Gotovo sve drevne civilizacije veliku pažnju posvećivale su uređenju prostora i verovale u magijsku ili isceljujuću moć uređenja fizičkog prostora. U tom smislu možda je najpoznatija kineska veština feng šui koja ima za cilj da, između ostalog, uređenjem i organizacijom prostora izazove ili obnovi harmoniju između individue i njenog okruženja.

Tako svi imamo iskustvo da je prijatnost, ili da kažem dobar feng šui, radnog prostora psihoterapeuta veoma važan.

Naš doživljaj prostora, položaja, pokreta i rasporeda osoba ili stvari u prostoru veoma je bazičan. Delimo ga sa životinjama i malom decom. On je podsvesno, instiktivno u nama i stoga je veoma psihoterapijski potentan. Pruža beskrajne mogućnosti da se terapijski iskoristi u radu u sada i ovde i ostavlja snažan efekat na učesnike u terapijskom procesu.

Veliki značaj prostora isprva se pojavio u okviru iskustva sistemskih konstelacija kao i u psihodramskoj i telesnoj psihoterapiji. Položaj u koji se predstavnici postave u prostoru u konstelaciji (sistemske konstelacije – poredak ljubavi) fenomenološki određuje (ispoljava) kvalitet polja.

Na primer, zamislite situaciju u kojoj su predstavnici za supružnike udaljeni i okrenuti jedno drugome leđima, ili, nasuprot tome, zamislite situaciju u kojoj su predstavnici blizu i okrenuti jedno prema drugom. Naš doživljaj takvih scena biće potpuno drugačiji. Pritom okretanjem jednog od predstavnika polje će se promeniti.

Fizička udaljenost između terapeuta i klijenta u prostoru veoma je potentna za psihoterapijski rad.

Način sedenja članova grupe pruža beskrajne mogućnosti za rad na grupnoj dinamici.

Fizički prostor predstavlja ograničenje i na mnoge druge načine. Na primer, svaki dan prelazim prostor ismeđu kuće i posla kroz užase gradskog saobraćaja i taj put me prilično iscrpljuje i frustrira.

Na planini borim se sa savladavanjem prostranstava da bih stigao na mesta na koja želim. Kada sam umoran i iscrpljen prostor se produžava i doživljavam ga kao prepreku.

U tom smislu, na prostor gledamo kao na granicu (ograničenje). Granice između država nalaze se u fizičkom prostoru. Mi ljudi smo teritorijalna bića. Sa životnim prostorom se identifikujemo i smatramo ga svojim.

Upravo tome u prilog idu i iskustva nedostatka prostora. U prostoru u kome je gužva svi postajemo nervozni. Drugi su nam previše blizu i osećamo kao da to povređuje naše granice.

Iskustvo fizičkog približavanja može biti znak intimnosti, ali nasuprot tome može biti praćeno i neprijatnošću uz osećaj da su moje fizičke granice probijene.

Mnogi ljudi osećaju permanentno probijanje granica u smislu prostora, zbog života u gradu. Na ulici na nas jure automobili, gradske gužve su nesnosne, stalno čekamo neke redove, komšiluk je bučan, mladi se skupljaju noću u parku pod našim prozorom, vozeći gradom borimo se da zauzmemo slobodno parking mesto, u redovima koje čekamo moramo paziti da se neko ne ubaci ispred nas itd.

Fizički zagrljaj u kome se prostor gubi, a svojim telom možemo osetiti telo voljene osobe, toliko važan i bazičan sistem podrške, podjednako je važan ljudima kao i životinjama.

Ovde ću opisati samo jedan segment koji je na mene, kako sam posećivao razne terapijske prostore, ostavio snažan efekat.

Zamislite da ste ušli u terapijski prostor kod svog novog terapeuta. Prostor je duguljast, a za naspramne zidove priljubljene su dve glomazne fotelje, tako da je rastojanje između terapeuta i vas nepromenljivo i iznosi oko pet metara. Između vas i terapeuta zjapi veliki slobodan prostor, rastojanje koje ćete psihički morati premostiti u nastojanju da dosegnete jedno do drugog.

Da li vam se ovakva scena dopada ili ne? Imate li utisak, kada je zamislite, da vam ona pruža mnogo slobode i prijatne odvojenosti ili osećaj prevelike, hladne distance i nepristupačnosti? Ako sebe zamislite u ulozi terapeuta u ovom prostoru, da li vam ova distance pruža osećaj sigurnosti, slobodu da uhvatite široku sliku i svoga klijenta posmatrate u kontekstu njegovih hijerarhijskih polja, da li osećate da ste zaštićeni od njegovih vibracija i da vam to omogućava da zadržite ulogu i centriranost ili osećate da vam je klijent predaleko i da će vam biti teško da se približite u težnji za kontaktom?

Sada zamislite da ste u prostoru u kome su dve lake foteljice na svega dva metra rastojanja, u središtu koncentričnog prostora u obliku kvadrata. Da li vam je klijent/terapeut preblizu ili osećate kontaktnost, toplinu i srdačnost ovakve organizacije?

Na sličan način možemo se baviti i životnim prostorom naših klijenata. U retkim situacijama, kada sam iz raznih razloga odlazio da radim u prostoru mojih klijenata, što je dosta neuobičajena situacija, njihov životni prostor bio je jedna od tema naših terapija. Stan, kuća ili soba moga klijenta govorila mi je o njemu i na neki način reprezentovala je njegovu ličnost.

Sličan rad može se zadobiti u terapiji (kada je klijent u našem prostoru) putem rada na metafori.

Neki predstavnici relacionog pristupa počinju seansu tako što klijentu postavljaju pitanje kako se oseća sa prostornom distancom između njih (da li su preblizu, predaleko). Ovde govorimo o intuitivnom, subjektivnom doživljaju prostora dva subjekta u nastajanju, pre nego što se formirao Huserlov prirodni stav.

Grupa će se, verujemo, takođe organizovati u prostoru (članovi grupe će odabrati određena mesta na kojima će sedeti) spontano, intuitivno, prekognitivno, prema nekim nevidljivim principima is lama koji vladaju grupnom dinamikom. Na primer, članovi grupe se mogu spontano u prostoru podeliti na starije i mlađe, ili na muškarce i žene, ili na one koji prema terapeutu gaje veoma pozitivan stav i na one koji su sumnjičavi. Osobe koje osećaju simpatije ili se samo bolje poznaju prirodno će biti sklone da sednu jedna pored druge i tako dalje.

Prostorna ogranizacija članova grupe može poslužiti za dijagnostiku, kao materijal za rad na grupnoj dinamici.

U tom smislu interesantno je kako će se u prostoru smestiti par ili porodica pri dolasku na terapiju. U prostoru u kome ja radim nalaze se sofa i dve fotelje.

Zavisan dečak, veoma vezan sa svoga očuha, zalepio bi se za njega i držeći ga za nadlakticu uvek bi seo na sofu, pored njega, pružajući tako dirljivu sliku.

Konfluentni partneri sešće na sofu jedno pored drugog, dok će manje konfluentni sesti u odvojene fotelje, ostavljajući sofu meni.

Ponekad sam se pitao da li snažniji i nezavisniji partner seda u fotelju (ego), dok zavisniji i fragilniji od partnera seda na sofu (id).

„(…) Zamolio sam Anu da izabere gde želi da sedne u prostoru u odnosu na mene i pozvao članove grupe da sednu gde žele, na kojoj god distanci žele da budu. Ovo mi pomaže da jasno osećam prisustvo grupe i čini se da ljudi imaju tendenciju da se smeštaju duž nevidljivih linija sila polja kao čelično punjenje na parčetu hartije koje odražava magnet.“ (Gianni Francesseti, A Clinical Exploration of Atmospheres. Towards a Field-based Clinical Practice, 2020) (Kliničko istraživanje atmosfera. Ka terenskoj kliničkoj praksi) – u slučaju da treba prevod naziva teksta

Tehnika manipulacije prostorom veoma je važna kod nekih predstavnika relacionog geštalta. I ja je obilato koristim. U nekim trenucima osećam potrebu da se približim klijentu. Naginjanje terapeuta prema klijentu i klijenta prema terapeutu može biti znak rasta energije (uzbuđenja), kontakta, povezanosti. Možemo ga pretvoriti u eksperiment sa pokretom približavanja, prateći kako se osećamo.

Nekad osećam potrebu da se udaljim od klijenta i nekada to donese promenu u polje. Događalo se da zajedno doživimo olakšanje. Dešavalo se da i ja i klijent, tek nakon odaljavanja, osetimo čežnju što smo daleko i želju da se približimo.

Interesantnu promenu atmosfere polja ponekad je kreirala promena položaja u kome klijent i ja više nismo sedeli jedno naspram drugog, već jedno pored drugog, gledajući, ne više jedno u drugo, već napred. Ovaj manevar je rasteretio relaciju kod jedne klijentkinje koju je prisustvo na terapiji i moje gledanje ka njoj samo po sebi činilo veoma anksioznom i nervoznom. Kako je polje poprimilo novu atmosferu i kako je razgovor tekao, spontano smo se i ona i ja okretali jedno ka drugome, ovaj put bez anksioznosti.

„Fokus je ovde na tome šta pacijent i terapeut osećaju dok se pacijent kreće (ili se ne pomera) prema terapeutu (ili daleko od njega). Rad na telesnom iskustvu (osećaji i pokreti) je usmeren ka održavanju putovanja između pacijenta i terapeuta. U ovom putovanju relacioni prostor ne odgovara kartezijanskom prostoru. Nekoliko centimetara fizičke udaljenosti može biti svetlosna godina u relacionim terminima. To je putovanje kroz zemlje koje su zapostavljene, koje su ostale neistražene, koje su zastrašujuće, ali i zemlje koje su fascinantne. Sveukupni efekat ovog rada je da se poveća svesnost pojedinca o telu, da bi se ono dovelo u kontakt, čime se poboljšava sposobnost osobe da bude sa drugim u kontaktiranju.“ (Ruella Frank, 2001) (Francesseti, 2012) (Francesetti, Absence is the Bridge Between us, 2015, Odsustvo je most između nas)

Piše Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije