Estetska dijagnostika je prereflektivni, spontani proces, koji se odvija instiktivno, u sada i ovde, intuitivnom obradom informacija koje do nas dolaze preko naših čula. To je dijagnostika telom. Ono što vidim, još i pre nego mu pridam značanje, pre nego što sam stigao o tome da mislim, da reflektujem, deluje na mene preko čula, izazivajući u mom telu određene senzacije i osećanja, fantazije, sećanja, reakcije, akcije.

Kako je moje telo, odnosno čitavo moje biće, ispunjeno iskustvima i sadržajima, ono igra aktivnu ulogu u mom osećanju drugog, u mom gledanju, slušanju, mirisanju, dodiru, pa možemo govoriti da je estetska dijagnostika fenomen kokreacije.

Koncept estetske dijagnostike, iako svoje korene vuče iz izvornog geštalta, punu afirmaciju doživeo je u relacionom geštaltu. Blizak je fenomenima atmosfere i rezoniranja. Događa se spontano, u raznim životnim situacijama i mi ga često nismo svesni. U terapiji traži prisutnost i otvorenost, kontakte sa svojim telesnim reakcijama, prisustvo u čulima.

Pojam estetsko još koristimo da bismo opisali ukus ili lepotu, pa dobru terapiju, dobru terapijsku interakciju možemo opisati pojmovima ukusna, odmerena, lepa, upravo estetična.

Koncept estetske dijagnostike suprotstasvlja se, ili po mišljenju Đanija Frančezetija nadopunjava različitom, klasičnom, tzv. ekstrinzičkom dijagnostikom, koja nudi klasične dijagnostičke kategorije koje se primenjuju na osnovu niza kriterijuma koji moraju biti zadovoljeni. U svojim radovima Đani je još naziva i “mapa dijagnostikom”, jer za razliku od estetske dijagnostike koja je orijentisana na sada i ovde, omogućava terapeutu orijentaciju u širem polju razumevanja određene estetske kategorije.