Drugim rečima, posezanje (reaching out movement) je sprovođenje impulsa(koji izviru iz naših potreba) u akciju koja ima za cilj da iz sredine pribavi ono što nam je potrebno tj. ono za šta verujemo da nam je potrebno. Kroz pokret posezanja u sredinu, ogranizam zatvara geštalt, odnosno potvrđuje celovitost organizma, akcije posezanja i sredine,kao jednog polja.Akcija posezanja znači angažovanje senzo-motornog sistemai pružanje uzbuđenja (životne energije) u pokret ka (intencionalnost). Akcija tako dovodi do rasterećenja uzbuđenja i energije kroz pokret i do kompenzovanja organizma u sredini (zadovoljenja potrebe), čime je jedinstvo (geštalt) organizma i sredine potvrđen kroz produženje opstanka.

Na primer,narušena homeostaza koja se pojavljuje kroz osećaj gladi spontano se nastavlja kroz doživljaj uzbuđenja i senzorne zainteresovanosti za sredinu (gledam gde šta ima za jelo, mirišem), a zatim i kroz pokret posezanja za hranom. Kada osetim glad, tenzija uzbuđenja koje narasta tera me da gledam po sobi kako bih na stolu spazio tanjir sa pitom od jabuka. U tom smislu možemo reći da pre pokreta u sredinu posežemo pogledom. Za pogledom pružam i ruku da bih dohvatio pitu. Prinosim je ustima. Glad, uzbuđenje, percepcija, pokret posezanja i prinošenja, hranjenje, zadovoljstvo i sitost (ciklus kontakta) zatvaraju geštalt (celinu) i potvrđuju jedinstvo ogranizma i sredine (doživljaj i iskustvo da je organizam u stanju da kroz korišćenje svoje senzo-motorne opreme posezanjem zadovolji svoje potrebe).

Čak i kod sasvim elementarnih stvari kao što je sisanje bebe, govorimo o tome da organizam mora biti aktivan (beba mora sisati i gutati). Još kao sasvim mali pružamo ruke ka osobi ili predmetu koji privlači našu pažnju i koju (koji) želimo da dosegnemo. Telesno posezanje u prostor pružanjem ruku jedan je od bazičnih organizmičkih pokreta. Beba pruža ruke ka nama kada želi da je uzmemo u naručje ili kada želi nešto da dohvati i privuče. (Isto.)

U psihofizičkom smislu govorimo o neophodnosti posezanja da bismo zadovoljili svoje potrebe. Potreba koja se javlja kroz senzacije, njihovo prepoznavanje i artikulaciju, automatski se,prirodno i spontano nastavlja kroz gledanje i impuls posezanja. Energija (uzbuđenje) koja se oslobodila pojavom senzacija (koje nas obaveštavaju o potrebi), raste kada spazimo objekt koji bi mogao zadovoljiti našu potrebu, troši se kroz motoričku aktivnost (rad mišića), i konačno relaksira dosezanjem željenog objekta. (PHG, 1952)

Na ulici posežemo i rukama i nogama ne bi li smo se izmigoljili iz dečijih kolica u kojima smo vezani sigurnosnim pojasevima. Majka nas preseca grdnjom i mi energiju uzbuđenja koje smo ulagali u pokret posezanja koji nije dosegao sada ulažemo u plač.

Nešto kasnije u parku, pokret posezanja za drvetom na zemlji takođe će biti prekinut majčinom naredbom: „Ne diraj to! Prljavo!“. Ako se i dočepamo drveta, evo majke gde juri za nama rešena da nam otme taj zanimljivi predmet.

U prekidanju ili osujećivanju pokreta posezanja, naravno ne učestvuju samo roditelji, već celokupno naše okruženje. Ne radi se samo o tome da kada rukom posegnemo za hranom, naš pokret roditelji prekidaju kako bismo otišli i oprali ruke, već naše posezanje sredina prekida na mnogo načina. Loptica se dokotrljala pod kauč i uprkos svom mogućem posezanju ne možemo je dohvatiti. Drugo dete u parku zgrabilo je loptu i mi sada u suzama trčimo za njim pružajuću ruke, smrtno uplašeni da će odneti loptu i da možemo ostati bez nje zauvek, dok nas sustižu majčini prekori, kako nesmemo da budemo sebični već igračke treba da delimo sa drugarima.

Naše iskustvo geštalta organizma i sredine, dakle, često je narušeno. Pored doživljaja jedinstva, već vrlo rano srećemo se sa mnogim iskustvima cepanja polja organizam/sredina, autonomije sredine koja se ne pokorava našoj volji već je osujećuje i prekida.

Prekidanje i osujećivanje pokreta posezanja kreira u našem telu neizdrž koja nas pritiska da je izrazimo kroz plač kao mali, negodovanje kada smo stariji, bunt u adolescenciji. Učenje trpljenja i tolerisanja ove neizdrži sastavni je deo odrastanja. Učeći da trpimo frustraciju osujećivanja, učimo ida tražimo nove načine posezanja (šire akcije).

Dok razgovaram sa Markom, svestan sam da njegov pogled često završava na odeljku sa igračkama.

„Dopada ti se taj plavi auto?“

Marko potvrdno klima glavom.

„Zašto ne ustaneš i ne odeš daga uzmeš.“

Marko odmahuje glavom.

„Šta će se desiti ako probaš?“

Marko gleda u pod.

„Da li se bojiš da ću te grditi?“

„Mama.“, izgovara Marko slabašnim glasom.

„Mama će te grditi?“

Marko potvrdno klima glavom.

„Rekla ti je da se lepo ponašaš kada ostaneš samnom nasamo?“

Marko potvrdno klima glavom.

„Hajde onda da zajedno odemo po taj auto.“, ustajem i pružam mu ruku. Odlazimo do odeljka sa igračkama. Marko čunču, zagledan u sjajnu plavu boju limenog autića.

„Slobodno ga dohvati sam.“

Marko pruža ruku i sa širokim osmehom uzima i privlači autić. Razgleda gasa svih strana. Razmišljam o tome kako mu u vršnjačkoj grupi sigurno nije lako jer nema kapaciteta da poseže brže i snažnije od drugih, kako sve svoje intencije mora da zadrži za sebe.

Za razliku od oca malog Pekija (3), koji bi se odmah spustio na zemlju da mu dohvati lopticu, kada se loptica pod kauč zavukla kod mene u ordinaciji, objašnjavao sam malom Pekiju da će morati da pronađe neki dugačak predmet kojim će dohvatiti lopticu. Zatim smo pretraživali prostor u potrazi za takvim oruđem sve dok se nismo odlučili za jednu dugačku kašiku za obuću. Peki je zatim nespretno mahao kašikom ispod kauča sve dok nije uz sto muka uspeo da istera lopticu napolje. Bio je presrećan.

Peki je doveden kod mene zbog problema sa hranom. Toliko su ga ganjali oko jela da mu nikada nisu dozvoljavali da zaista ogladni i da sam posegne za hranom. Umesto toga majka, baba i tetka stalno ga jure sa nekim papicama, kašicama, komadima voća itd. Sve što hoće mu se omogućava. Nepostavljaju mu se nikakve granice.

Peki samnom uči da oseti svoju potrebu i da sam posegne, uči da posezanje nekad ne uspeva i da to razvija frustriranost, uči da suspregne frustraciju i da traga za rešenjem koje će dosezanje učiniti mogućim. Uči da je radost dosezanja veća kada smo se u posezanju malo pomučili.

Prekidanje posezanja u odrastanju dakle moguće je na dva načina. Prvi je taj da je pokret direktno prekinut „za naše dobro i radi naše bezbednosti“. Naš svet je opasan. Na sve strane su ulice, automobili, stepeništa, bare, bakterije i prljavštine. U kići su na sve strane šuko, rešo, stakleni predmeti, kablovi, a baš taj telefon koji tako zanimljivo svetluca u raznim bojama kao da je živ, nešto je što nam je najstrože zabranjeno da ga ne bismo razbili.

Pored neophodnog postavljanja granica tamo gde je to zaista neophodno, malom, energije punom istraživaču sredine neophodno je omogućiti uslove u kojima može da poseže i doseže, alii iskustva da će ga neka posezanja i dosezanja kazniti, kao na primer vrela rerna ili stepeništa. Objašnjavao sam svojoj klijentkinji Sofiji kako nije završila posao ako dete prosto prekida u pokretu prema vreloj rerni. Objašnjavao sam joj kako bi od toga mogla da napravi proces. Potrebno je dasa svojim sinčićem (3) stane pred vrelu rernu i pozove ga da na distanci oseti vrelinu rukama i licem. Zatim mu pokazuje kako rernu da dotakne samo za trenutak, da može da oseti da je neprijatno vrela. Tek kada je osetio bol, mališa se okrenuo i otišao od rerne. Pa i tada je imao potrebu da joj se povremeno oprezno približi, čak i da je ponovo pipne ne bi li obnovio lekciju. Jedno je sigurno, više se na rernu nikada nije zaletao.

Radeći sa malim Sašom (4) otišao sam u dvorište da bismo isprobavali ravnotežu na zidiću koji viri iz zemlje. Namera mi je bila da iskusi jednu od stvari koja mu je bila zabranjena i da doživi da sa zidića može i pasti.

Kada pokret posezanja nije zaustavljen, on nam takođe omogućava iskustva u kojima na najprirodniji način učimo o svetu, jer naše učenje prirodno se odvija upravo kroz iskustvo. (Perls)

Drugi način na koji deci onemogućavamo posezanje je dakle taj što im mi sve pružamo, dajemo, donosimo, hranimo ih, posežemo umesto njih. Time slabimo njihove sposobnosti i oslanjanje na sebe (samopodršku).

Na primer, na emotivnopsihološkom planu glad za osećanjem pripadanja, jedinstva, za senzacijom mekoće i topline nastavlja se kroz moj impuls posezanja ka zagrljaju sa dragom osobom. Pokret posezanja, započet opažanjem drage osobe i senzacijom privlačnosti, nastavlja se pružanjem ruku i kroz pokret privlačenja (grljenja) i geštalt je konačno zatvoren, topim se u naručju voljene osobe, duboko udišem njenu toplinu, mekoću, ljubav. Ili rečima, pogledom, gestovima, facijalnom ekspresijom tražim (psihološki posežem) pažnju voljene osobe kada mi je potrebno da me neko sasluša i razume.

U psihosocijalnom smislu posežem, dakle, svaki put kada nešto tražim, kada se nečemu nadam, nečemu težim. Posezanje je aktivnost neophodna za pribavljanje onoga što nam je potrebno. Posezanje je često neophodno da bih pribavio podršku iz sredine.

Na primer, radeći na konceptima GT nailazim na one o kojima ne znam dovoljno. Posežem za knjigama ili zovem prijatelja i saradnika za koga znam da se time bavio i postavljam mu određena pitanja. Kada prepoznam da mi govori o onome što već znam, odnosno da njegov odgovor ne pogađa moje pitanje, prekidam ga i pokušavam da pitanje postavim na precizniji način. Moj poziv, moje postavljanje pitanja, posredno čak i moje prekidanje toka koji nas ne vodi tamo gde želim da stignem, oblici su psihološkog posezanja.

Tada govorimo o prekidanju pokreta posezanja.Opozit spontanosti posezanja su retrofleksija i egotizam, zaustavljanje originalnog impulsa za pokretom posezanja. Nedostajanje podrške za posezanjem u sada i ovde psihoterapijske seanse, zapravo može biti reprezent izostajanja posezanja u svakodnevnom životu, odnosno nedostajanja podrške za posezanjem u svakodnevnom životu.

Posredi je zapravo obrazac (šema) koji je bio karakterističan za njenu porodicu u kojoj je način da se posegne bio da se optuži. U pozadini je specifičan odjek narcizma po kome posegnuti na emotivnom planu znači poniziti se, izložiti se kao neko kome nešto treba, što u njenom nesvesnom sistemu vrednosti znači biti slab, pojaviti se kao slab, jadan, onaj kome je drugi potreban, neophodan, biti zavistan.

Nekoliko meseci rada bilo nam je potrebno da Sonja osvesti ove procese koji stoje iza njene nesposobnosti da posegne, koju je prvobitno sakrivala iza optužbe da je njen partner ne voli dovoljno.

Kada postanu svesni prekidanja pokreta posezanja, klijent i terapeut dakle mogu u mediju dijaloga tražiti ona iskustva koja su učinila da klijent odustane od posezanja. Ta iskustva mogla bi pratiti uverenja (introjekti),koja sugerišu da je posezanje nepotrebno, pogrešno, nepristojno, opasno, izlažuće, ponižavajuće, da će pokazati našu slabost, dovesti do toga da nas drugi iskoriste, dovesti do osude ili odbacivanja itd.

U dijaloškom modu, s druge strane, možemo tražiti i iskustva koja podržavaju posezanje. Klijent se u odnosu sa terapeutom seća iskustava u kojima je posezao i dosezao, kako bi se ponovo sa njima identifikovao. Pričajući o njima terapeutu stvara emotivni odgovor (terapeut se smeši, drago mu je, raduje se), klijent to primećuje i kreira novu podršku za posezanje.

U dijaloškom modu,geštalt terapija nudi, dakle, praćenje, odnosno osvešćivanje doživljaja koji prate posezanje, odnosno zaustavljanje posezanja. Nudi osvešćivanje i ekspresiju introjekata (nesvesnih, neintegrisanih uverenja), nezavršenih poslova u vezi sa iskustvom posezanja, te bazičnih i složenih osećanja(koja prate posezanje, odnosno prekidanje posezanja).

Kao oblik rada, kako na dijagnostici, tako i na razvoju nove podrške za posezanje, geštalt nudi eksperimente u kojima klijent vežba da traži, odnosno posegne.

Na primer, klijentkinja zamišlja svoga partnera na praznoj stolici, identifikuje svoju potrebu i unosi svesnost u verovanja i osećanja koja se javljaju kada treba svoju potrebu sa njim da podeli (iskomunicira), odnosno da posegne. „Kada kažem: ’Hoćeš li me, molimte, zagrliti.’, osetim stid, moje telo postaje slabo, lomno, gubim se, želim da pobegnem od ovog osećanja, u meni raste ljutnja što moram da tražim, na ivici sam da mu kažem da je idiot koji ne primećuje da postojim.“

„Kada to čujem osetim žaljenje. Zamišljam sebe na mestu tvog partnera i osećam da želim da čujem kada želiš da te zagrlim. Osećam da bi mi bilo krivo da to želiš a da to ne izgovoriš.“

Ova relaciona intervencija može učiniti da klijentkinja preko emotivnog odgovora koji dobija od terapeuta na svoje pojavljivanje doživi celovitost polja ja/ti (geštalt) kao podršku da poseže.

Čitava stvar se može izvesti i kroz fizičko (telesno) posezanje u sada i ovde psihoterapijske seanse.

Na primer, klijent gleda po sobi i nalazi predmet koji mu privlači pažnju i koji bi voleo da uzme u ruke, razgleda ili zagrli (recimo plišanu igračku). Zatim ustaje i poseže za predmetom. Ili klijent eksperimentiše sa pokretom posezanja za jastukom u obliku srca koji terapeut drži u rukama.

Ovi eksperimenti pomažu klijentu da osvesti način na koji sebe zaustavlja u posezanju, kao i da razvije nova iskustva podržanosti u posezanju. Oni takođe omogućavaju klijentu da dobije fidbek od terapeuta ili grupe tako što će pitati i čuti kako je druga osoba sa njegovim posezanjem ili neposezanjem.

O ovom tipu tehnika Naranho govori kao o započinjanju odnosno završavanju akcije (aktivnosti), kao izrazito geštaltističkom primeru fenomenološkog rada u sada i ovde. (Naranho, Geštalt terapija: stav i praksa neteorijskog učenja o iskustvu, 1993)

Slične eksperimente u grupnom radu opisuju Haris i Filipson u svom članku Geštalt: rad sa grupom (1992)

Na primer, dok se edukant dugo lomio da li da posegne za osobom u grupi koja ga privlači, tako što će joj pružiti ruku i povesti je da sedne pored njega, drugi članovi grupe počeli su osećati nestrpljenje i nervozu. Jedna edukantkinja imala je snažu potrebu da ustane i izvede pokret posezanja umesto njega, da ga spasi. Kada je edukant konačno posegao, grupa je doživela olakšanje i ispratila taj pokret aplauzom. Edukant je doživeo nalet energije i zatim stida. Zacrveneo se i razvukao lice u širok osmeh. Ipak, nelagoda izlaganja u novom identitetu (ličnosti – personi) bila je prevelika. Edukant je imao snažnu potrebu da pobegne iz ove izloženosti.

Treba dakle imati u vidu upozorenje da telesni pokret, kao i sve aktivnosti u koje je uključeno telo, mogu kreirati mnogo stida i nelagode. Ako požurimo sa ovakvom vrstom vežbi, pre nego što je klijent za to dovoljno spreman, on može doživeti retraumatizaciju, što može biti korak unazad. U navedenom primeru edukant je pokret posezanja napravio pod pritiskom grupe.

Naravno, neko drugi sasvim bi drugačije reagovao i ovakav eksperiment za njega bi mogao biti oslobađajući. Ko će kako reagovati zapravo ne možemo znati unapred, pa je važno da terapeut ostane prisutan za ono što jeste, za živi fenomen koji se upravo događa u sada i ovde terapijske situacije, naročito kada su eksperimenti sa telom posredi.

Kod ovakvih eksperimenata, takođe, treba voditi računa da osoba može izvesti pokret posezanja samo fizički (pošto se prethodno zaštiti desenzitizacijom), da bi udovoljila terapeutu ili očekivanjima grupe. Važno je da terapeut ostane prisutan kako bi ispratio proces,kao i da dobro dozira eksperiment,da ga, ako je potrebno, razlomi na više koraka.Nekada su za ovakav pokret potrebne nedelje ili čak meseci i godine.

U grupnom kontekstu dobru podršku ovakvom eksperimentu može da pruži manevar pridruživanja. Ako terapeut pozove celu grupu da ustane i sve članove da posmatraju i pronađu onoga ko im je u tom trenutku najprivlačniji, te da mu priđu i posegnu za njim pružanjem ruku ili nuđenjem zagrljaja, pojedinac od koga je sve počelo može se osetiti manje izloženim (sada nije sva pažnja na njemu), on je samo deo drugih koji rade isto. Naravno, kao i uvek, efekat ne mora biti očekivani, pa je važno da se terapeut vrati individualnom iskustvu tokom eksperimenta, onoga od koga je sve i krenulo.

Interesantne su i situacije rezoniranja ili atmosfere u kojima se otkrije da, kada vođa grupe pozove grupu da se pridruži i učestvuje u ovakvom eksperimentu, grupa kao celina nije spremna na to. Prateći instrukciju terapeuta, članovi grupe su ustali, ali sada se zgledaju zbunjeno, sjedinjeni u retrofleksiji ili čak desenzitizaciji, nemaju podršku da osete potrebu da se nekome približe i/ili naprave pokret posezanja. Guranje grupe da ipak napravi pokret od strane terapeuta, verovatno će pojačati neprijatnost ili izazvati bes kod nekih članova.

Ovakva situacija nam govori da često u grupnim dinamikama imamo kolektivnu retrofleksiju ili prekid. Verujem da rezoniranje sa drugima tada pojačava ovaj fenomen i on se ne može razrešiti nasilnim pokretom.

Npr. klijentkinja je eksperiment posezanja za drugom članicom grupe radila u imaginaciji. Opisala je fantaziju da će ustati, pružiti ruke prema koleginici koju želi da dosegne, ali da će je ta koleginica samo gledati, da neće odgovoriti, da će ostati na visini, izvan, s blaziranim, čak zluradim, podsmehom na licu. Posezanje koje nedoseže potencijalno je veoma izlažuće i postiđujuće.

Klijentkinja je videla sebe kako pred celom grupom stoji ispruženih ruku uprazno, kako visi, kako se pružila i dala, izložila u veri i nadi, aliodgovor ne dolazi. Iznošenje ove fantazije i osvešćivanje skrivenog dela doživljaja izazvalo je u grupi, a i kod same klijentkinje i kod terapeuta, salve emocija. Članovi grupe imali su potrebu da priđu i zagrle klijentkinju. Atmosfera je, od hladne i mračne, postala topla i srdačna. Nakon ovog iskustva klijentkinja je imala podršku da posegne i još jednom je, drhteći u suzama i jecajima, dugo stiskala rukama članicu grupe koju je želela da zagrli.

Ovo iskustvo setilo ju je da je njena majka još od malih nogu odbijala njen zagrljaj, gadeći se telesnog kontakta sa detetom, plašeći se seksualnih konotacija, ali i dečije spontanosti u izražavanju osećanja (nezavršeni posao).

Negativno očekivanje izraženo u ovoj fantaziji baziranoj na nesvesnom nezavršenom poslu i duboko potisnutim doživljajima, dovodi do toga da ta klijentkinja radije odustaje od posezanja nego što bi se izložila riziku da se izloži sa svojom potrebom i da bude napuštena, ostavljena da visi u posezanju dok joj se drugi smeju.

Terapeut je rezonirao osećajući koliko je klijentkinja već i sada sama i to zapažanje podržalo ga je da sam posegne, da zapita ostale članove grupe šta osećaju dok slušaju fantaziju.Odgovori da im nije smešno već da osećaju tugu iscelili su rascepljeno polje. Ovo isceljivanje polja manifestovalo se u tome što su članovi grupe imali potrebu da sami posegnu, da se približe toj devojci i da je zagrle. Tada je počela da plače. Nije više bila sama. Intencionalnost polja je radila za nju. Grupa je reflektovala njenu vlastitu potrebu za posezanjem, pružajući joj novi model u kome je posegnuti, verovati, nadati se u redu i u kome pozitivna očekivanja nalaze odjeka u srcima drugih.

Tek nakon toga, dakle, mogla je i sama da posegne za članicom grupe koja joj je bila zanimljiva i za kojom je želela da posegne i postavi je da sedi pored nje. Vera i nada, te posezanje koje je grupa načinila, podržali su je da i sama ponovo veruje i da se nada.

Sećam se i rada u kome smo, pošavši od eksperimenta posezanja došli do toga da je majka odbijala detetov zagrljaj iz straha da bi je na taj način mogla izgubiti. Naime, prvo dete, starija sestra moje klijentkinje, izgubila je život u petoj godini, pre nego što je moja klijentkinja rođena. Shvatili smo da je majka tako razvila neobičan introjekt: ako te volim, grlim i mazim, ti ćeš umreti. (Iz iskustva sistemskih konstelacija ovo bi se verovatno moglo tumačiti i tako da je majka ostala ili „otišla za“ prethodnim detetom, ili da ju je krivica potpuno blokirala. Bilo kako bilo, ova iskustva učinila su pokret posezanja za telesnom intimom kod moje klijentkinje potpuno nemogućim. Tek dugogodišnja prorada ovih nezavršenih poslova omogućila joj je da učestvuje u eksperimentu posezanja za terapeutom.