Stara priča kaže da je kornjača brža od zeca. Krećući se brzo zec propusti da bilo gde istgne i da bilo gde bude. Spora kornjača uvek je zaista pristuna tu gde jeste. Ova priča u potpunosti odgovara slici gestalt psihoterapije u savremenom svetu. Danas psihoterapija često izgleda tako da je terapeut kornjača, a klijent zec.

Brzina je obrnuro proporcionalna dubini, učila nas je geštalt terapeutkinja, supervizorka i učiteljica Marija Stefanović.

Brzo intervenisanje u psihoterapiji, na primer brzo postvljanje novih i novih pitanja, obično nas zadržava na površini fenomena i ometa klijenta i terapeuta da oseveste dubinu doživljaja, emocije i telesne senzacije.

Usporavanje, čekanje u tišini, pribavlja nestrukturisanost i prostor za pojavljivanje osećanja i osvešćivanje procesa koji se u pozadini odvijaju. Svojevrsno zadržavanje, supresija prvog impulse, može omogućiti da se doživljaj koji se kuva u nama, pojavi s većim intenzitetom ili jasnije i čistije. Da bi terapijska sensa otpočela trebalo bi da je dovoljno da zaćutimo i koncentrišemo se na svoj doživalj sada i ovde i da probamo da opišemo šta se to u nama (ili između nas) događa.

Sazrevanje svesnosti doživljaja traži vreme, strpljenje, čekanje. Ako požurimo u reči, naš doživalj će se menjati i može opet otići u pozadinu. Ako rečima zatrpamo doživalj, verovatno će biti potrebno da ponovo zastanemo ili usporimo, da sečekamo sebe da tako kažem.

S druge strane čekanje može ometati spontanost, prirodno, nevino, nepromišljeno, necenzurisano, predreflektivno pojavljivanje. Previše razmišljanja o doživljaju, previše poakovanja u reči, takođe će ga promeniti.

Isto tako, ntevencija u psihoteraiji je u značajnoj meri stvar Kairosa (pravog trenutka). U koliko propustimo trenutak u kom se nešto događa, tok našeg doživalja otići će dalje. Stoga je važno u pravom trenutku intevenisati, tj. u pravom trenutku “gađati” doživljaj.

Možemo reći da je potraga za estetski dobrom formom u GT potraga za dobrim ritmom ili za pravom brzinom. Ni previse sporo, ni praviše brzo.

Dodajmo još i da je prirodno da se brzina toka terapija, brzina reči i uopšte pokreta, brzina pitanja i odgovora, akcija i reakcija, – spontano menja kroz seansu. S razvojem procesa terapeut i klijent, prirodno, usporavaju i ubrzavaju. Nepromenjivost brzine kretanja može biti znak šeme, npr. površnog, mehaničkog rada, ako radimo brzo, ili retrofleksije pojavljavanja ako radimo sporo i tako dalje. Prirdno je dakle da naše akcije tokom terapije ubzravaju i usporavaju. Taome ima mnogo uzroka. Na primer, ako fidbekom pogodimo klijentov doživalj, on će se uzbuditi i možda ubrzati da bi izrazio uzbuđenje. Nije dakle svako ubrzavanje beg od doživljaja. Ubrzavanje nekad izražava rast energije.

Gledano iz perspektive teorije selfa, veća brzina je svojstvena pojavljivanju kroz ego funkciju (akcija mišljenja, mobilizacija). Pojavljivanje id funkcije (osećanja, senzacija, potreba) često traži da usporimo. U tom smislu usporavane može biti intevencija koja ide na ruku id pojavljivanja. Istu funkciju može obaviti izravno pozivanje klijenta da uspori, da da sebi vremena, da usmeri svesnost na telesne senzacije ili osećanja.

Id glas može biti nežan i spor. Ponavnje intencija, ponavalnje onoga što je klijent rekao, poziv klijentu da nešto ponavlja, intevencije su koje mogu biti u funkciji usporavanja kako bi se pojavila veća dubina doživljaja.

Ubrzavanje savremenog života znači preskakanje ili skraćivanje faze predkontakta i faze povlačenja.

Težimo punom kontsktu, sada i odma (vidi poflavlje o poremećaju impulsa). Kvalitetan i istinski hranljiv pun kontakt, medjutim, nije moguć bez kavalitetnog predkontakta i dobrog, okrepljejućeg povlačenja, baš kao što dobar seks traSži dobru predigru i dugo uživanje u blaženstvu duboke povezanosti nakon orgazma.

Svet ubrzava. Život je sve brži i sve složeniji. Savremeni čovek ceni brzinu i teži brzim rešenjima. Nestrpljiv je, nemiran, prazan, u stalnom bežanju ka ekstremnim stimulusima, nepostojane pažnje.

Savremeni čovek je impulsivan i maničan.

Sećam se klijenta koji bi, kada bi samo par trenutaka pokušao da suspregne svoju aktivnost, odmah doživeo paniku.

U pozadini je verovatno doživljaj da nećemo stići, da nemamo dovoljno vremena. Da će nam mladost i život uteći u nepovrat. Zatim želja da što vise iskoristimo sve, pa i sukpo psihoterapijsko vreme. Navika da pričamo brzo i menjamo teme, kao da tržimo u mestu, na pokretnoj treci. Navika na konstantan pokret često bez istinke energije i uzbuđenja.

Povećavanju brzine kod dece i mladih doprinosi i brzi digitalni svet. Brze, dopamisne igrice, brzi i kratki video sadržaji, sve ono što nam omogućava “brzu vožnju” kroz iskustvo života.

Brza vožnja, bukvalno i metaforično nudi nam brza i intenzivna uzbudjenja. Posledica je habitacija (oguglavanje), pa nam trebaju još jači, još brži stimulusi.

Druga posledica je da nam sve postaje sporo i dosadno. I kao što današnja deca “nemaju vremena” da žvaću već vole brze, slatke sokove, tako nam proces integracije (žvakanje i varenje u bukvalnom i metaforičnom smislu) postaje dosadan i izbegavamo ga (Lora Perls).

Sveopšte ubrzavanje, dakle, čini nas zavisnim od brzog dopamina i noradrenalina, što kao naličje ima ap i daun efekat i na koncu sklonost depresiji.

Osim što postajemo zavisni od brzih uzbudjenja, današnji čovek zavistan je i od brzih energija u ishrani (industrijski šećer). Brzi šećer se brzo metaboliše i daje nam brzi skok energije pogodan brzom načinu života.

Savremeni psihoterapeut je pod pritiskom želje klijnta da psihoteraoija donese brze rezultate.

Klijentima psihoterapijski ciklus od nekoliko godina deluje beskrajno dug. Ponekad me pitaju može li brže.

Setim se tada jedne zen priče. Priča kaže da je mlad monak pitao majstora, koliko godina treba da meditira da bi se prosvetlio. Biće ti potrebno trideset godina svakodnevne meditacije, odgovorio je majtor. To je veoma dugo vreme, uzvratio je mladić, može li taj proces da se ubrza? Može, odgovori majtor, u tom slučaju biće ti potrebno šezdeset godina.

Slično je sa psihoterapijom. Pokušaj da stvari ubrzamo obično dodatno uporavaju pojavljivanje blagotvornih efekata.

Iz svih tih razloga, ijako frustrirajuće, psihoterapijsko usporavanje ima lekoviti značaj. Kako terapija odmiče, često možemo videti kako naši klijenti usporavaju, kako na teraijskoj seansi, tako i sa životnim aktivnostima. Usporavanje nam zauzvrat pruža dubinu doživljavanja, a dubina doživljavanja osećaj ispunjenosti. Doživljaj ispunjenosti daje nam osećaj zadovoljstva, a zadovoljsvo nam pruža mir i sposobnost povlačenja i odmora.

S druge strane važno je imati na umu da je terapeut godinama treniran da čeka, da uspori, da ne pravi pokret rutinski, iz navike, ili samo da bi prekinuo čutanje. Ako bi teraoeut bio previse netolerantan na klijentovo brbljanje i prazno kretanje, to bi možda za klijenta bilo suviše frustirajuće. Kao terapeut godinama sam birao da trpim dosatu tog prznag hoda, buice praznih reči ili opštih mesta, čekajući zgodan trenutak da se pojavim. Bio sam svestan da je moja brzina mnogo drugačija od brzine moga klijenta i da je na meni da tolerišem njegovu nepristunost i okolišanje. Neko vreme sam se borio da ostanem koncetrisan, a zatim sam se pomirio sa tim da mogu i odlutati. S vremenom sve sam manje tolerantan na prazno i brzo brbljanje i ne čekam mnogo da bih supreirao nečine na koje klijenti okolišaju. Nekima to ne odgovara pa brzo odlučuju da nauste terapiju.

Srodnki koncepti: Vreme, strpljenje i nestrpljenje, poremećaj impulse, hiperaktivnost, defleksija.