Na primer, Milica je gledala u pod. Telom je bila odsutna, prazna. Istraživali smo njeno stanje nastojeći da pronađemo prave reči koje bi ga obuhvatile i izrazile. „Nisam navikla da je neko tu za mene. Nemam poverenja. Ne možeš mi pomoći.“, bile su reči koje su savršeno opisivale ono što jeste u sada i ovde. Iznalaženje ovih reči bila je novina. Kada smo uspeli da artikulišemo doživljaj u datom trenutku, već se dogodio sledeći, noseći sa sobom promenu. Opazio sam da Milica sada gleda u mene, da je prisutna, da je telesno toplija i da je energija između nas porasla. I sam sam se nagnuo ka njoj.

Hvatajući ovaj trenutak i njegovu intencionalnost prema sledećem (now for the next), rekao sam: „Oboje smo se nagnuli napred, jedno ka drugom. Da li bi vam prijalo da se približimo?“

„Da.“, odgovorila je Milica sa blagim osmejkom dok sam osećao kako se javlja nova vrelina. Približili smo se.

„Kako si sada?“, zapitao sam.

„Bolje. Osećam kako imam više poverenja. Ovo je divno.“, rekla je Milica.

Na primer, u prethodnom primeru, promena je nastala na bazi snažne prisutnosti i otvorenosti (tzv. stav u GT). Miličino i moje nastojanje da artikulišemo njen doživljaj u sada i ovde odvija se na bazi izvesnog poverenja koje je ipak već postojalo, bojeći pozadinu osećajem sigurnosti i podrške da se nađu prave reči i da se stvari izgovore do kraja. Milica nije osećala bojazan da prepozna i sa mnom podeli doživljaj da nema poverenja i da joj ne mogu pomoći. Ova majeutika doživljaja, poverenje koje je ipak donekle postojalo u pozadini, dovelo je u prvi plan.

Da bih, dakle, u psihoterapijskoj seansi (ili recimo u partnerskom odnosu) mogao da isprobavam nove načine ponašanja (pojavljivanja na granici kontakta), važno je da imam poverenja u taj odnos. Ako, na primer, radim na integraciji agresije, da bih mogao da se osećam dovoljno sigurnim da se na granici kontakta pojavim direktnije, iskrenije, neposrednije, spontanije, važno je da verujem da to neće dovesti u pitanje sam odnos.

Solidna pozadina na koju se možemo osloniti, uslov je terapijske, ali i svake druge promene.

Neki terapeuti dijaloške orijentacije skloni su da kažu da je razvoj poverenja prvi terapijski zadatak. Iako to zvuči lepo, nisam siguran da razumem šta tačno znači. Iskustveno gledano, doživljaj poverenja i nepoverenja smenjuju se u atmosferi psihoterapijske seanse. Mislim da nije moguće prvo uspostaviti poverenje da bi onda otpočeli dalji rad. Poverenje gradimo sve vreme načinom na koji smo prisutni, upravo prisutnošću za promenu koja nastaje i zapažajući kako ta promena za pozadinu već ima izvestan stepen poverenja.

S druge strane, previše promena kreira krizu identiteta i neizdrživu anksioznost nepredvidljivosti, kao što manjak promene kreira dosadu, umrtvljenost, prazninu. Rast i razvoj nije ništa drugo nego dobar balans promene u odnosu na asimilaciju (utvrđivanje) novog. Pamtim klijente koji bi menjali pravac kretanja čim bi se dotakli nečeg važnog. Sećam se terapijskih atmosfera u kojima sam i sam prebrzo menjao direkcije, osećajući kako nemamo čvrstog tla na kome bismo stajali, kokreirajući tako sa klijentom iskustvo nemira, besciljnosti, lutanja. Vežbe uzemljenja ili tehnika kontakta dlanovima tada može biti od pomoći. Ako usmerimo svoju svesnost na kontakt sa zemljom i podlogom ili na kontakt dlanovima dok se nežno guramo ispruženim rukama, ne samo da ima moć da nas vrati na granicu kontakta u ovde i sada, već obnavlja osećaj da postojimo za drugog (ja postojim tek u odnosu sa tobom).

Prema Perlsu ono što važi za naše telo, za naš organizam u biološkom smislu te reči, važi i za naš duh. Tako možemo govoriti o psihičkim potrebama i psihičkoj hrani, kao nečemu što je različito od nas i za čim naš organizam ima potrebu. Vratimo se primeru sa Milicom. Osvešćivanje i artikulacija, te izražavanje doživljaja koje smo napravili zajedno, bila je za Milicu nešto novo (drugačije od onoga što ona uobičajno jeste). Iskustvo poverenja i približavanja koje se desilo kroz ovaj proces, doživljaj prepoznatosti, ekspresije i prisustva, novina je za kojom je Milica imala potrebu i koju je zatim asimilovala, osetivši psihičku sitost.

S druge strane, čitava filozofija i nije ništa drugo nego pokušaj da se uhvati ono nepromenljivo i stalno u uvek promenljivom svetu (problem univerzalija). Za Platona svet ideja bio je ono nepromenljivo, nepokretno, večno. Ta nepromenljiva, postojana pozadina imala je svrhu da drži čulni, promenljivi svet, da se ne raspadne sav u beskrajnim menama i ne raspe u neuhvatljivost i neprepoznatljivost. Stoga je filozofija, a zatim i nauka, napor da se uhvati ono stalno i postojano u promenama. Istina, zakon, pravilo, ono je što svet promena i kretanja čini predvidljivim i poznatim, što su važni faktori postojanja, ali i psihičke ravnoteže i stabilnosti.

Hiljadama godina filozofi su pretpostavljali da svetom vlada nepromenljiva sila izvesnosti, sila logičke zakonitosti. Na ovoj logičko-ontološkoj pretpostavci baziralo se verovanje da je u osnovi postojanja nepromenljiva stvarnost. Neki su je opisivali kao boga, neki kao svet ideja, a neki kao materijalnu stvarnost. Čitavu ovu koncepciju koju možemo nazvati racionalnom metafizikom porazili su skeptici i filozofi empirizma moderne filozofije, zaključivši zajedno sa Kantom da, čak i ako postoji takva stvarnost po sebi, mi o tome ne možemo imati saznanje.

Kada je jednom utvrđeno da ne možemo biti u posedu znanja, već samo verovanja i očekivanja da će se stvari događati onako kako mi verujemo i očekujemo (Dejvid Hjum), otvara se pitanje kako je moguće da su najmudriji među ljudima hiljadama godina verovali da je izvesno znanje moguće. Kako je moguće da su najbriljantniji umovi poput Platona, Aristotela, Tome Akvinskog, Lajbnica, Dekarta, Spinoze, Fihtea, Šelinga pravili u svojim radovima evidentne logičke greške kako bi dokazali ono što se ne može dokazati? (Nikola Krstić, Jedno i mnoštvo: panteizam Baruha de Spinoze, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2007)

Odgovor možemo potražiti u domenu psihologije. Naša psihološka potreba za izvesnošću toliko je snažna da je najbolje matematičare svih vremena navela na greške u logičkim proračunima koje su napravili samo da bi dokazali ono u šta su tako silno želeli da veruju.

Problem promene dobio je nove dimenzije u filozofiji egzistencije. Promena, propadanje, prolaznost, starenje, smrt opisuju se kao nesumnjiva egzistencijalna ograničenja, demoni koji nas progone nagrizajući naš osećaj smislenosti našeg postojanja ili u zavisnosti od perspektive, upravo daju smisao našem postojanju.

Bilo kako bilo, čovek se protiv promene oduvek borio, oduvek se suprotstavljao zubu vremena, nastojao da njegove materijalne i duhovne građevine postanu večne ne bi li se na taj način približio bogovima. Ta večita trka između čoveka i vremena, između stalnosti i promena, obeležava postojanje svakog od nas.

Svaka promena u načinu rada naše psihoterapijske škole prirodno je kod naših edukanata kreirala anksioznost. Jedna grupa, koja je jedne godine radila u promenjenom (drugom) prostoru, razmenjivala je sa mnom doživljaj da im nedostaje naš stari prostor na koji smo navikli, iako je i novi lep i udoban. Ulaženje novih ljudi u edukaciono-terapijsku grupu promena je koja ima veliku važnost, a kada je ovakve promene previše, članovi grupe se više ne osećaju sigurno.

Na planu psihoterapije, dok shvatim i osvojim jedan model rada, dok ga istražim, integrišem i objasnim sebi i drugima, već su izašle nove studije koje nude novi pogled i traže novu adaptaciju. Pitam se da li uspevam da održim korak sa razvojem i da klijentima pružim ono najbolje što moj terapijski pravac može da ponudi danas. Osećam nepoverenje i otpor prema tolikoj količini novina, koje sebe često predstavljaju kao nešto revolucionarno bolje i slabo su ukorenjene u staro.

Možemo dakle govoriti o tome da smo u savremenom polju bombardovani promenama i frustrirani prinudom da se stalno prilagođavamo novom. Mi smo generacija kompjutera, interneta i komunikacije. Naši roditelji to nisu. Naša deca živeće u svetu promena na koje je nama teško da se adaptiramo. Iz generacije u generaciju životni stil se dramatično promeni. Verujem da te spoljašnje promene, da tako kažem, koje su rezultat tehnološko-informacione revolucije kreira atmosferu neukorenjenosti, fluidnosti, nesigurnosti, nemira, panike, pa nije čudo što su panični poremećaji toliko narasli u poslednjim decenijama. (Nikola Krstić, Vodič za toplokrvne, 2020)

Na planu socijalnih odnosa, savremeni čovek svakih nekoliko godina neretko menja firmu za koju radi, kancelariju, kolege, okruženje, prijatelje. Mnogi savremeni nomadi, naročito mlađi ljudi, često menjaju mesto boravka. Sociološko-geografska istraživanja pokazuju ogromnu tendenciju migracije među stanovništvom u poslednjih stotinu godina. Migrira se sa sela u grad, sa juga na sever, iz manje razvijenih, siromašnijih, u razvijenija, bogatija područja. Migrira se iz ratom zahvaćenih područja. Ljudi više nego ikad u istoriji menjaju kontinente, kulture, tradicije.

Istraživanja pokazuju da je migrirajuća populacija dva puta sklonija razvoju psihotičnih poremećaja od nemigrirajuće populacije.

Danas govorimo o tome da je teško održati prijateljstva. Prezauzeti smo i preplavljeni kontaktima pa se retko dešava da imamo odnose koji traju duže od par godina. Tako imamo prijatelje iz škole, sa kojima se više ne družimo, sa fakulteta, sa posla, porodične prijatelje, ali ni sa njima se ne viđamo.

Volim da čitam iste romane i uopšte knjige koje su mi se već dopale. Neke knjige čitao sam i deset puta. Volim da gledam filmove koje sam već pogledao i koji su mi se dopali. Volim da nosim istu garderobu dok se ne raspadne. Kada odlazim na odmor, ne volim da menjam mesta. Volim da se vraćam na mesta na kojima sam već bio i na kojima sam se osećao dobro, volim da se vezujem. Volim stare predmete, stare automobile, stare zgrade. Mislim da su sve ove adaptacije moja potreba za stalnošću, stabilnošću i sigurnošću koja mi u poređenju sa stresom previše učestalih, malih i velikih životnih promena nedostaje.

U tom smislu, kada govorimo o polaritetima, koncept promene možemo suprotstaviti konceptima stalnosti, navike, vezanosti, onoga što u geštalt teoriji selfa podvodimo pod koncept persone (ličnosti). Mi imamo potrebu za stabilnošću, stalnošću, navikom (kao što imamo potrebu i za promenom), i mnogi poremećaji danas u vezi su sa anksioznošću ili panikom odsustva sigurne osnove, baze, predvidljivosti, u vezi su sa opštom nestabilnošću u čestim i krupnim promenama, neizvesnošću i neprilikama novih i novih prilagođavanja.

U tom smislu govorimo u GT o konceptu sefla. Self u GT je, naime, način na koji se pojavljujem na granici kontakta sa sredinom (funkcija granice kontakta), u promenama koje se kreću u relativno predvidljivim okvirima. Prema Olportu ličnost se definiše kao sklonost da se ponašamo na relativno sličan način u sličnim situacijama.

Promena načina mog pojavljivanja sastoji se u tome što se u datom trenutku bitno pojavljujem na jedan način, dok ostali odlaze u pozadinu.

Dok kucam po tastaturi, pojavljujem se kroz ego (akciju). Stabilna pozadina mog pojavljivanja je asimilovana veština kucanja, tako da, dok kucam mogu da se koncentrišem na misli a ne na kucanje.

Kada zastanem, desila se promena. Zastajem da pročitam šta sam napisao i da razmislim.Takođe možemo reći da je posredi akcija (razmišljanja), da se pojavljujem kroz ego granicu. Ipak u toj akciji manje sam angažovan na granici kontakta nego kad kucam. Osim toga, promišljanje napisanog i traganje za daljim izjavama može se smatrati nekom vrstom mobilizacije. Ova mobilizacija ipak odvija se na temeljima mojih znanja i shvatanja stvari, moje veštine mišljenja u mediju jezika, što je opet nepromenljiva pozadina (persona) koja pruža okvir novoj kreaciji koja se razvija kroz mobilizaciju. Razmišljam o tome šta želim da kažem i kako je to važno, te kako ga približiti zamišljenom čitaocu.

U sledećem trenutku zastajem, bez jasnih, svrhovitih misli, povlačim se od pisanja u svojevrsni vakuum, pa možemo reći da se u tom trenutku pojavljujem kroz središnje stanje (middle mode), ni pasivan ni aktivan.

Tada nastupa nova promena. Senzacija bola iz mojih leđa probija se do moje svesnosti. Novina je sada svesnost senzacije – bol, id granica postaje figura, moje telo je strano, tuđe, s one strane granice u odnosu na mene (osećam kao da se u mojim leđima nalazi nešto strano, što nisam ja).

Negodujem. Pojavljujem se kroz osećanja (u teoriji selfa – id). Senzacija je potencijalno početak novog ciklusa kontakta. Ova promena rađa novu akciju. Ustajem od kompjutera da bih se protegao i odmorio (ego).

Iza pisanja osećam se iscrpljeno ali zadovoljno. Ja sam sada neko drugi. Neko ko je u svoj staž ubeležio pisanje još jednog članka. Ova promena čini moju novu ličnost (personu).

Iza časa engleskog jezika ja sam promenjen. Moja veština je malo veća nego što je bila. U tom smislu opet govorimo o promeni na nivou ličnosti (persone). Ta promena rezultat je asimilovanog iskustva. Uspešna akcija govora engleskog čini da se osetim zadovoljnim (id), i za posledicu ima da sam na sledećem času malčice „neko drugi“: slobodniji sam, pričljiviji, opušteniji, spontaniji.

Ili možda upravo suprotno. Na sledećem času primećujem da sam se spetljao. Usredsređivanjem pažnje na doživljaj otkrivam da sam sebe opteretio novim očekivanjima i da me to čini nervoznim. Želim da napredujem brže nego što napredujem, želim da verujem da sam bolji nego što jesam i to uverenje mi stvara pritisak tako da doživljavam razočarenje.

„Sve što radite sa sobom, ili čak sve što ne radite sa sobom, menja vas!“, govorio sam svojim učenicima dok sam predavao filozofiju u gimnaziji, želeći da im predočim da vežbe mišljenja i govora kojima ćemo se podvrgnuti na ovim časovima menjaju njihov mozak i razvijaju njihove veštine, kao i da odsustvo takvih vežbi takođe ima efekat na njih u smislu smanjivanja njihovih kognitivnih sposobnosti.

Otvorenost ka promeni podrazumeva da se vraćamo i u tzv. među stanje (middle mode), stanje nediferenciranosti i nestrukturisanosti u kome subjekt i objekt još nisu formirani kao takvi. Ovo stanje relacioni geštalt terapeuti danas opisuju kao ono u kome se događaju stanja rezoniranja ili atmosfere, stanja kokreiranja i bipersonalnog uma. (Spagnuolo Lobb, Francesetti, Gecele, Roubal i drugi)

Na primer, stav ili stanje otvorenosti i svesnosti telesnih procesa, u suštini neutralno i prijatno, koje kao oblik otvorenosti za intrinzičnu dijagnostiku doživljavam na početku seanse, menja se u atmosferu napetosti i uznemirenosti koja se razvija u terapijskom polju između mene i klijenta. Veruje se da otvorenost za ovu promenu dolazi usled stava ili stanja nediferencirane otvorenosti pre nego što su se subjekt i objekt do kraja formirali. (Antonio Damasio, 2010; Gianni Francesetti, 2015, 2020)

Klijent koji stalno misli i govori bez prekida, bez energije, zaglavljen je u akciji koja nije podržana jasnom, energizirajućom potrebom (idom). Njegovo kontaktiranje se ne menja u smislu napredovanja kroz ciklus. Promena koja je njemu potrebna je da otpusti akciju kako bi se suočio sa neizvesnošću nediferenciranosti i kako bi sačekao autentičnu potrebu da progovori kroz senzacije (id).

Ljubica, koja stalno plače, zaglavljena je u id funkciji i ne dozvoljava sebi promenu u kojoj bi se drugačije pojavila na granici kontakta sa sredinom. Ljubica je odustala od manipulacije sredinom i teži da izazove druge da se pobrinu za nju. Ona je sama. Čak i kad plače na terapiji, ostaje sama, ne koristi svoju percepciju da proveri gde je terapeut i šta se sa njim događa. Ona je fiksirana u pritajenom doživljaju samoće koji se na terapiji pojavljuje kao atmosfera sivila, odsustva i hladnoće.

Petar koji stalno jadikuje u samokritici (pasivno-agresivan) isuviše je svojom agresijom okrenut prema sebi i ne dozvoljava promenu kojom bi svoju agresiju okrenuo prema sredini. On sebe glođe, kao da kažnjava, ostajući zaglavljen između nedovoljno izražene ljutnje i tuge, samosažaljenja i bespomoćnosti. Promena koju bi terapijska seansa možda mogla da donese je podrška da se oslobodi identiteta žrtve, okretanjem svoje agresije napolje, izražavanjem svoje ljutnje i bola (manevar rada na retrofleksiji karakterističan za tradicionalni geštalt).

Iako ljudi dolaze na psihoterapiju radi promene u tom kolokvijalnom smislu, u duhu GT smatra se da ta vrsta promena nije neposredni cilj ili težnja psihoterapije, već pre posledica onoga što se u psihoterapiji desi, a to je osvešćivanje i izražavanje doživljaja, kontakt, odnos u svim njegovim aspektima, uključujući i zajedničku patnju (zajedničko bivanje u patnji), odnosno otvorenost za patnju kao nešto što je upravo suprotno patologiji. (Gianni Francesetti, Klinička eksploracija atmosfere; Nikola Krstić, Vodič za toplokrvne)

Tek promena u geštaltističkom smislu (koja je neposredni cilj terapije), promena u smislu oslobađanja zastoja i spontanog prolaska kroz sve faze kontakta (i odnosa) i pojavljivanje kroz sve funkcije selfa, tek dakle, ponovno uspostavljanje neposredne, zdrave promene koja se događa u sada i ovde psihoterapijske seanse i vodi obnavljanju homeostaze, eventualno ima moć da, kumulativno, dovede do promene u kolokvijalnom smislu. Paradoksalna teorija promene je koncept koji je ovde od značaja (Arnold Beisser, A paradoxical theory of change, 1970).

Kako je već rečeno, od suštinske važnosti za GT biće spontan, prirodan tok promena koji se iz trenutka u trenutak događa. U geštaltu promena se događa na samoj psihoterapijskoj seansi, u sada i ovde. Pritisak u grudima i bol u glavi sa kojima je klijent došao na terapijsku seansu, nestali su tokom rada. Uznemirenost koju je osećao na početku terapijskog sata nešto kasnije je nestala ili se smanjila.

Na kraju seanse klijent može osetiti nahranjenost, olakšanje, prijatnost, može osetiti kako je življi i prisutniji, kako je lakši i spontaniji.

Na primer, terapeut skreće pažnju (svesnost klijenta) na osećaj olakšanja koji je doživeo pošto je dozvolio sebi da se isplače. Ova svesnost utiče na promenu klijentovog stava o plakanju. Naime, pre terapije klijent je plakanje sebi branio, poistovećujući plakanje sa lošim raspoloženjem i verujući da loše raspoloženje ne sme sebi da dozvoli.

Ili, kada je terapeut sa klijentom podelio nešto o svojim mentalnim teškoćama, klijent se odjednom oseća lakše, jer je do tada verovao da drugi uglavnom nemaju mentalnih teškoća. Osećao se narcistički povređenim što baš on ima mentalnih teškoća, a sada kada čuje da isto važi za terapeuta koga poštuje, lakše mu je da prihvati probleme i manje im se opire.

Ipak, obično se smatra da je promena na nivou mišljenja i stavova u GT sekundarna. Ona je, veruje se, više posledica refleksije o novim iskustvima koja su se u terapiji desila, nego što je tu da vuče promenu napred. Ona ne nastaje primarno nego sekundarno, često kao vid interakcije, artikulacije i učvršćivanja novih iskustava.

Jer ako promena u načinu mišljenja nije utemeljena u iskustvu, radi se samo o novom introjektu, koji doduše može biti nova podrška za orijentaciju, ali ne mora, već klijent može njime ponovo pritiskati sebe (npr. treba da dozvolim sebi svoja osećanja i osećam se bezvredno jer u tome ne uspevam).

S druge strane, kaže se da je introjekcija proces učenja, jer ne može svaka novina u smislu novog uverenja biti odmah proverena i utemeljena na iskustvu. U tom smislu možemo govoriti o klijentovom kapacitetu da bude otvoren za nova uverenja (kao o delu procesa promene).

Ipak, radije nego o promeni uverenja u GT prvobitno govorimo o promeni onoga čega smo svesni, odnosno načina na koji obrazujemo naše figure. Možemo reći da je sva veština u GT u tome da terapeut ostane otvoren i prisutan tako da može da izvuče (iskristališe) pravu figuru u prvi plan, u pravom trenutku i time pomogne promenu načina na koji klijent bira figure.

Na primer, terapeut koji oseća atmosferu napetosti između sebe i klijentkinje koja govori brzo i stegnuta je, može je pozvati da i sama osvesti atmosferu tako što će je pitati ko je to bio tako strog prema njoj, ko ju je naučio da ne sme grešiti i da se uvek oseća kao na proceni. Kada klijentkinja prepozna da su to bili njeni roditelj, postaje svesna gde pripada iskustvo stegnutosti, napetosti, kritike, krivice. Prateći svoju potrebu da duboko uzdahne, terapeut može pozvati klijentkinju da mu se pridruži kako bi joj skrenuo pažnju na promenu energije i olakšanje koje sada zajedno osećaju, sada kada su prepoznali, artikulisali i izgovorili doživljaj koji je bio prisutan između njih, u sada i ovde. Kada terapeut podrži klijentkinju da postane svesna promene u atmosferi koja se desila, može se desiti da se ta promena pojača.

Dalje, govorimo o promeni na emotivnom planu. U prethodnom primeru, kada su terapeut i klijentkinja artikulisali i izrazili šta se između njih dešavalo i kada je došlo do promene atmosfere u smislu opuštanja koje je postalo nova figura (ono čega su terapeut i klijentkinja u tom trenutku svesni), terapeut primećuje (estetska dijagnostika) da su se njene oči odjednom ovlažile, da se pojavila tuga. Posredi je topla tuga kroz koju se sada njih dvoje povezuju sa žalom za sve propušteno u tako važnim odnosima (kao što su odnosi sa roditeljima), sa ljubavlju prema sebi (žal zbog patnje koju smo podneli).

Umesto suve anksioznosti sa kojom je klijentkinja došla na seansu, sada je tu topla povezujuća tuga koja polako rastvara oklop koji klijentkinja oseća kako stalno steže njeno telo.

Dalje, govorimo takođe o promeni na nivou senzacija i na nivou akcija. Na primer, klijent kroz terapiju uči da dozvoli sebi da prepozna radost sa kojom je došao na terapiju i želju da dobrim vestima obraduje terapeuta. On sebi dozvoljava tu novu akciju.

Ili klijent kroz terapiju uči da u akciju ne ide prerano, već da sačeka i dozvoli sebi da se u njemu, u prisustvu drugog, kreiraju senzacije za kojima će poći. Ili uči da obustavi akciju pričanja kako bi dozvolio sebi da se pojavi senzacija zainteresovanosti za to što se događa u terapeutu, kako bi više bili zajedno, kako bi se razmenjivali i kreirali nešto novo u prijatnom uzbuđenju nepredvidljivosti.

Takođe govorimo o promeni na nivou navika. I najzad govorimo o promeni na nivou tela (iako smo o promeni na nivou tela govorili kao o primarnoj, koju onda prate sve ostale promene, ovde se radi o akumulaciji telesne promene).

Nove načine bivanja u kontaktu, načine bivanja u kontaktu koji su mnogo manje fiksirani i mnogo otvoreniji za novinu, klijent će vremenom pretvarati u novu naviku. Biće mu potrebno vreme (godinu ili dve) da navikne da biva prisutan u sredini na ove nove načine. A novi načini bivanja nose novo i drugačije telo.

Ili, ako je moja stara navika, fiksirani geštalt, bio u tome da se pojavim na optužujući i okrivljujući način čim se malo osetim ugroženim, promena se sastoji u tome da sada brzo postajem svestan šta mi se dešava i vežbam da na neoptužujući način izrazim sebe (ono što mi se događa) i tako pokažem strpljenje i dobru volju, jer je to na terapiji davalo rezultata.

Suština promene u GT dakle nije u tome da nas dovede do nekog stanja isceljenosti koje će zatim biti trajno. Isceljivanje i rastakanje ciklični su procesi našeg psihičkog disanja i rasta. Ono što nam iskustvo terapije nudi je da brže i lakše osvestimo procese koji nam se događaju, da se lakše otvorimo novini vraćajući se u srednje stanje (middle mode), kao i da brže i lakše kreiramo novo iskustvo bivanja na granici kontakta na nov način, jer nam je terapija omogućila da to već imamo u iskustvu (već smo kroz to prošli). U tom smislu kažemo da promena nije nešto konstantno i nešto što se može posedovati, ali je nešto za šta naš kapacitet raste, da je iznova uspostavljamo, kroz našeg kapaciteta da osvestimo, razumemo i izrazimo sebe, da postanemo otvoreni za novinu, spontani i nepredvidljivi (u dobrom smislu te reči), da se razmenimo u kontaktu, da se povučemo.

Jer kada smo dovoljno puta iskusili prisutnost i otvorenost, svesnost i kontakt, spontanost i razmenu, biće nam mnogo lakše da to iskustvo ponovimo, naravno svaki put na donekle nove, sveže načine, kreativno prilagođene uvek novim situacijama.

Piše Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije