Zdravo, imam veliki problem, bolest, ne znam kako bih to opisala. Najbolje da krenem ispocetka. Moji problemi su krenuli kad sam krenula u osnovnu skolu. Ismevanje od strane vrsnjaka, zbog mog izgleda su pocetak moje socijalne fobije. Dok sam odrastala, sve vise se u meni budilo strahova, nesigurnosti.. To je dostiglo najveci intezitet kada sam krenula u srednju skolu. Tu krece pakao. Vrsnjaci nastavljaju da me zezaju, rugaju mi se, zbog toga sto sam ja povucenija, ja sam im bila zanimacija za zezanje. To je toliko uticalo na moju psihu i na razvoj nekih strahova koje nisam mogla da kontrolisem. Strah od odgovaranja, izlazenja pred tablu, strah od svega gde sam izlozena tudjem pogledu.Celu srednju skolu sam provela u jednom ogromnom strahu, strepnji…Srednja skola je za mene toliko bila stresna i psihicki i fizicki..Kad sam zavrsila srednju skolu 2019 godine, nastalo je veliko olaksanje za mene. Jer nisam morlala da prolazim svaki dan kroz iste strahove. Povukla sam se na sigurno, u svoju “ljusturu”. Bila sam u svojoj zoni komfora.Toliko sam se navikla da budem kuci, na “ bezbednom”. Ali doslo je vreme da se nesto menja. Nisam mogla doveka da sedim kuci i ne bavim se nicim. Tu ja shvatam da treba da pocnem da radim negde. Jer, zavrsila sam stednju skolu, a nisam upisala faks. Sta mi drugi ostaje, nego da pocnem da radim. Ali kako su ponude za posao stizale, ja sam svaku odbijala, jer se u meni budio ogroman strah od posla. Nisam pomenula da sam se u srednjoj suocila sa panicnim napadima i zbog toga sam isla jod psihologa. Sad ja ponovo u glavi zamisljam razne scenarije, kako cu dobiti panicni napad na poslu, kako necu izdrzati na ooslu..Ipet se tu stvara ogroman strah i teskoba u meni. Sa druge strane pritisak okruzenja i roditelja, zasti ne radim, zasti sedim kuci.. Tioliko sam se adaptirala kod kuce, bila u svojoj zoni komfora.. Ja odlucujem da prihvatim taj jedan posao, ne zbog sebe, nego zbog roditelja i okoline. Da me ne bi osudjivali. Danima pre nego sto treba da pocnem da radim, meni nije dobro, bukvalno ne mogu opisati kolicinu straha i strepnje koju sam osecala.. Mnogo, mnogo lose sam bila. Ali ja ipak pociinjen da radim tu. E, tu pocinje moj pakao i koja borba sa zivotom. Tog novembra 2020. Godine. Iz dana u dan, odkako sam pocela da radim, ja primecujem da nesto nije u redu sa mnom, sa mojom psihom, osecam da mi je sve nekako cudno oko mene, dozivljaj okoline, dozivljaj svega se izmenio. Po prvi put se susrecem sa takvim osecajem. Od tog dana(tih dana) moj zivot se totalno promenio. I dan danas, posle 4 godine, i dalje zivim sa tim osecajen. Osecaj kao da sam tu, a nisam tu. Ja znam da je sve isto, svet je isti, ali ja u svom mozgu osecan kao da nisam prisutna 100%. Kao da me od reallnosti deli neki štit, neki vakum.. Zivim 4 godine sa ovim osecajem i nekako kao da sam se navikla da zivim sa tim, ali opet sa druge strane, ne mogu da se navijnem jer je odvratan osecaj. Ne prodje ni dan da ne pomislim kada ce to nestati, kada cu moci opet ziveti zivot punim plucima. Ovo zvuci smesno, jer ja ustvari nikad i nisam zivela zivot punim plucima. Ali da, miram da dodam nesto. Za ove 4 godine, mnogo strahova je nestalo, mnogo toga sam postigla uprkos tom osecaju. Zakljucila sam da, tog novembra 2020. Godine, u mom mozgu kao da je nesto k”kvrcnulo” kao da moj mozak, moje telo nije mogli vise da podnese strahove i stres, i da se zato javio taj cudan osecaj . Eto. To je moja prica..Mnogo mi je tesko, i molim sve koji su proziveli ovako nesto, ili prozivljavaju, da mi daju bar neku nadu da ovo moze da se izleci, da opet budem stara ja. Hvala svima i pozdrav.\\\”