Postovani imam 36 godina i cerkicu od 2 godine, razvedena sam i sa bivsim sam ukupno provela oko 14 godina zajedno. On je zadnjih par godina bio jako verbalno agresivan, ljubomoran je na mene sto sam zavrsila skole i imam visoku platu i jos pre 6 godina je prestao da zivi sa mnom i preselio se u drugi grad zbog posla i kako vec godinama prica \”da mene stigne\”. U medju vremenu smo dobili dete jer smo to oboje zeleli, i dok je korona trajala, mogao je da radi online pa se vratio se da zivi kod me oko godinu dana i onda se opet sve vratilo na staro jer kaze da je ceo zivot ispunjavao moje zelje i da sada je vreme da ispunjava svoje. Tako da sam ja sada ostala sama da se brinem za svoju cerku i nemam nikakve pomoci od rodbine ili prijatelja. Takodje zadnje dve godine mi se dosta zdravlje narusilo- dobila sam autoimunu bolest stitne zlezde i koze kao i insulinsku rezistenciju. Udebljala sam se oko 23 kg u tom periodu. Ono zasta sam odlucila definitivno prekinuti je trenutak kada me je bivsi muz udario u toku verbalnog konflikta dok je drzao nasu cerku. Par nedelja kasnije sam otkrila i ljubavne poruke u njegovom telefonu upucene razlicitim curama. Moje pitanje vama je kako da povratim svoje zdravlje i samopouzdanje? kako da ne budem tuzna i razmisljam o tome kako bi bilo lepo da smo mogli biti zajedno? Kako da prihvatim da ni ljubav ni veze ne traju vecno? Kako da budem najbolji roditelj koji mogu i kako da uspostavim zdravu komunikaciju sa bivsim kako bi omogucila da ima odnos sa nasim detetom? Hvala puno na vasem savetu
Poštovana,
Gledajući vaša pitanja ne mogu a da ne primetim da je svako vredno romana. Da se našalim, pitam se da li ste u svemu tako ambiciozni.
Sada, šalu na stranu, mislite li zaista da je ova vrsta kratkoročne pomoći dorasla vašim pitanjima koja su velika kao i život sam? Dakle možda je ključ u skromnosti, malim koracima, traganju. Voleo bih da vidim kako bi izgledala vaša potraga za nekim malim pitanjem koje je prikladno ovom kontekstu.
U skladu s tim, jedino što mi u ovom trenutku pada na pamet kao realno da vam kažem je da je za mirenje sa stvarnošću, da tako kažem, potrebno vreme. Oprašatanje od naših očekivanja i lepih nada je proces koji može da potraje i godinama. Možda vam to tako ne izgleda, ali vreme radi za vas. Verujem da je igra sa ćerkicom i gledanje kako raste najlepši mogući način da ga ispunite.
Drugo što mi je privuklo pažnju su sistemi podrške. Pitam se šta je sa rodbinom, prijateljima i sl. Kako to da baš nikoga nema ko bi sa vama podelio teret odgovornosti? Da li ste razmišljali o pmomoć u vidu psihoterapije? Možda bi vam pomogla da radite na sistemima podrške.
Srdačno,
Nikola