Pozdrav. Godine su te da bi trebalo da imam muža i decu. Ja bih to volela, ali jednostavno, još nije tako, a i pre godinu dana sam izašla iz veze. To je sve tako kako jeste i nije preveliki problem za mene. Međutim, problem je taj što imam prijatelje (bračni par), gde muž moje drugarice daje sebi slobodu da mi šalje poruke na Fejsbuku u bilo koje doba (imamo takav odnos gde njih dvoje koriste zajedno i Viber i Fejs, ponekad)  Tj. pošto oni žive u drugoj zemlji i drugačija je vremenska zona, dešava se da počne da mi šalje neke poruke u 24 h, kad ja već želim da spavam. I ne bi to bilo strašno, da me jedne noći, iz čista mira, nije izbezumio pridikama o tome što nemam momka. Poludela sam. Naljutila sam se i nisam pričala sa njim nekoliko dana, ali pritom ga nijednom nisam uvredila, samo sam mu dala do znanja da mi to smeta i da me ljuti. Uzgred, moja drugarica, sa kojom bih htela da se čujem radije nego sa njim, večito je zauzeta svojim životom. Međutim, pre neki dan mi je ponovo nabacio isto, ali na malo podmukliji način (inače, osećam kod njega neku vrstu naslade i ponosa, što je eto, kao uspeo u inostranstvu). Ignorisala sam taj njegov komentar. Ja sam u odnosu sa njegovom ženom i njim uvek bila podržavajuća, godinama sam im prijatelj. Danas mi je bilo jako loše, setila sam se mnogih nepravdi iz svog života koje sam samo odgledala dok su prolazile pored mene…Primetila sam da je ovaj moj, nazovi drug, srcasto lajkovao sliku mog bivšeg momka i njegove žene, sa kojim sam dugo bila u vezi, i iz koje sam izašla  mnogo povređena. E sad, sve to lajkovanje i posmatranje lajkova za mene je pomalo detinjasto, u krajnjem slučaju i nenormalno…ali eto, i ja sam deo tog sveta društvenih mreža. Obuzeo me je takav bes, da sam odlučila da ovog priajtelja izbacim iz prijatelja na Fejsbuku i to sam i uradila, a onda se uhvatila za glavu. Nisam mogla da verujem šta sam uradila. Počela sam da osećam krivicu, pomislila sam da ispravim nekako tu grešku, ali u isto vreme, osećam se povređeno i iznevereno. Još bitnije od svega je i to da on zna da meni to smeta. Već je bilo priče o tome. Ne želim da takvi ljudi budu prisutni u mom životu. Hoću prijatelje koji će me prihvatati takvom kakav jesam, jer i ja sam neko ko ljudima daje prostor i slobodu i podršku u kakvim god okolnostima bili. Čini mi se da su mi živci na izmaku. Taj trenutak mog besa i osećaja kao da mi je svega dosta protegao se na ceo dan i još me drži. Ljuta sam i razočarana, a u isto vreme osećam i krivicu i osećam se loše što sam ga izbacila iz prijatelja, osećam se tako tupavo i detinjasto. I kako ja sebe da razaberem u svim ovim mojim osećanjima, kako da postignem da stojim iza svojih postupaka bez kajanja. Kad je već učinjeno, da me misli ne proganjaju? Ne razumem zašto ne mogu da reagujem u skladu sa sobom, kao da imam dve osobe, jedna uradi, druga je kinji zbog toga. Inače, primetila sam da me u poslednje vreme mnogi ljudi nerviraju, a to ranije nije bio slučaj. Mada sam neke od njih počela i da gledam drugačije, otkrivam neke osobine koje ranije nisam videla. Hvala.