Poštovani, u vezi sam dve godine., od toga godinu dana zivimo zajedno. Naime, oboje smo iz manjeg mesta dosli u Beograd zbog posla, pa smo tako i počeli da zivimo zajedno. Za ovih godinu dana, uvideli smo medjusobno mane jedno drugom, ali se nekako nosimo sa njima. Imamo neke planove za budućnost, tj pričamo o njima, ali ja u zadnje vreme nisam sigurna da li je to to, da li je to osoba sa kojom zelim da gradim budućnost, porodicu, dom. Glavni razlog je to sto su počele da mi jako smetaju neke stvari kod njega, koje on ne zeli da menja, i ja se zato pitam da li mogu to da trpim celog zivota. Ne razgovaram sa njim o ovome, jer ni sama ne znam sta hocu a sta ne, plasim se da donesem bilo kakvu odluku, a da ne pogresim. Cini mi se da negde i on razmislja kao ja, ali cuti kao i ja. Ne znam sta da preduzmem i da li uopšte nesto da uradim, kako da dodjem do onoga sto stvarno zelim?
Poštovana,
Možda je vreme da progovorite sa svojim partnerom i o ovim temama. To je svakako rizik i možda je potrebno da se suočite sa svojim strahovima, da ih priznate sebi i njemu.
Veze u kojima se ćuti možda su održive, ali meni su strane. Ne bih mogao biti u vezi sa osobom sa kojom ne mogu da razgovaram o ovako bitnim stvarima. Ali možda sam ja izuzetak.
Možda svi mi, manje ili više ne znamo šta hoćemo i možda svi kod svojih partnera vidimo mnogo toga što nam se ne dopada. Pitanje je samo da li želimo da se bavimo našim odnosom ili ne. Pretpostavka potpune iskrenosti i podrške da razgovaram o onome što me muči važan je preduslov svega drugog za mene. To je jedna od stvari bez koje ne bih mogao. Na vama je da po tom pitanju napravite svoj izbor.
Srdačno,
Nikola