Reč anksioznost prevodi se kao strepnja. Strepnja je nejasan, lebdaći strah. Strepimo da će se desiti nešto loše iako ne znamo šta. Zar malo toga može krenuti naopako.

Strepnja dakle nije strah pred konkretnom opasnošću. U GT ključu kažemo da je strepnja starh bez figure.

Stoga terapijska strategija ide za tim da strahu da figuru. Da ono strašno, uz pomoć fantazije, izvuče na svetlost sunca naše svesnosti. Senka se tako razbija. Ono što je u nejasnoći mraka delovalo zastrašujuće postaje mnogo manje strašno, a senzacija nelagodne napetosti dobija pokret (akciju) i pravac (intenciju) u sada i ovde terapijske seanse.

Kako? Terapeut može podržavati klijenta da pokuša bliže odrediti čega se plaši. Tehnika je intervju (istraživanje) i donošenje iskustva u sada.

Terapeut: “Šta može biti najgore na tom ispitu?”

Tamara: “Da se zbunim, da se spetljam, da počnem da mucam, da zaboravim i ono što znam.”

Terapeut: “Možeš li da zamisliš da se to dogadja upravo sada i ovde. Šta doživljavaš?” (Dovođenje iskustva zamišljenog u budućnosti u sada i ovde)

Tamara: “Svi gledaju u mene. Osećam se strašno izloženo. Šapuću.”

Teraleut: “Šta misle o tebi? Šta šapuću?”

“Ova nema pojma. Glupača. Gledaj kako se spetljala. I ona hoće da bude pravnica. Slušaj kako muca. Sva je pocrvenela.”, govori Tamara otvorivši oči dok uzbudjenje koje oseća prestaje biti neprijatno jer uspeva da artikuliše i izrazi svoj doživljaj.

I terapeut oseća da je živnuo. Duboko udiše i izdiše: “Najgore je da te neko vidi kao glupu. Osuda. Prezir.” (Tehnika je jednstavni fidbek, terapeut ponavalja klijentkinjine reči)

Tamara duboko udiše i izdiše: “Da.”

Terapeut: “Kako si sada?” (Vraća na sada i ovde)

Tamara: “Probudila sam se. Lakše mi je. Više na drhtim.”

Kada se napravi jasna figura i do kraja izrazi doživljaj, strepnja se obično smanjuje. To više nije stepnja pred nekom nevidljivom, nejasnom silom. Vizija o tome čega se zapravo plašimo može nas umiriti. Akcija izražavanja doživljaja iskoristiće energiju senzacija kroz pokret, koji može biti i telesni.

Prema staroj Perlsovoj formuli, anksioznost je uzbudjenje (koje nema akciju i pravac) minus kiseonik. Slutimo opasnost i organizam se mobilisao. Uzbudjenje raste, ali neprijatelj je nevidljiv. Stoga postajemo nestrpljivi i razdražljivi  i stežemo se kao da udarac može doći s bilo koje strane. S stezanjem počinjemo plitko disati. Uzbudjenje raste a kiseonika je sve manje.

Pošto je neprijatelj nevidljiv, nejasan, nedostaje akcija koja bi potrošila energiju uzbudjenja. To je kao da iščekujemo borbu koja nikako da se desi. Kako dišemo sve pliće, u radu na anksioznosti veoma je važna intervencija disanja. Tetapeut naglašeno diše i na disanje podstiče klijenta.

Već samo artikulisanje strepnje u strah (pronalaženje figure od energije) i izgovaranje (ekspresija) straha i/ili ljutnje, predstavlja akciju. Nismo više nepokretna masa uzbudjenja koja u iščekivanju raste i komeša se. Uzbudjenje pretvaramo u fantaziju, energiju u isražavanje. Na taj način dajemo joj pokret (akciju) i pravac (intenciju). Setimo se, anksioznost je stanje straha bez akcije i intencije (pravca i pokreta).
Sada možemo ići i korak dalje pa uzbudjenje pretvoriti u telesni pokret.

Tetapeut ustaje: “Hajde da ustanemo.”

Tamara ustaje. Stoje jedno naspram drugog. Terapeut podiže ruke a dlanove okreće k Tamari, kao da se štiti. Tamara čini isto. Sada se dodiruju dlanovima i guraju se medjusobno, ne naročito jako.

Terapeut: “Možeš li ponovo glasno da izgovoriš ono što drugi šapuću?”

Tamara viče, sada jako stežući terapeutove ruke: “Glupačo jedna! Nikada od tebe pravnik neće postati!”

Terapeut: “Kako je ovo za tebe?”

Tamara: “Oslobadjajuće.”

Terapeut: “Kako je u telu?”

Tamara: “Osećam svoje ruke. Osećam dodir dlanovima. Štitim se.”

Terapeut, smešeći se: “Kako je u ostatku tela? U nogama?”

Tamara: “Snažna sam. Osećam se sigurno.”

Tetapeut: “Anksioznost?”

Tamara: “Gotovo je nestala. Svesna sam još samo malog grča u želudcu.”

S obzirom na ciklus kontakta, anksioznost je najpre zastoj u fazi svesnosti. Svesni smo senzacije uzbudjenja u telu, ali ne znamo šta bi s njom i ona postaje neprijatna. To je kao nestrpljenje koje raste pred trku koja nikao da počne. Možemo reći i da je anksioznost zastoj u fazi mobilizacije, ili čak izmedju mobilizacije i akcije. Osećamo mobilisanost velike energije. Mislimo sto na sat, ali ne preduzimamo nikakvu akciju. Jer, npr. ležimo u krevetu i želimo da zaspimo. Trka će se desiti tek sutra.

U primeru rada sa Tamarom terapeut je podržao mobilizaciju do kraja. Rezultat je bio jasan doživljaj straha. Sada je podržao telesnu akciju i podražao emociju ljutnje. Ustali su i se gurali rukama, gledajući se u oči, dok je Tamara vikala.

Nejasno uzbudjenje dobilo je pravac (intenciju) i pretočeno je u akciju. Ovo iskustvo vratlo je klijentkinju u sada i ovde i neprijatne senzacije anksioznosti su nestale. Akcija je potrošila uzbuđenje.

Sklonost anksioznosti često je u vezi sa nezavršenim poslovima. Dete je, prirdno, osećalo uzbudjenje ali su roditelji sabotirali njegov pokret da uzbudjenje potroši prevodeći ga u telesnu akciju. Tamara bi, od uzbuđenja skautala u mestu kada bi trebalo da je izajde napolje. Ali baka ju je grdila šta je nemirna i nije koncentisana na oblačenje. Izašli bi napolje ali baka joj nije dozoljavala da trči, da se penje na drvo, da se isprlj, da skače, da preskače ogradu, da padne, povredi se, itd. Baka je bila previše uplašena da neće moći da kontrliše dete i da će se desiti nešto loše. Baka je bila anksiozna.

Anksioznost je često u vezi i sa anksioznim ili kririkujućim roditeljem (vidi članak Anksionost i stilovi roditeljstva). Da bi izašao na kraj sa svojom anksionošću i nezadovoljstvom, roditelj je previše upozoravao, sputavao i kritikovao dete. Dete je naučilo da zadržava uzbuđenje, da ga ne pretvara u pokret. Telo je zapamtilo ova iskustva.

Terapeut: “Usresredi se na neprijatnost u želudcu. Možeš li mu dati reči ili pokret? Šta kaže želidac?” (Tehnika identifikacije i ekspresije)

Tamara se mršta, diže ramena, uvlači grudi. Tetapeut, rezonirajući, prati potrebu da podigne pete na stolicu i butinama zaštiti stomak i grudi (položaj fetusa). Videvši to Tamara čini isto.

Tamara: “Želim da se okrenem u stranu.”

Terapeut: “Učini to.”

Tamara se okreće u stranu.

Terapeut: “Vidim dete. Da li te ovo na nešto podseća?”

Tamara: “Da. Baka me je čuvala dok sam bila mala. Ali stalno se na mene žalila ocu. Sećam se da me je otac stalno kritikovao za sve. A majka me je sprečavala da izadjem napolje, osim kada baka može da me pazi. Otac je i majku stalno kritikovao i ona se plašila da će biti kriva ako se meni napolju nešto desi.”

Teraleut: “Sećaš li se neke konkretne situacije?” – intervencija konkretizacije, ekspresivna tehnika, pristup dijaloški.

Tamara: “Da, jednom sam pala i dobro odrala kolena. Napravili su čitavu dramu. Otac je strašno vikao na majku i paničio a majka je plakals. To se ponavljalo sa svakim novim problemom.”

Terapeut: “Reci im, veći problem mi je bila vaša drama, nego moja povreda. Napustili ste me.” – eksprement prazne stolice, ekspresmija doživalja, intevcnija je sugestivni impertiv.

Tamara: “Napustli ste me.” Počinje tiho da plače.

Tamara je odlučila da zaustavi svoje uzbudjenje pred životom i da se suzdržava od svakog pokreta i rizika da bi zaštitila baku, mamu i tatu. Na ovaj način pokušala je da zaštiti svoje rodielje i da sebe zaštiti od roditelja. Tako je razvila sklonost fenomenologiji anksioznosti.

Tamara i terapeut sada zajedno duboko uzdišu. Trtapeut: “Da sam sada na mestu tvoga oca rekao bih, “Sad tek vidim šta smo ursdili. Žao mi je. Voleo bih da smo znali da te podržimo da se slobodno igraš i da slobodno padaš. Ali previše sam se plašio.” Smešim se toplo. Tamara energično ustaje da me čvrsto zagrli. Terapeut: “Svidja mi se tvoja nova sloboda.” – tehnika je eksperminet “pune” stolice. Teraput staje na mesto drugog i omogućava klijentu da doživi puni kontakt koji su stvarnosti nije bio moguć.

Ispod strepnje krila se ljutnja, strah i tuga napuštene devojčice. Kada smo otkrili i izralili ta osećanja, devojčica se oslobodila. Kada sam joj sa mesta oca omogućio da doživi da je viđena osećanja su se pokrenula i novi geštalt se desio. Završavali smo posao.

Osim inervecnije disanjem, u radu sa anksioznošću korisne su i intervencije uzemljenja. U ovom radu terapeut je načinio intervenciju uzemljenja kada je pozvao Tamaru da ustane i izazvao je da ljutnju izrazi gurajući ga i stežući ga rukama.

Inače kada u seansi rezoniramo anksioznost, može biti korisno da se uspravimo u naslonu i da stopala čvrsto oslonimo na pod, duboko dišući. Svesnost možemo pomeriti na težinu tela, svesnost kontakta sa stolicom ili stopala sa podom. Možemo pojačati tačku oslonca tako što ćemo se malo jače odupreti stopalima o pod. Možemo pozvati klijenta da učini isto i pratiti da li se pojavljuje promena doživljaja u telu.

Perl je govorio da je anksioznost rascep izmedju sadašnjosti i budućnosti. Bežimo od našeg tekućeg doživlja a u budućnost ne možemo stići. Budućnost još nije tu. Tako uzbudjenja ostaju da lebde i somatizira se. Rad u sada i ovde je način da iz tog rascepa izadjemo.

Na anksiznosti možemo raditi i na izvorni, Perlsov ncin. Dakle kao na projekciji. Tada pozivamo klijenta da odrigra ugrožavajuću sredinu (tehnika identifikacije) i da izgovori reči (tehnika espresije) koje je u sredinu prijektovao. U ovom radu terapeut je to postogao kada je pozvao Tamaru da izgovori naglas “ono što sredina o njoj šapuće”.

Ova stratrgija zasniva se na ideji integracije otudjenog aspketa selfa. Anksioznost je uzbudjenje koje lebdi jer nije usmereno ka sredini, ka figuri. Agresija je suprotan pokret. Agresija je pokret usmeravanja uzbuđenja ka sredini. Sredina se doživljava kao agresivna (ugrožavajuća). Agresija je otuđena i projektovana u sredinu. Kada se klijent identifikuje sa sredinom i izrazi agresiju, uzbuđenje je potrođeno i doživljaj anksiznosti nestaje. 

Pretpostavka je da Tamara strahuje da napravi pokret i pokaže zube sredini, jer bi tada sebi ličila na oca. S druge strane i otac i majka bili su pasivno agresivni. Otac kroz kritike, zamerke i gundjanja, a majka kroz plač, optužbe i povlačenje pred ocem. Tako Tamara nije imala model zdrave agresije, izravnog pokreta ka sredini. Kada bi se agresija konačno pojavila kod oca, to je bilo kroz ekting aut. Dakle otac bi izgubio granice i kontrolu a Tamara bi bila prestravljena. Branila bi se smrzavanjem (zaustavljanjem) uzbuđenja. Ovo je, nesvesno, postizala zastljavnjem disanja.

Ako sada i ovde Tamara može da, u formi eksperimenta, stane na mesto sredine i da vikne: “Glupačo jedna nepažljiva!”, to bi joj bila podrška da se, u nastavku eksperimenta direktno konfrontita ocu: “E pa razbila sam svoja kolena a ne tvoja! Sam si glupak šta urlaš na mene!”, Tamara bi koristila energiju svog uzbudjenja i ponovi bi osetila olakšanje.

U tom smislu možemo reći da su anksioznos i agresija polariteti i da je rad na anksioznosti za GT zapravo rad na integraciji agresije. Anksiznost i agresija su obrnuto proporcionalni. Osobe sklone anksiznosti suszražavaju uzbuđenje (retrofeltuju) sve dok ih uzbuđenje ne savlada i ne izlije se kroz ekting aut.

Anksioznost je u vezi sa projekcijom i u tom smislu što ne gledamo (stvarnost), već projektujemo agresiju. Intervencija u tom duhu može biti poziv klijentu da gleda. Često se vidja u grupnom radu da, kada član grupe oseća anksioznost, terapeut primeti da ne gleda prema drugima.

Terapeut: “Pogledaj ih. Šta vidiš?” – intervencija pozivanja na percepciju.

Obično će biti potrebno da terapeut nekoliko puta ponovi intervenciju, tj. da istrajava na ovoj intervenciji sve dok klijent stvarno ne počne da gleda.

Miloš: “Vidim Marijanino lice.”, već počinje da se smeši.

Terapeut Milošu: “I šta vidiš.”

Miloš: “Vidim da je zaintersovana.”

Terapeut: Dobro, to je ono što čitaš sa njenog lica. A šta vidiš?”

Miloš, i sam se smešeći: “Vidim da mi se smeši.”

Terapeut: “I tvoje lice se sada promenilo. Šta sada osećaš u telu?”

Miloš, idalje se smešeći: “Toplinu.” Pokazuje na grudi.

Terapeut: “Tvoje oči sada sjaje. Prisutan si. Probudio si se.” – intevencija fidbek zasnovan na percepciji u sada i ovde.

Zajedno duboko uzdišu.

Terapeut: “Šta se desilo s anksionošću?”

Miloš: “Nestala je.”

U individualnom setingu sličan efekat je moguće postići ako teraput pozove klijenta da ga gleda i da mu kaže šta vidi. Čam klijent uspe da gleda, anksioznost bi se mogla početi smanjivati.

Perls bi rekao da je Miloš ponovo integrisao svoje oči kojih se prerhodno bio odrekao, ostajući zaglavljen u rupi fantazije (središnja zona svesnosti), mrtvoj rupi izmedju sadašnjosti i očekivane budućnosti (Miliš očekuje osudu grupe).

Anksioznost je tadkodje često u vezi i sa iskustvom stida. Ali to je već druga tema.

Dodao bih još samo i da mi se u praksi pokazalo korisnim da posavetujem klijente koji donose temu anksioznosti da izbegavaju kofeinske i energetske napitke.

Piše Nikola Krstić