Reči na slova G – H
Reči na slovo G
Granice kontakta – Geštalt – Grupa, grupna dinamika – Gestikulacija
* u pripremi *
Granice kontakta
Granica kontakta je jedan od osnovnih koncepata GT. Kažemo da su osnovne funkcije granice kontakta identifikacija i alijenacija. Granica kontakta je onaj psiho-fiziološki organ pomoću koga se identifikujemo sa nečim (ili nekim) i kažemo mu šta želimo, ili alijeniramo nešto (nekog) odnosno kažemo mu šta ne želimo. (…)
Geštalt
Reč geštalt nemačkog je porekla i može se prevesti na razne načine. Najčešće se prevodi kao celina, oblik (forma), patern ili šablon, konfiguracija. Ovim pojmom se želi reći da je celina više nego skup delova. Satni mehanizam koji kuca i pokazuje vreme nije isto što i gomila zupčanika i opruga stavljena na gomilu. Oblik, patern, šablon ili konfiguracija čine da je nešto baš to što jeste. Točak je to što jeste upravo zahvaljući svom obliku. (…)
Grupa – grupna dinamika
Na grupu ljudi, pa tako i na psihoterapijsku grupu, gleda se u geštaltu kao na celinu koja je svojevrsni self za sebe, više nego skup delova. U tom smislu govorimo o tome da grupa, kao i self ima svoje cikluse kontakta i povlačenja (Filipson i Haris), svoje kolektivne modifikacije kontakta (npr. konfluenciju ili retrofleksiju), koje potrebe i senzacije, svoje mobilizacije, kontaktiranja i povlačenja. Jednom rečju, kao i pojedinac, i grupa ima svoju intencionalnost, svoje polarizacije (polaritete ili suprotnosti). Osvešćivanje i ekspresija ovih doživljaja biće elementi rada na grupnoj dinamici u cilju odnosa u svojim elementima (predkontakt-kontakt-povlačenje).
Za polje grupe takođe su naročito karakteristični fenomeni atmosfere i rezoniranja, o kojima se danas govori u tradiciji relacionog geštalt pristupa.
Kao dijagnostički “instrumenti”, pored svega navedenog, mogu se koristiti i fenomeni granica i prirode granica, odnosno polariteti pripadanja (lojalnosti drugima) i nezavisnosti (lojalnosti sebi).
Grupa je socijani mirkokosmos u kojem će se manifestovati dinamike socijalnog života svakog od članova grupe. Na taj način grupa pruža mogućnost za osvešćivanje i kriranje novih načina, pokreta i iskustava kontakta koja imaju transformišuću moć i na grupu i na pojedinca koji u njoj učestvuje.
Rad u grupi je zahtevan i izazovan kako za svakog učesnika tako i za voditelja. Dinamika grupe veća je od voditelja i on nije u mogućnosti da je kontroliše. Voditelj nije veći od grupe, on je samo jedan njen deo koji, kao i svi ostali, doprinosi njenoj dinamici. Ova nemogućnost kontrole možda je uticala na Perlsa da se ne upušta u rad sa grupom na tipičan način, već da se ograniči samo i jedino na individualne radove u grupi. Izgleda da je sa grupnim radom u okviru svoje psihoanalitičke edukacije imao loša iskustva, pa su ostale zabeležene njegove sledeće reči: “Da li si nekad prošao kroz ono što se dešava u grupnoj terapiji? Svako iznosi mišljenje o žrtvi i svako tumači svakog. Objašnjenja, igre rečima nalik ping-ponga, u najmanju ruku napad: “Draga projektuješ se” ili gluma dramske kraljice. Kakav oblik rasta bismo mogli da očekujemo u tim “klubovima samopomoći”?”
Gestikulacija
Gestikulacija je neverbalna komunikacija. Spontano, svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno mi pravimo grimase svojim licem, prevrćemo očima, pućimo usne itd. Svi ovi gestovi u funkciji su svesnog ili nesvesnog iskazivanja (ekspresije) jednog dela naših doživljaja, naših stanja, osećanja, raspoloženja.
Kako mislima i rečima često odlazimo od sebe, nesvesnu gestikulaciju možemo smatrati iskrenim izražavanjem onih naših doživljaja koje od sebe i drugih nastojimo da sakrijemo. Stoga gestikulacija i mimika imaju važnu ulogu u forenzičkoj psihologiji gde želimo da procenimo da li ispitanik govori istinu, ali i u geštalt psihoterapiji, gde nas ne zanima toliko igra istina i laži, koliko povezivanje sa našim autentičnim doživljajima i njihova ekspresija, bez obzira da li nam se sviđali ili ne.
Tradicionalni geštalt razvio je izvanrednu sposobnost praćenja gestikulacije kao i korišćenja gestikulacije kroz tehnike pojačavanja ili pantomime, sa ciljem da se klijentu pomogne da dođe u bolji kontakt sa sobom i sredinom, kroz izražavanje sebe, koje vodi svesnošću, identifikaciji sa sobom i time slobodi izbora.
Podsticanje klijenta da oživi svoju facijanu ekspresiju, da grimasama izrazi svoje doživljaje, posebno osećanja, nekad bez reči, snažni su primeri iz roda ekspresivnih tehnika, koje mogu da budu dobar način rada na retrofleksiji, dobar način da se defleksivno zaobilaženje sa puno reči zaobiđe itd.
Iako mogu delovati dezinhibirajuće, katarzično, otvarajuće, postoje situacije u kojima su, usled snažnog stida ili osećaja neadekvatnosti, ove tehnike potpuno neprimenljive ili čak potencijalno štetne.
Gluma – Govor – Govor tela – Greška – Greh
* u pripremi *
Glas
Glas može biti plačan, tužan, može jecati, može biti molećiv, tanak, napadan, neprijatan, tih ili glasan. Da bi opislai boju glasa i poruku koju boja glasa đalje, nekada korstimo izraz “ton”. Menoj da mi se obraćaš tim tinomn, kažemo.
Glas može grmeti, možemo vikati ili šaputati. Glas može biti odlučan ili neodlučan, ravan ili energičan, može se tokom govora u vremenu menjati ili ostajati isti. Tipično, glas je sredstvo govora (mada govoriti možemo i drugim sredstvima). Kada govorimo o glasu u fizičko-psihološkom smislu, govorimo o boji, visini, energiji ili emociji glasa.
Glas je zvuk koji prozvodimo da bi nešto izrazili. Beba glasnim plakanjem doziva roditelje i saopštava im da ima potrebu koja nije zadovoljena. Pas laje i reži da bi izrazio ljutnju i pretnju, cvili da bi izrazio nezadovoljstvo, tugu ili bol.
U psihoterapijskom smislu razlikujemo id glas i ego glas. Ego glas je jasan, odlučan. Id glas, bojom izražava neko osećanje, npr. ljutnju ili tugu, čak saosećanje. Id glasom pozivamo klijenta da izrazi svoja osećanja. Ego glas koristimno da bi postavili granicu. Svojom bojom ego glas poziva odrasli, racionalni deo nas, poziva odgovornost.
Rečeno geštalt jezikom, glas je kontakt funckija. Glasom se pojavljujemo u sredini (oglašavao se), glasom kontaktiramo sredinu (nešto joj saopštavamo ili je na nešto pozivamo).
Prirodno je da se tokom psihoterapsije seanse glas menja. Menja se boja glasa (ton), dinamika našeg govora, čvrstina ili snaga, visisna. Glas se menja u zavsisnosti od toga šta želimo da izrazimo. Može ići od tihog, preko odlučnog kada se uzbuđenje pojavi, preko plačnog do ljutitog, i tako dalje. Menjanje glasa tokom seanse prirdno je kako za klijenta tako i za terapeuta. Ako se glas tokom seanse ne menja, to može postati figura (privući našu pažnju).
Poznate su perlove intevencije u koma traži od klijenta da otpeva boju i dinamiku svoga glasa. Cilj ove intevencije je da klijnet potane svestan boje i dinamike svog glasa. Da li se bojom glasa žali? Da li dinamikom izražava dosadu? I tako dalje.
Boja (ton) glasa ili nepromenljivost glasa tokom sense može postati figura u terapiji. Šta mi to klijent kaže ako govori tako tiho da moram da se naprežem da bih ga čuo? Da li izražava nepovremenje da ću ga čuti? Da li je izugubiuo nadu?
Šta mi govori depresivan glas moje klijentinje? Glas bez enegrije, bez udara, ravan, dosadan. Sećam se klijenta čiji zaravljen glas bez naboja je u skladu s njegovom potrebom da zaravni stvari, da sve opravda ili za sve pokaže razumevanje. “Ma nije to ništa, i to je u redu, sve je u redu.”, govorila je boja (ton) njegovog glasa. U njegovom glasu falila je dinamika. Pozivao sam ga da pstane svestan svoga glasa da bi postao svestan šta radi. “Činim sve ravnim. Branim se. Sve mi je u redu. Sve mogu da prihvatim.”, rekao je. Njegov glas se u tom trenutku promenio. Bio je jasan i ima je udar.
Sećam se studentkinje psihoterapije koja je radila individualnu sensu na grupnoj superviziji. Moja figura bio je njen id glas (nežan, tih, molećiv), koji se nije menjao tokom čitavog toka seanse. Po završetku, razgovarali smo o boji njenog glasa. Nije bila svesno bije svoga glasa dok radi, niti da se njen glas nije menjao tokom rada. Napravili smo eksperiment da bi postala svesno bije glasa. Razgovarali smo id glasu u kontekstu kontratranfera.
Gluma
Gluma je veština podražavanja (imitacije). Reč je o dragocenoj, živoj, zanimljivoj sposbnosti da rastegnemo svoj identitet. Ova sposobnost je mnogo eksplatisana u geštalt psihoterapiji, naročito u njenim počecima. U tom smislu geštalt psihoterapije se, kada govorimo o nekim tehnikama, približava psihodrami.
Gluma često ima snagu ekspredije i kvalitet katarze. Ali to nije sve. Perls je razvija glumu kao rad na projekciji kojia za cilj ima integraciju otuđenih delova selfa.
Govor
Mi smo bića ekspresije. Možda imamo najrazvijeniju simbolicku konmunikaciju medju svim stvorenjima na planeti. Govor, narocito neverbalni, je možda najneposredniji način naše komunikacije. Komuniciramo jezikom (verbalno) ali i telom, neverbalno (govor tela).
Greška
Gresku smo napravili kada smo nesto ucinili nenamerno. Kada nismo ucinili ili postigli ono sto smo namerali. Npr. greska za volanom dovela je do nesrece. Vozac nije zeleo da dovede do nesrece. On je nacinio greskom.
Umesto da smo usmereni na pogresno, mozda je bolje da se usmerimo na pitanje sta mam zapravo treba. Kada govorimo o gresci u ter, mnogo puta sam iskusuo koliko je micna, povezujcva i lekovita intrvincija kada ter ugleda i kriz dijalog priznaje svoj deo odgovornosti. Npr…
“Mislim da je svaka interpretacija je greska u terapiji.”, kaze Perls. Njegova glavna terapija strategija je ekspresija doživljaja, a analizirajući se udaljavamo od doživljaja. Osim toga, intepretacija je “uplitanje teraputovog mišljenja i pokušaj uticaja na pacijenta,”, kako kaže, intepretacijom, po njegovom mišljenju, terapeut “misli umesto klijenta” i time mu oduzima moć.
Greh
Tradic greh je u zezi sa prekrsajem zabrane (roditeljske, bozije)…
Greh se teadic dovodi u vezu sa zadovoljtvom, nasladom…
Greh moze biti pocinjen namerni ili nenamerno, bez znanja. Ovde cemo se baviti grehom kao namernim (dok cemo nenamerno i slucajno vezati za koncept greske).
Za razkiku od pojma greske, koja je stbar ega (slucajna greska, nismo to hteli, nismo nameravali da tako bude!), greh je vezan za perconu i/ili id. Greh je nameran, da bi bio greh, inace je greska.
Govor tela
U pripremi
Reči na slovo H
Horizontalnost odnosa – Holizam – Homeostaza
Horizontalnost odnosa
Horizontalnost odnosa, koncept je koji se vezuje za humanističke psihoterapijske paradigme. Suština je u tome da terapeut i klijent tretiraju jedan drugog kao ravnopravnog. Terapeut nije tu da savetuje ili intepretira klijenta, jer se na taj način stavlja u poziciju iznad. Kada savetujemo ili interpretiramo, mi šaljemo poruku: “Ja sam iznad tebe, ja znam više nego ti, vidim više, mogu više.” Humanistički terapeuti veruju da klijentima na ovaj način oduzimamo moć i da im uskraćujemo mogućnost da sami preuzmu odgovornost za sebe, odnosno ponašamo se prema njima zaštitnički i roditeljski. (…)
Holizam
Reč holizam dolazi od reči hol, što znači celina. Ideja hoslističkih doktrina je, prvo, da je organizovani sistem (organizam) više od skupa delova, i drugo, da svaki deo celina ima svoje mesto, svoj smisao i svoju ulogu, svoje pravo da pripada i svoj značaj u celini ili zajednici delova.
Naše telo, kao organizam, više je od prostog skupa organa. U njemu svaki organ ima svoju ulogu i svoje mesto. Svaki organ pomaže svakom drugom organu. Između organa postoji međusobna potreba, zavisnost i simbioza.
Geštalt psihoterapija na isti način posmatra našu psihu. Svaki deo našeg selfa ima svoju ulogu i svoj smisao. Ništa nije višak.
Najzad i između tela i duha, da tako kažemo, vlada sličan odnos. Naše telo slika je našeg duha, a naš duh reprezentuje naše telo.
U pripremi.
Homeostza
Homeostaza je stanje ravnoteže i dovodi se u vezu sa stanjem telesne i psihičke sitosti. Svaki organizam teži homeostazi, a život nije ništa drugo nego ciklusi remećenja i težnje za ponovnim uspoostavljanjanjem homestaze na raznim nivoima. Ovaj koncept dakle dolazi iz biološko-organizmičke paradigme geštalt psihoterapije.
Psihoterapija se takođe može opisati kao uspostavljanje homeostaze koz jedan odnos, ili učenje novih načina da se homeostaza uspostavi u odnosu klijent/terapeut, a zatim i u odnosu organizam sredina (klijent u polju svog života) u širem smislu.
U pripremi.
Histerioničnost – Halucijancija – Hipohondrija
* u pripremi*
Histerioničnost
Histerioničnost se odnosi na potrebu za prenaglašenim, intenzivnim ponašanjem, teatralnim, dramskim nastupima. U psihopatologiji možemo govoriti o skali histerioničnosti, od nešto naglašenije histerionične crte ličnosti, do histerioničnog poremećaja ličnosti.
U GT, na histerioničnost gledamo kao i na druge “psihopatologije”, dakle kao na vrstu adaptacija koja ima svoj smisao, svoju svrhu i svoju dublju prirodu u zaštiti selfa. Konkretno histerioničnost se tumači kao potreba da dopremo do drugog koja je bazirana na isksustvu da je do drugih teško dopreti, da nas neće čuti, ugledati i uvažiti.
U pripremi.
Halucinacija
Hal je vrsta projekcije koja ima culni kvakitet.
Najčešće se javljaju auditivna halucinacije (haluciniranje zvukova, obično glasova). Takodje nisu retke halucinacije ukusa, mirisa, dodira i pomeranja. Vizuelne halucinacije su nešto ređe.
Halucinacije mogu biti simtom ozbiljnih poremećaja psihotičnog kvaliteta, kao što je psihotična epizoda ili shizofrenija.
Halucinacije se dogadjaju protiv volje osobe koja ih doživljava.
Najčeše imaju kvalitet neprijatnog, uznemirujućeg iskustva.
Postoje lekovi koji ih mogu zaustaviti ili ublažiti.
Tipično pacijenti haluciniraju glasove koji im salju neprijatne ili uznemirujuće poruke ili im naredjuju da nešto čine ili ne čine. Takodje pacijenti tipično haluciniraju da se se nešto dogadja u njihovom telu, ispod kože ili na koži (mravi, bube, larve isl).
Nekada pacijenti osećaju da im se telo pomera ili da se kreću. Neprijatni ukusi često se haluciniraju kod konzumiranja hrane i obično pojačavaju sumanute ideje da je hrana otrovana ili zaražena.
Ijako cu često veoma neprijatne i uzemirujuće po svom sadžaju, halucinacije same po sebi nisu naročito opasne. Ono što je veoma opasno je ono što pasijenti mogu da urade pod uticajem halucinacija. Tamo je mnogo primera da su pacijenti sekli svoju kožu kako bi uništili bube ili larve na ili u njoj. Pod utajcajem glasova mogu povrediti sebe ili druge, bežeći od gkasova ili čineći ono što im glasovi naredjuju. Ijako su vrlo retki postoje priperi kada su osobe pod dejstvom vizuelnih nalucinacija povredjivali sebe ili druge ili čak ubili sebe ili druge. Na našim prostorima poznat je slučaj… ubio 8 ljudu tako sto je pucao iz vatregog oruzija na dzinovse gnj8de kije je halucinirao da da napadaju.
Nejasno pitanje je da li se i kako…
Hipohondrija
Horizontalnost odnosa, koncept je koji se vezuje za humanističke psihoterapijske paradigme. Suština je u tome da terapeut i klijent tretiraju jedan drugog kao ravnopravnog. Terapeut nije tu da savetuje ili intepretira klijenta, jer se na taj način stavlja u poziciju iznad. Kada savetujemo ili interpretiramo, mi šaljemo poruku: “Ja sam iznad tebe, ja znam više nego ti, vidim više, mogu više.” Humanistički terapeuti veruju da klijentima na ovaj način oduzimamo moć i da im uskraćujemo mogućnost da sami preuzmu odgovornost za sebe, odnosno ponašamo se prema njima zaštitnički i roditeljski. (…)