Anksioznost je često obeležena jednim neugodnim simptomom koji nazivamo prisilne ili opsesivne misli. To su obično negativne misli i očekivanja, obeležene brigom i strahom, koje se vrte u krug i koje ne uspevamo da prekinemo. Najkarakterističnije su negativne misli koje nazivamo anticipirajući (očekujući) strahovi. Tu razmišljamo o tome kako bi neka nama važna stvar mogla da krene naopako.

Prisilne misli nas iscrpljuju i obično povećavaju uznemirenost. Pokušavamo da analiziramo kako bi našli rešenje problema a rešenja nema i olakšanje koje bi rešenje trebalo da donese izostaje.

Uznemirenost se javlja tako što neuspevamo da obustavimo prisilne misli. Spoznaja da nemamo kontrolu nad vlastitim umom je poražavajuća i zastrašujuća.

Iako su prisilne misli veoma neprijatne i uznemirujuće i iako sa sobom nose strah da ćemo poludeti prisilne misli ne vode u ludilo i zapravo su prilično bezopasne.

Na primer, u skladu sa svojom anksioznošću student (klijent je dao dozvolu da primere iz rada sa njim koristim u svom pisanju) razmišlja na sledeći način. Na ispitu bih mogao dobiti pitanja koja nisam učio, mogao bi doživeti “psihičku blokadu”, pa čak i ako sam učio, desiće se da ne mogu da se setim ili skoncentrišem.

Tako ću se obrukati pred profesorom i on će o meni steći loš utisak. Još gore, mogao bi da bude grub i da me postidi pred kolegama. Tada bi svi negativno mislili o meni. A onda će mi sledeći put trema biti još veća i tada ću tek sigurno doživeti blokadu i neću moći ni da mislim ni da govorim. A onda će opet svi reći kako sam ja budala, kako sam nesposoban. I tada ću pocrveneti i svi će videti da je meni neprijatno. I onda neko vreme neću smeti ni da se pojavim na fakultetu od blama, jer će svi gledati u mene i reći da je to onaj dečko koji izađe na ispit iako ništa ne zna i koji je pocrveneo na prošlom ispitu kada ga je profesor ismevao. Tada će me svi ismevati i ja ću biti gotov.

Onda ću morati majku da lažem kako je ispit odložen ili kako sam ga položio da se ona ne bi sekirala. Ma bolje i da ne izađem na ovaj ispit, samo da se blamiram, ionako nisam dovoljno spreman i spetljaću se, znam sebe. Nikad ja neću završiti ovaj fakultet. Sve je protiv mene. Ja sam nesposoban. Drugi idu dalje i napreduju a ja tapkam u mestu. Nešto sa mnom sigurno nije u redu. Bolje da odustanem od svega i da se ne blamiram za džabe.

Jedna klijentkinja (klijentkinja je dala dozvolu da primere iz našeg rada koristim u svom pisanju), koja je majka mladića od 20 godina izlaže mi tok svojih prisilnih misli. On je preneo dva ispita iz prethodne godine, iako je taj jedan kao spremao, a u stvari je stalno napolju i sa društvom. Sada je počeo novi semestar i on ništa ne uči.

Umesto toga upisao je još i neki besplatni kurs o marketingu. On ni ovako ne može da se skoncentriše da završi svoje obaveze, a sada još i tamo gubi vreme. Stvarno je nemoguć, kao da namerno neće da uspe. Već vidim da će ponavljati ovu godinu. Ko zna da li će ikad završiti fakultet. A i ko će na posao da primi nekog ko je studirao sto godina. I onda će da padne u depresiju kao njegov otac.

Ne mogu da shvatim da je toliko opušten, kad god vidim da odlazi da se vidi sa društvom osetim kako mi se lako diže želudac. Da on mene bar malo voli on mi to ne bi radio. A još i zna da pijem lekove i da se ne osećam dobro i opet mi to radi. Ja ću da poludim ili da se razbolim a onda će i on propasti. Znate da su mi hormoni tiroidne žlezde u disbalansu.

Drugi tipičan primer prisilnih misli kod anksioznosti skoro uvek je deo paničnog poremećaja. Plašim se da će ponovo, na javnom mestu doživeti panični napad. Izgubiću kontrolu nad sobom i pašću u nesvest na sred ulice ili ću pobeći sa tog i tog mesta. Svi će to primetiti i znaće da nisam normalan. Kakav blam! Svi drugi normalno vode svoje živote samo ja ne mogu ni u kupovinu da odem. Kako ću ja kroz život. Evo, osećam kako me obliva znoj i kako mi srce brže lupa. Znači počinje. Ovakav život stvarno nije vredan življenja. Ja sam bezvredna osoba. Niko me ne razume. Želim da sve ovo samo prestane kada bi to nekako bilo moguće. Strah od straha, ili strah od napada panike, tipičan je način na koji se napadi panike razvijaju kada naša anksioznost teži da preraste u panični poremećaj.

Prisilne misli kod anksioznosti ponekad su potpuno besmislene. Osobama se često događa da brinu čak iako sami uviđaju da za to ne postoji poseban razlog. Možemo se plašiti da ćemo propasti ili da će nas snaći neka nesreća ili bolest, da će se nešto loše desiti nama ili nekom članu naše porodice, a da je pri tome, manje ili više sve u redu i da ne postoje realni razlozi da očekujemo da će se tako nešto dobiti.

Ponekad su prisilne misli sasvim besmislene. Na primer možemo se plašiti da ćemo izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem. Da ćemo učini nešto besmisleno ili ružno, da ćemo nekom nauditi iako nam je to draga osoba.

Jedna klijentkinja, pričala mi je kako razmišlja da će otrovati svoju porodicu. Ova misao za nju je bila odvratna, jer je zapravo volela svoju porodicu i nije stvarno nameravala da im naudi. Majke mi na psihoterapijskim seansama često pričaju da imaju prisilnu misao da će učiniti nešto nažao svom malom detetu, iako ga vole i zapravo ne žele da mu naude. Jedan klijent pričao mi je da ima prisilnu misao da će ispustiti svog novorođenog sina i da će beba tako nastradati. Radio sam sa klijentom koji je ima prisilnu misao da će namerno izazvati sudar svojim automobilom.

Klijenti osećaju da su ove misli potpuno suprotne njihovoj ličnosti i da se plaše da će namerno učiniti nešto što nikad ne bi učinili. Ova vrsta prisilnih misli može izgledati veoma zastrašujuće i sa sobom nosi strah od ludila. Naše misli su se otrgle kontroli i mi mislimo besmislice a nismo u stanju da te strašne misli zaustavimo svojom voljom i povratimo jedinstvo ličnosti i kontrolu nad sobom. Ovakvim mislima takođe sebi nanosimo bol i mogu nas dovesti do očaja.

Kao i kad ostalih vrsta prisilnih misli, psihoterapija daje dobre rezultate i u radu sa besmislenim prisilnim mislima. Ako imamo ovu vrstu misli važno je da što pre otpočnemo ozbiljan psihoterapijski proces, bez obzira na stid, strah od ludila i osećaj neadekvatnosti koji one izazivaju. Psihoterapeut je osoba koja se sa ovom vrstom teškoća sreće u svakodnevnoj praksi.

Iako ova strana nudi mnogo saveta za samopomoć kod prisilnih misli i anksioznosti, samopomoć često ne može da zameni psihoterapiju. Psihoterapijski rad može biti posebno važan kod besmislenih prisilnih misli.

Autor: Nikola Krstić psihoterapeut

Kontaktirajte nas…