Anonymous asked 2 weeks ago
Poštovani, već dugi niz godina imam potrebu za plakanjem, ali mi se jednostavno ne da. Može da dođe do onog prvog uzdaha jecaja, mogu oči da zasuze, ali onog pravog puštanja, ridanja, jecanja, mnogo suza itd…to ne može nikako. Neke blokade, unutrašnje kočnice stegnu i ne može.
Imao bih zbog dosta toga da se isplačem. Za sebe bih rekao da mi u detinjstvu nisu zadovoljene te bazične psihološke potrebe za ličnom vrednošću, sigurnošću, dozvola za bes itd. Samim tim sam prilično neostvarena osoba, kako privatno tako i poslovno. Jezikom TA, rekao bih da živim taj gubitnički skript, sa zabranama na uspeh, postojanje, pripadanje itd. Rekao bih da imam nesigurnu afektivnu vezanost, loš unutrašnji radni model. Čini mi se da me moje porodično nesvesno vodi ka ponavljanju neuspešnih sudbina mojih roditelja i predaka.
I ne znam šta bih dalje. Čitam o psihologiji i psihoterapiji, mnogo više gledam razne podkaste na internetu, upoznat sam sa dosta toga…šta ću, muka me naterala. Znam da osećanjima treba dozvoliti da izađu napolje, na bezbedan način. Ali ne mogu da plačem.
Pa bih vas pitao da li možda postoji neki način da dozvolim sebi suze, neko transformativno plakanje?
Ili mi možda moji mehanizmi odbrane sa razlogom ne dozvoljavaju plakanje? Da li bi došlo do retraumatizacije, jer verovatno plakanje samo sobom nije dovoljno, možda mi nakon toga treba reparativno iskustvo koje ne može bez terapije?
Ili možda imam prevelika očekivanja od plakanja, možda se nakon tog pražnjenja zapravo ništa spektakularno neće desiti?
Ako možete da bacite neko novo svetlo na ovo što sam napisao, bio bih vam zahvalan. Pozdrav.
Nikola Krstić Staff answered 2 weeks ago
Poštovani,
Dok sam čitao Vaše pismo, stekao sam utisak da ne postoji problem u tome što ne možete da plačete, već u tome što već dugo nosite mnogo tuge sami.
Nekada ljudi ne plaču zato što su hladni ili ne osećaju dovoljno. Naprotiv, ponekad ne plaču upravo zato što osećaju previše. Organizam tada napravi neku vrstu zaštite, ne zato da bi nas mučio, već da bi nas sačuvao od onoga za šta procenjuje da u tom trenutku nemamo dovoljno oslonca.
Zato bih bio oprezan sa idejom da je plakanje samo po sebi cilj. Suze mogu biti lekovite, ali nisu isto što i isceljenje. Neki ljudi mnogo plaču, a ostaju zaglavljeni u istom bolu. Drugi gotovo nikada ne zaplaču, a ipak uspeju da duboko prerade svoje rane. Važno nije koliko suza poteče, već da li ono što nosimo dobije prostor da bude viđeno, prihvaćeno i podeljeno sa nekim.
Dok Vas čitam, primećujem da veoma dobro razumete svoju priču. Govorite o nezadovoljenim potrebama, zabranama, skriptu, afektivnoj vezanosti… Ali pitam se da li ste imali priliku da pored razumevanja budete i saosećajni prema sebi. Jer postoji razlika između toga da znamo zašto patimo i toga da budemo uz sebe dok patimo.
Možda Vas suze neće osloboditi na način na koji očekujete. Možda će se, kada jednom dođu, dogoditi nešto mnogo jednostavnije: osetićete da više ne morate sami da nosite ono što Vas boli.
A možda suze već pokušavaju da dođu. Kažete da se pojavi prvi uzdah, da oči zasuze. Možda to nije znak da ste blokirani, već da ste na pragu nečega što traži više sigurnosti, vremena i nežnosti nego što trenutno sebi dopuštate.
Ako postoji nešto što bih Vam poželeo, to nije da uspete da zaplačete. Poželeo bih Vam da pronađete mesto, odnos ili osobu pored koje više nećete morati da budete jaki. Suze tada često dođu same, bez poziva i bez tehnike.
Srdačan pozdrav,
Nikola