnosti da izazove samoubistvo, kao i velikom oscilacijom raspoloženja karakterističnom za ove faze.
Opasnost kod teških depresivnih
epizoda iz istih razloga predstavlja mogućnost suicida tokom poboljšanja prouzrokovanog lečenjem. U depresiji, subjektivni doživljaj patnje može varirati iz dana u dan i iz časa u čas. Kada pod dejstvom antidepresiva i psihoterapije dođe do povećanja energije i živahnosti pacijenta, nalet negativnih misli i osećanja može, naime, dovesti do pokušaja suicida.
Istraživanja pokazuju da se suicid najčešće pokušava izjutra. Ovaj fenomen objašnjava se jutarnjim strahom pred izazovima života i bolom koji nosi novi dan. Kada je pred nama novi dan a mi se osećamo kao zatočenici unutrašnje tame, svetlost novog dana pada nam teško, kao kada zatvoreniku pokazujete da napolju vri šareni život pun radosti i boja, život u kome on ne može uzeti učešće.
Postoji i biološko objašnjenje takozvanih jutarnjih suicida. Ujutru je naime metabolizam i toniranost organizma prirodno snižena. Osećamo se dremljivo i mlitavo, a to je upravo u suprotnosti sa našim očekivanjima za borbom sa sobom i sa sredinom koja je potrebna kako bismo izašli na kraj sa novim danom.
Griža savesti
Druga vrsta situacije kada dolazi do opasnosti od sucida su nagli i dramatični gubici. Gubici voljenih osoba usled njhove smrti, raskidi, nagla i duboka razočarenja s elementom iznenađenja, neočekivani negativni događaji, veliki finansijski gubici mogu rezultovati suicidalnim težnjama i na kraju suicidom.
U ovu kategoriju spada i suicid pod pritiskom osećaja krivice. U situacijama kada su drugi našom greškom ugroženi, naročito životno, naš svet se može naglo srušiti a osećaj krivice može biti snažan do potpunog gubitka osećaja smisla života i do suicidalnosti. Tako su, na primer, poznati primeri lekara koji su sebi oduzeli život u naletu bola i krivice, jer je pacijent, najčešće dete, umrlo njihovom očiglednom greškom.
Kada našom greškom ili krivicom izgubimo člana porodice ili bliskog prijatelja, suicidalni impuls može biti veoma jak. Poznat je slučaj mladića koji je sebi oduzeo život kada su u saobraćajnoj nesreći koju je on izazvao vozeći brzo i pri dejstvu alkohola poginuli njegova devojka i još dvoje mladih ljudi sa detetom. U tom slučaju griža savesti može biti toliko velika da rezultuje snažnim akutnim depresivnim talasom koji život sa onim što se dogodilo prosto učini nepodnošljivim.
Suicid je nekada odgovor ne tešku i neizlečivu bolest sa kojom osoba više ne želi ili nema snage da se nosi. Poznat mi je primer čoveka koji je sebi oduzeo život kada je saznao da usled bolesti mora ostati bez noge. Bolesti ili povrede koje izazivaju veliku količnu subjektivne patnje, često se željom da se drugima ne bude na teretu ili u kombinaciji sa nedostatkom onih koje volimo i za koje bismo živeli, situacije su u kojima je opasnost od suicida velika.
Procena opasnosti od suicida izazvanog depresijom
Procena opasnosti od samoubistva kod depresivnih pacijenata spada u jedan od najdelikatnijih i najrizičnijih poslova u psihijatriji. Mnogi psihijatri se odlučuju da potencijalno suicidalne osobe preventivno zadrže na psihijatrijskom odeljenju (u bolnici), nekad i protiv njihove volje. Mera bezbednosti tada obično traje između 30 i 60 dana bolničkog lečenja.
U psihijatriji se smatra da postoje četiri stepena pretnje od samoubistva. Ovi stepeni takođe se koriste i kao deo modela za procenu opasnosti od samoubistva.
1. Suicidalna želja je prvi stadijum i obično se javlja uz misli da je život bezvredan, da se ciljevi ne mogu ostvariti (depresivni pesimizam) i da je borba sa životnim problemima previše tegobna a pri tome uzaludna. U ovom stadijumu još ne postoje konkretna razmišljanja o smrti kao o rešenju problema niti načinu na koji bi se izvršio suicid.
2. Suicidalne ideje karakterišu drugi stadijum. Kao posledica ovakvog stanja javlja se ideja da se problemi “reše” a patnje zaustave tako što bi se život okončao. U ovom stadijumu takođe još ne postoji konkretna namera i plan, već je čitava stvar u domenu “filozofije”.
Suicidalna namera
3. Suicidalna namera je treći stadijum napredovanja ka suicidu u kojoj već postoji odluka da se suicid pokuša. U ovim stadijumu kuju se planovi, donosi se strategija i razmišlja se o konkretnim načinima na koji bi se suicid mogao pokušati. U ovom stadijumu osoba takođe sprovodi i konkretne pripreme za suicid. Na primer nabavlja veću količinu lekova, nabavlja uže kojim bi se obesila i pokušava da napravi omču, posmatra mesta na kojima bi vešala instalirala, obilazi mostove ili visoke zgrade sa kojih bi mogla skočiti, šeta po takvim mestima i razmišlja o suicidu, koncipira ili ispisuje oproštajne poruke.
Izgleda da ova faza nekim pacijentima pričinjava posebnu vrstu zadovoljstva. Konačno se javlja neko uzbuđenje i osećaj olakšanja zbog kraja patnji koji će uskoro da dođe.
Zamišljaju se drage osobe kako oplakuju beživotno telo i kako sa bolom čitaju oproštajne poruke. U takvim fantazijama neki pacijenti se osećaju osvetnički. Vratili su svetu milo za drago, pokazali su najbližima koliko su ih povredili, naterali su ih na bol i kajanje. Izgleda da na ovaj način pacijenti pribavljaju sebi osećanje da u srcima bližnjih još uvek postoji neka iskrica ljubavi. Treba napomenuti da ovakve ideje ponekad imaju i osobe koje nisu stvarno suicidalne i da one same po sebi ne moraju predstavljati poremećaj.
Pristup samom činu Suicida
4.
Pokušaj suicida (tentemen suicidii) predstavlja stadijum u kome se pristupa samom činu izvršavanja samoubistva u kome se međutim ne uspeva. Na pokušaj samobistva ponekad se gleda kao na svojevrsno uvežbavanje čina samoubistva ili kao na pokušaj da se okolini uputi ozbiljan vapaj za pomoć (vidi više). Dok su neki pacijenti sasvim rešeni da izvrše suicid drugi još uvek imaju unutrašnji konflikt, strah od smrti ili poslednju nadu da će se nešto promeniti, da će njihove patnje biti ozbiljno shvaćene. Izgleda dakle da neki pacijenti pokušavaju suicid bez stvarne želje da sebi oduzmu život. Tada se uzima veća količina lekova ali se ipak ne popiju svi lekovi. Skače se sa mosta u reku a ne na beton u nadi da će nas neko ipak spasiti. Vene se režu ali ne dovoljno i uvek u situaciji u kojoj ima ko da pozove pomoć.
Problem sa pacijentima koji pokušavaju suicid, a da pri tome nisu načisto da zaista sebi žele da oduzmu život, je u tome što pokušaj na njih deluje kao neka vrsta droge, pa su velike šanse da će posle prvog pokušaja uslediti i drugi ili više njih. U nizu pokušaja, međutim ne zna se koji će biti uspešan. Ovakvi pacijenti izgleda neretko pogrešno isplaniraju čitavu stvar i moguće je da mnogima pođe za rukom da sebi oduzmu život a da to zapravo nisu stvarno želeli.
Pacijenti sa depresivnom simptomatologijom mogu biti veoma uporni i čak vrlo maštoviti u nastojanju da se samopovrede ili da izvrše samoubistvo. Samoubistva i samopovređivanje depresivnih pacijenata događa se čak i u specijalizovanim psihijatrijskim ustanovama gde se pacijenti nalaze pod strogim nadzorom. Javnost je pre nekoliko godina potresla vest o samoubistvu mlade devojke izvedenom na vrlo bolan način, koje se dogodilo u specijalnoj bolnici Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, upravo na odeljenju za suicide. Najčešći način na koji depresivni pacijenti pokušavaju suicid ipak nije tako egzotičan i sastoji se u gutanju velike količine tableta, lekova koje su dobili u cilju lečenja.
Borba sa suicidalnim tendencijama
Kao i kod drugih psihijatrijskih poremećaja, suština depresije je u usamljenosti. Stoga je kada osetimo depresivne simptome od suštinskog značaja da ne čekamo dugo, već da tražimo nove sisteme podrške i nove izvore smisla. Ponekad mače, koje smo upravo pokupili sa snegom okovane ulice može biti onaj faktor zbog koga ćemo odoleti suicidalnom impulsu. Razvoj novih sistema podrške i izvora životnog smisla, međutim nekada može biti veoma teško. Smisao našeg postojanja u svetu koji je ispunjen samoćom i patnjom zaista je upitan.
Ako su se suicidalne misli razvile veoma je važno da nađemo način da u tome ne budemo sami. Psihoterapeut i saradnik u lečenju (najčešće član porodice ili prijatelj) tada moraju biti upoznati sa našim suicidalnim sklonostima. Moraju biti dobro informisani i spremni da budu tu za nas tako da možemo da ih pozovemo u svako doba dana i noći, ako osetimo da nam je jako teško i da ne znamo da li ćemo uspeti da kontrolišemo svoje postupke. Ovakav hitan poziv i spremnost osobe koja je saradnik u lečenju ili psihoterapeuta da momentalno bude sa nama, lično ili makar preko telefona ili skajpa, u sto od sto slučajeva sprečiće suicid ili pokušaj suicida u toj prilici. Važno je da je osoba kojoj šaljemo SOS već unapred upoznata sa situacijom, spremna i voljna da nam se nađe kada dođe do najtežeg.
Ovo je međutim, često teško izvodljivo jer su nezdravi socijalni odnosi, često u kombinaciji sa materijalnim teškoćama često deo suicidalnog polja.
Čovek je čoveku potreba
Građanima na raspolaganjnu stoje i SOS telefoni koje je moguće pronaći na internetu, ali je ponekad teško dobiti vezu. Na raspolaganju nam stoji i poziv hitnoj pomoći ili nekoj drugoj medicinskoj službi, a osobe koje su već na lečenju mogu uvek doći do svoje bolnice gde će biti dočekane, saslušane i po potrebi primljene na dalje lečenje. SOS telefoni naročito su značajni kod osoba koje se još uvek kolebaju oko suicida. Poznat je slučaj osoba koje pokušaju da se otruju pilulama, a zatim se uplaše pa brže bolje pozovu hitnu pomoć.
Kako je usamljenost često suština depresije, kada je u pitanju opasnost od suicida više nego išta postaje jasno koliko je dragoceno ako imamo jedan i samo jedan odnos, jednu i samo jednu osobu od poverenja sa kojom smo izgradili zdrav i zadovoljavajući odnos. Samo jedan takav odnos značajno smanjuje opasnost od suicida i u slučaju teške depresije može biti ono što će sačuvati naš život. Jer čovek je čoveku potreba i čovek je čoveku lek, kako glasi stara latinska poslovica.
Autor: Nikola Krstić