Čitavog života rastemo i razvijamo se. Čak i kada se naš fiziološki rast zaustavi, nastavlja se proces psihološkog, socijalnog i duhovnog rasta i razvoja u kome naš život polako dobija svoju zaokruženost, a naše biće svoju celovitost.

Lični rast i razvoj su, dakle, celoživotni kreativni procesi realizacije i uvećavanja naših psihičkih, socijalnih i duhovnih potencijala, u skladu sa životnim dobom i njemu specifičnim iskustvima i potrebama naše duše.

Štaviše moglo bi se reći da je lični rast i razvoj svrha našeg postojanja. Svima su nam poznati periodi zastoja u rastu i učmalost i gorčina koju oni sa sobom nose. Kada na primer već toliko dugo obavljamo neki posao tako da on postaje bljutava rutina, iako nam daje sigurnost, jasno osećamo da našoj duši nešto nedostaje. Ništa više ne učimo, nema izazova, dosadno je. Ovakvo stanje može voditi u nezadovoljstvo i depresiju (link). Prosto osećamo kako nam je potrebna promena kako bi naše sposobnosti da učimo i usavršavamo se ponovo bile angažovane.

Izgleda da u sebi nosimo puno potencijala i da ih je teško sve realizovati. Život diktira svoje, mi biramo prioriete, voljno ili nevoljno pokoravamo se zahtevima sredine. Potencijali i talenti koji, međutim nisu našli svoje ostvarenje svrbe našu dušu, pritiskaju nas iznutra i teže da nađu svoj put napolje. Jedan od najboljih načina da mi dozvolimo da obogate naš život i ispune svoju punu funkciju je hobistika. I neretko se događa da upravo hobi s vremenom postane unosan biznis i mi se pitamo šta smo godinama tražili u kancelariji u poslu koji nismo voleli. Zanimljiva je činjenica da poslovi koji su u skladu sa našom unutrašnjom prirodom lako i brzo nalaze svoj put, samo ako im damo komadić šanse.

Ko smo i šta smo zaista, šta je ono što nismo u sebi, spoznajemo tek kroz proces samorealizacije. Tako se na ostvarivanje sebe i svojih potencijala može gledati kao na aktivan proces samospoznaje. Ko sam je zapravo i šta sve mogu otkrivam tek kroz nastojanje da svoje potencijale ostvarim.

Tako otpadaju neki naši snovi i neke naše želje, koji su zapravo predmet naših projekcija. Šta smo zaista otkrivamo tek kroz pokušaje i pogreške.

Samorealizacija ne samo da donosi osećaj ispunjenosti i smisla, ona često pred nama otvara potpuno neslućene dimenzije za koje uopšte nismo ni znali da postoje. To je prilika da na površinu isplivaju naši strahovi, nade, sumnje, radosti, nezadovoljstva, neostvareni snovi. Nešto duboko u nama pokreće nas i tera napred i tako odjednom pronalazimo smisao tamo gde ga nismo očekivali.

Često su srednje godine, vreme kada deca polako odlaze svojim putevima i kada odjednom postajemo svesni da nam nije ostalo previše vremena i snage, vreme kada se rast i razvoj ponovo aktiviraju na izvanredan način. Tada obnavljamo stare hobije ili dajemo sebi priliku da počnemo da se bavimo onim što smo oduvek želeli.

Dok rastemo i razvijamo se živi smo. Ono što ne raste suši se i otpada.