Iako se na sličan način radi na procesu separacije i žalovanja u svim ovim oblicima, kada govorimo o žalovanju, izdvaja se slučaj gubitka drage osobe kroz smrt (totalni rastanak). U ovom članku ćemo se posvetiti toj vrsti žalovanja.[1]

Kada smo suočeni sa gubitkom nekoga ili nečega za šta smo afektivno vezani, prirodno, javljaju se osećanja bola, ljutnje i tuge.

Naša bol, tuga, ljutnja zapravo predstavljaju naše opiranje da prihvatimo gubitak kao stvaran. Pomoću tih osećanja (koja predstavljaju nezvršeni posao) mi „ne puštamo“ osobu koju smo izgubili, ili nešto drugo što samo izgubili, da ode. Stoga je psihoterapijski smisao procesa žalovanja zapravo u procesu opraštanja od nekoga ili nečega čiji gubitak nas boli tako da mu se opiremo (završavanje posla).

[1] Po mom mišeljenu dinamika procesa žalovanja kod rastanka, razlaza ili razvoda, donekle se razlikuje žalovanja u slučaju totalnog gubitka drage osobe pa to zahteva poseban tekst.

Isto tako opstanak ljudske jedinke gotovo u potpunosti je zavisan od zajednice. Izolovani u prirodnoj sredini, gotovo da ne možemo opstati. Afektivno ili emotivno vezivanje ima smisao ojačavanja naših veza. Naša identifikacija sa pripadnicima naše vrste koje volimo, toliko je jaka da bismo sve učinili da ne dođe do takvog gubitka. Često smo čak spemni da žrtvujemo i svoj život, samo da ne bismo izgubili biće koje volimo.

Drugim rečima, neprijatna osećanja koja prate gubitak u funkciji su izbegavanja gubitka, odnosno predstavlju naličje veoma prijatnih osećanja pripadanja i ljubavi koja nas vežu, koja su izvor smisla našeg postojanja. Osećanja nas vezuju da bismo brinuli jedni o drugima i tako lakše opstali.  

Osećam potrebu (id funkcija) da zagrlim svoga partnera, da se sa njim razmenim. U jednom trenutku osećam da mi je dovoljno grljenja ili druge vrste interakcije. Tada se spontano povlačim da bih sebi dao prostora da se uželim.

Kada govorimo o žalovanju, međutim, govorimo o takvoj vrsti gubitka, koji se događa kada moja potreba još nije zadovoljena ili više neće postojati mogućnost da se vratim sredini (drugom) i ponovo zadovoljim svoju potrebu kada se uželim, kada se potreba ponovo pojavi.

Potreba za bliskom osobom javlja se svaki dan (ili ređe), ponovo. Jedan ciklus se završi. Ja se odmaknem, ali sutradan novi ciklus počinje, i ja ponovo osećam senzacije koje predstavljaju impuls da je zagrlim. Kod gubitka voljene osobe ovaj impuls ne može da dovede do kontakta, jer drugog više nema. Senzacija potrebe je tu, svesnost je tu, ali nema mobilizacije i akcije koja bi dovela do pravog zadovoljenja.

Dakle, ako me partner ostavi ili umre, ja se moram povući, a da moja potreba za kontaktom nije zadovoljena. Moram se povući na taj način da nikada više neću biti u mogućnosti da mu se vratim, zagrlim ga, razmenjujem se sa njim i tako zadovoljim svoju potrebu.

Kada govorimo o žalovanju, podrazumeva se da je u pitanju takav gubitak da ja ništa ne mogu da uradim (akcija – ego funkcija) da bi do kontakta ponovo došlo. Ego funkcija je, dakle, devalvirana i ostaje samo žal za izgubljenim (id), ili neizdržene potrebe oličene u senzacijama koje nas frustriraju jer ne mogu da dovedu do kontakta i zatvaranja geštalta. Osećam kako u meni ključaju potreba, čežnja, žudnja. Moja koža gori iznutra. Vrištim iznutra. Osećam nepodnošljivi pritisak koji nema oduška (retrofelskija). Moja duša se cepa, deo mene (funcija persone (ličnosti)) odlazi, umire.

Kako smo mi bića akcije i prirodno imamo potrebu da svoju emotivnu energiju (id) izrazimo i pretočimo u akciju (ego), koja je sama po sebi kontaktna (radimo nešto sredini), i da na taj način potrošimo energiju i doživimo rasterećenje, u procesu žalovanja takođe su važne sve akcije koje ipak nekako možemo preduzeti.

Na primer, kod smrti voljene osobe, to je akcija učestvovanja u ritualima opraštanja. Ritual sahrane (pokopa ili kremacije, rasipanja pepela po morskoj pučini i polaganje svežeg cveća na humku i sl.) poslednje je što možemo učiniti za osobu koja nam je bila draga. Paljenje sveća i tamjana, molitve za pokoj duše, sećanja i razgovori o preminulom, priprema hrane koja će na groblju biti poslužena „za preminulog“ (parastos), odlasci na groblje, akcije u ime sećanja na preminulog (kao i npr. sađenje drveta, osnivanje fondacije, hranjenje ptica i drugih uličnih životinja itd.) pomažu nam da na neki način energiju ida rasteretimo kroz akciju, angažujući ego funkciju.

Nekada međutim nemamo snage za ove akcije. Slomljeni smo tako da u nama nema pokreta. Tada je važno da ih ne izvodimo na silu, već da sačekamo da same dođu (vidi niže poglavlje o fazama žalovanja).

Ova akcija dovodi do imaginarnog kontakta (makar privremenog „zatvaranja“ geštalta), koji može poslužiti umesto realnog.

U relacionoj varijaciji ovog eksperimenta, samom terapeutu možemo se obratiti kao da je značajan drugi (preminuli) ili naprosto terapeutu možemo reći ono što bismo imali da kažemo izgubljenoj osobi. Ovo nam omogućava da dobijemo terapeutovu autentičnu reakciju, zagrlimo ga, osetimo svojim telom njegovo, u fizičkom prostoru osetimo kontakt sa osobom koja nam nedostaje.

Potrebno je, dakle, nekako integrisati pretrpljeno iskustvo i ono što kroz iskustvo gubitka postajemo. Integracija iskustva gubitka, paradoksalno, odvija se kroz novo kontaktiranje sa starim i izgubljenim, sada na novi način. Smisao integracije je da poveže staro sa novim. Da starom da mesto u novom, kako bi novo moglo da raste iz starog i u ime starog, kada je to moguće.

Tipične terapijske intervencije kojima se ovo postiže su uobličene u pitanjima: „Kako nas je iskustvo življenja sa voljenom osobom koju smo izgubili promenilo? Kako će ona zauvek ostati deo nas? Šta je to što ćemo u ime sećanja na nju činiti (ego)? Najzad, kako nas je gubitak promenio? Kakvi smo postali ili kakvi možemo postati u ime sećanja na izgubljenog?“

Vidi niže fazu transcendiranja u procesu separacije.

Da bismo ovo postigli, terapeut, u pravom trenutku, nudi ključne intervencije: „Šta si od nje/njega/toga dobio?“, odnosno: „Šta ćeš od nje/njega/toga poneti?“, ili „Kako će on/ona/to zauvek biti deo tebe?“, ili „Kako te je on/ona/to zauvek promenio/promenila/promenilo, kako će zauvek biti deo tvog života, kako ćeš ga/je zauvek nositi u svom srcu, kako će nastaviti da živi kroz tebe?“

Paradoksalnost pokreta žalovanja sastoji se u tome što je, veruje se, separacija prirodno moguća tek nakon punog kontakta (full kontakt u ciklusu kontakta), koji nam omogućava da ono sa čim smo bili u kontaktu nosimo u sebi (integrisano, asimilirano).

Potreba za kontaktom prirodno nestaje kada se kontakt desi, odnosno, kada je geštalt zatvoren, a potreba zadovoljena. Tek tada, veruje se, možemo pustiti ono što smo izgubili. Suština terapijskog rada na žalovanju je da omogući ovakav kontakt, zatvaranje geštalta, integraciju.

Od majke, koja je umrla kada sam imao šest godina, nosim nežnost, senzibilnost, ljubav prema pisanoj reči (bavila se pisanjem), dobrodušnost, ljubav prema prirodi i biljkama (zvala se Biljana). Kada u to pogledam, osećam kako je moja majka zauvek deo mene, kako je deo mog života, mojih odnosa, svega što radim, načina na koje volim ljude i životinje, prirodu, biljke.

Čak i danas, nakon skoro četrdeset godina, ponekad mi je potrebno da se ponovo isplačem zbog gubitka i ponovo povežem sa doživljajem divnih darova koje i danas dan živim, možda više nego ikad, a koje sam od nje dobio. Ovo u meni izaziva toplu tugu duboke, neraskidive povezanosti koja greje moju dušu i daje mi snagu da nastavim koračati čak i kroz hladne predele ovoga sveta.

U tom smislu možemo reći da se proces žalovanja, odnosno opraštanja, nikada do kraja ne završava, barem kada su u pitanju naši najveći gubici.

Nešto manje negirajuća je faza racionalizacije. U toj fazi još ne prihvatamo gubitak, ali ubeđujemo sebe da on, na primer, nije veliki, da ima i dobrih strana, da ima i gorih stvari. Ko zna zašto je to dobro, i bolje sada nego kasnije, govorimo sebi.

Ovo može biti karakteristično za gubitak partnera (raskid). On ionako nije bio za mene. Trebalo mi je vremena da shvatim da je rđav čovek. To je kad-tad moralo da se desi, a bolje sada nego kasnije. I tako dalje.

U slučaju smrti, ubeđujemo sebe da je važno da se osoba nije mučila i tako dalje. Da je ovaj svet grozan i da je izgubljena osoba sada u nekom mnogo boljem i lepšem svetu. I tako dalje.

Faza negiranja i faza racionalizacije zapravo je su da nam pomognu da sprečimo iscrpljujuću preplavljenost emocijama, koja je za žalovanje karakteristična i donekle potrebna. To je način da predahnemo i u kratkotrajnom povlačenju iz ida u ego.

Zatim, nekada se javlja tzv. depresivna faza. Ne živi nam se, ne jede nam se, imamo potrebu da budemo u samoći, da sedimo prazni, da se povučemo od sveta, od ljudi. Da nas svi ostave na miru, da u samoći ližemo svoje rane. U blažoj varijanti, nakon velikog gubitka, raspoloženje će nam mesecima biti sniženo.

Smisao ove faze je mnogostruka. To je faza unutrašnjeg mirenja i prihvatanja stvarnosti, da je gubitak konačan i da više ništa ne možemo učiniti da izgubljeno povratimo. U sebi oplakujemo deo nas koji je otišao sa gubitkom. Nismo još spremni da se pred svetom pojavimo u novoj personi. Ne želimo da nas žale i stoga se povlačimo. Lakše nam je kada smo sami. Privikavamo se. Ravnodušni smo. Rezignirani.

Najzad, nekada se govori i o fazi transcendencije, upravo kao o ključnoj, najbitnijoj fazi žalovanja. Posle faze depresije i povlačenja, životna energija se polako ponovo javlja, počinje ponovo da žubori kao sa izvora koji je privremeno bio presahnuo. Kao da se planinski potok koji je preko zime bio zaleđen ponovo otopio i sada opet žubori.

Gubitak je donekle integrisan i život sada za nas ima novi smisao. Na novi način vidimo zalaske sunca, kapi kiše koje se slivaju niz zeleni list, prirodu koja se u proleće obnavlja, vetar koji osećamo u kosi. Sve je sada staro, a novo i drugačije. S novom mudrošću, promenjeni (nova persona), polako se ponovo okrećemo svetu i životu.

Prema iskustvu rada sa žalovanjem, ove faze se mogu smenjivati haotično, bez reda (tj. ne ispoljavaju se uvek ovim redosledom), ponavljati se i to čak u različitim i nejednakim vremenskim intervalima.

Na sahrani drage osobe nekada ne osećamo ništa, samo tupu, hladnu prazninu. To ne znači da nemamo osećanja za izgubljenu osobu, već samo da sa njima još nismo povezani, verovato zato što ih je mnogo i što bi njihovo otvaranje bilo kao bujica koja nosi sve pred sobom.

Emotivna faza sa bujicom emocija ustupiće mesto depresivnoj fazi, a zatim fazi transcendencije, da bi se opet pojavila poplava osećanja, nakon čega racionaliziramo itd. Ili će faza negacije i racionalizacije ustupiti mesto depresivnom povlačenju ili emotivnoj fazi. Zatim ćemo doživeti transcendiranje. Mozajk života se pred nama sklapa na novi način i mi sve vidimo novim očima i čini nam se da sve ima novi smisao, da bi nas, posle kratkog prijatnog sna, ponovo preplavila bujica osećanja tuge, koja će opet ustupiti mesto reci života koja više za nas ne teče na isti način. Zapazićemo stvri koje nikada ranije nismo zapažali, postaje nam bitno nešto na šta ranije nismo obraćali pažnju.

Iako se smenjuju haotično, možda se ipak može govoriti o globalnom redosledu, ako gledamo ceo ciklus koji u vremenu može dugo da traje. Na primer, na početnu bi mogla dominarati emotivns afaza. Zatim obično poreovladava faza negacije. Neka je ipak obranuto. U početu preovlada faza šoka i negacije, da bi se tek potom upolvilo u emotivnu fazu.

Sledi faza depresije, i najzad faza transcendiranja.

Prema GT iskustvu sve faze žalovanja su potrebne. Emotivna faza omogućava nam emotivno pražnjenje. Osećanja ljutnje i tuge prirodno se skupljaju u nama kada doživimo gubitak, one su naša najprirodnija reakcija na gubitak i ako ih ne izražavamo, onda blokiramo deo sebe koji će nam na razne načine smetati da nastavimo sa svojim životom. Tada možemo imati utisak da u sebi nosimo težinu okamenjenih osećanja koja nas čine neslobodnim, teškim, nesposobnim da se ponovo emotivno vežemo i tako dalje.

Nekada prođu godine negrianja, pre nego što klijenti na terapiji dozvole sebi da sretnu pun intenzitet svojih osećanja koja su tako dugo bila blokirana.

Serž Žinžer, govoreći o intervencijama u krizi, objašnjava kako je važno da neposredno nakon same traume ili gubitka, dozvolimo osećanjima da se pojave u punom intenzitetu. Veruje da se trauma lakše prevzilazi ako je aktutni veliki bol bio slobono izražen.

Smisao negiranja i racionalizacije je da osetimo kako je naš self ipak veći od rane, kako je možemo istrpeti i nositi, kako se možemo odmoriti od navale osećanja.

Faza žalovanja koju neki zovu fazom trenscendencije, predstavlja upravo ono iskustvo da, nakon gubitka, promenjeni nastavljamo dalje, noseći u sebi i za svoj život veliko i vredno iskustvo, koje je sada deo nas i našeg života na novi način.

Za terapeuta važno je da poštuje sve faze žalovanja, i da ne pokušava da klijenta gura kroz proces ili da ga izvlači iz neke od faza. Potrebno da terapeut bude strpljiv, da prati klijenta na ovom putu, da stoje zajedno, imajući razumevanje i empatiju. Žalovanje, dakle, nije problem koji treba da se reši, već proces koji treba da se odvija.

Ako je klijent predugo u bolu, terapeut mu može ponuditi pitanje šta će od te osobe poneti za život, da bi ga podržao da nastavi ka fazi opraštanja i transcendencije. Pošto se ponovo sretne sa izgubljenom osobom, pošto se izgrle i isplaču, terapeut sada poziva klijenta da gleda u budućnost, u one osobe koje su ostale, u aktivnosti koje klijent može učiniti „za“ izgubljenu osobu, u avanture koje može proživeti, u život sa novom mudrošću koju sada u sebi nosi, u nove projekte koje može „darivati“ izgubljenoj osobi kroz sećanje.

Kod velikih gubitaka, kao što je smrt bliske osobe, smatra se da akutna faza žalovanja, u kojoj se faze smenjuju brzo i haotično, obično traje dva meseca do šest meseci. Naravno, od velikog značaja je kontekst i životna dob klijenta. Za izgubljenim roditeljem drugačije žaluju deca, tinejdžeri, odrasli. Drugičiji su gubici prijatelja, roditelja, partnera, deteta, nerođenog deteta, pa je i priroda žalovanja drugačija.

Važno je da terapeut ima osećanja i uzme u obzir kontekst.

Na primer, zagrlivši me kao oca kojeg je izgubio u nesreći, klijent nikako ne želi da me pusti. Dečiji deo njega veruje da bi me time ponovo izgubio. Osećanja bola i ljubavi naviru u novim i novim talasima. Odvajam ga od sebe kako bismo jedan drugome ponovo izgovorili reči ljubavi, opraštanja i zahvalnosti (time pozivam više ego funcije, više kacije), ali on nakon toga ponovo poseže da me zagrli gušeći se u suzama. Možda mu je potrebno da zaspi u tom zagrljau, pa i tada bi se probudio čim bih pokušao da se izvučem.

Ovakav razvoj sitacije predstavlja vrlo nestabilnu afektivnu vezanost gde se klijent smrtno boji ponovnog gubitka objekta (majka mu je umrla kada je bio mali pa je za oca bio više nego snažno vezan, a sada u ranim dvadesetim gubi i njega). Time što ne želi da me pusti, on odbija da prihvati strašne gubitke voljenih bića koji se u njegovom životu ponavaljau. Dete u njemu se dramatično plaši da će ostai samo (on zapravo i ostaje sam u tom smislu da nema nikog drugog za koga je afektivno vezan i sada će pokušati da se snažno veže za terapeuta).

Ova situacija se, opet izvanredno retko događa – možda u jedanom od hiljadu slučajeva rada na žalovanju.

Ipak ova mogućnost pokazuje da veliki gubitak može povući najsnažnije nazvršene poslove, voditi u psihozu ili suicid.

U tom slučaju terapeut može intervenisati pozivajući klijenta da se vrati u stvranost. Može ga drmusati, pozivati da oseti svoje noge (da se uzemlji), pozivati ga da gleda i govori šta vidi, pozvati ga da se vrati u telo tako što će angažovati mišiće gurajući se rukama ili tako što će se dobacivati jastukom ili loptom.

Ove intervencije slične su onima koje možemo primeniti u napadu panike. Možda možemo reći da je potrebo da se vrati ljutnja, koja je otrežnjujuća i utelovljujuća emocija.

U ovakvimn eksprimentima takođe postoji retka opasnost da subsihotični klijenti izgube kontakt sa stvrnošpću. Pitanje je da li klijentima koji su subpsihotično organizovanu uopšte treba nuditi ovakvu vrstu ekspreimenta, a odgovor literature je obično negativan.

Žalovanje može biti toliko intezivan gubitak da dovede do psihotične dekompenzacije. Sećam se prijateljice na početu moje karijere koja me je uveravala da ima vizije u kojima vidi skoro preminulog oca. Vidi ga, kaže, kako sedi u dnevnoj sobi i puši. Zatim razgovaraju.

Bojažljivo sam je pitao o čemu, svestan da bi bilo opasno da joj ponudim eksprment. Kasnije sam pokušao da rasčistim da li ga je zamišljala ili stvarno videla. Bila je ubeđena da ga je videla stvarno kao što sada mene gleda.

Više puta sam čuo za ovakve vizije od osoba koje su tvrdile da su ih imale.

Ukolko se ovakve epizode ponavljau, važno je da budemo budni za druge pozitivne i negativne simptome psihoze. U tom slučaju našem klijentu je potrebna bolnička nega.

U slučaju moje prijateljice ovakve vizije su nakon nekolko dana prestale i ona nije pokazivala nikave druge znake psihoze. Odbila je moj predlog da je ipak povedem kod lekara. Nekoligo godina kasnije, međutim, imala je pravu psihotičnu epizodu.