Podrška – Sistemi podrške
U svakodnevnom životu
Podrška je u GT vrlo širok koncept. Možemo govoriti o fotelji u kojoj sada sedim i o naslonu te fotelje kao o podršci moga telesnog položaja za vreme rada. Tastatura, monitor, kompjuter su takođe sada moji sistemi podrške.
Na ljudsko društvo može se gledati kao na jedan složen mehanizam čiji su elementi veoma međusobno zavisni. Moju egzistenciju društvo, odnosno drugi ljudi, na mnoge organizovane načine podržavaju svojim aktivnostima. Hleb koji jedem neko je morao da napravi, dopremi, proda. Ja sam ga morao kupiti, iseći, servirati. Za to su mi potrebne posude, nož i sl. koje je neko opet morao da napravi, dopremi, proda. Isto važi za kompjuter na kome radim (stara je Platonova ideja da je državu stvorila potreba ljudi da budu podržani tako što će razmenjivati rad i plodove rada (Platon, Država). Kao što je mrav bez mravinjaka osuđen na sigurnu i brzu smrt, izvan zajednice čovek teško da može da opstane.
Ipak u tom i takvom društvu mogu govoriti o onome što činim da bih obezbedio svoju egzistenciju, da bih podržao svoj opstanak. Takođe mogu da govorim o osposobljavanju mene (školovanju i svakojakom učenju) kao pripadnika društva da samostalno obezbedim svoju egzistenciju. To osposobljavanje traje od najranijeg detinjstva pa tokom čitavog života. U obezbeđivanju egzistencije ili osposobljavanju možemo govoriti da izvodim mnoge aktivnosti i savladavam mnoge prepreke. Mnoge te aktivnosti mogu izvesti sam. Mnoge prepreke mogu savladati bez ičije pomoći. Mnoga osposobljavanja mogu izvesti samostalno, oslanjajući se na podršku samoga sebe, sopstvenih veština.
Važi i obratno. Radi mnogih aktivnosti, radi savladavanja prepreka i radi mnogih osposobljavanja potrebna mi je, često i neophodna, podrška drugih. Iako umem da radim na njemu, ne umem sam da napravim kompjuter. Takođe mi je potrebno da me neko obučava za rad na njemu, ili mi je bar tako lakše i brže postižem cilj.
Prevazilaženje prepreka, odgovaranje na frustraciju u načelu ima potenciju da podigne moje veštine i razvije moje kapacitete. Dovoljna mera podrške prilikom suočavanja sa preprekama i frustracijom ima tendenciju da me ojača, kada mi je ta podrška zaista potrebna. Odsustvo podrške u tom smislu me slabi.
Na primer, držanje za ruke starijih pomaže detetu da prohoda. Hodanje uz podršku ruku starijih ga ojačava. Odsustvo tih ruku ga slabi i bez njih ono će prohodati mnogo kasnije ili nikad.
Profesor ispravlja učenika dok ovaj pokušava da govori engleski. Odsustvo ove podrške bi ga slabilo. Planinar će se uz pomoć konopaca i ostale opreme odvažiti na osvajanje visokog vrha u steni i snegu. Bez ove podrške takav poduhvat ne bi bio moguć.
Posmatrajmo konflikt deteta (5) i bake koja ga čuva u parku. Dete ima jaku cirkulaciju i stalno je u pokretu, trči, penje se na tobogan i spušta. Njemu nije hladno. Baka ima slabu cirkulaciju i stoji, njoj je hladno. Stoga ona uporno pokušava da detetu nametne jaknu, koju dete, kome je sa jaknom pretoplo, uporno skida. Baka se ljuti i grdi ga, govori mu kako će se razboleti, preti mu kako će ga smesta odvesti kući, kako će ga tužiti majci, kako ga više nikad neće izvesti napolje.
Na ovaj način baka uči dete da se ne oslanja na sebe, na svoju unutrašnju podršku, na senzacije (u ovom slučaju toplote) koje dolaze iz njegovog tela, već mu šalje poruku da zbog lojalnosti i pripadanja baki i njenoj brizi (sredini) mora da se odrekne od sebe i svog sistema samoregulacije i da sluša nju a ne sebe. Na ovaj način baka ga slabi.
Metafora otrovne supice (Robert Resnik)
Rečeno je da nas podrška, kada nam je zaista potrebna, jača, pomažući nam da izvedemo akcije koje bez te podrške ne bi bile moguće.
Važi i obratno. Prevelika količina podrške, kada mi podrška nije potrebna, zapravo me slabi. Baš kao što me slabi i previše nizak nivo frustracije.
Na primer, majka koja ne dozvoljava detetu da se samo obuče, da samo postavi sto, da samo pripremi obrok, da trči, penje se, padne itd. zapravo ga slabi, podržavajući njegovu nefunkcionalnu zavisnost, odnosno čini ga nesposobnim za život. Majka koja podržava dete da se samo pomuči, da se suoči sa frustracijom pokušavanja, svojom nespretnošću i izazovnošću vežbe, koja ga podržava samo kada zapne tako da ne može samo da se izbori, zapravo ga ojačava.
U tom smislu možemo govoriti i o frustraciji kao podršci, i o podršci kao frustraciji. Time što podržava dete da trpi frustraciju i da se bori, ta frustracija postaje podrška detetu da se razvija. Drugari koji ga frustriraju nemilosrdno u igri (takmičenju) kažnjavajući njegove greške, tom frustracijom ga podržavaju (potencijalno ga ojačavaju, ako frustracije nije previše).
Naravno važna je mera. Preko određene mere podrška ili frustracija počinju da nas slabe. Ako nekoga učimo da igra stoni tenis u kome smo mi vešti, nećemo mu mnogo pomoći ako ga ubijemo u pojam smečujući svaku loptu koju prebaci, kao što mu nećemo mnogo pomoći ako ga puštamo da nas stalno pobeđuje.
Metafora Roberta Resnika slikovito govori o podršci koja nas slabi. On je poredi sa supicom kojom hranimo osobe koje su bolesne. Ako hranimo drugog supicom, umesto da je jede sam, to hranjenje ga podržava da ostane u poziciji nemoći i uživa sve privilegije te pozicije (tzv. sekundarna dobit). Takvu supicu Resnik je simbolično nazvao otrovnom. Kada god su nam pomagali da bi podržali našu zavisnost i nemoć, hranili su nas otrovnom supicom.
Psihoterapijski značaj: unutrašnja i spoljašnja podrška
Ako gladnom čoveku pokloniš ribu, nisi mu pomogao. Da bi mu zaista pomogao nauči ga da peca.
Kineska narodna mudrost
Terapeut koji svom klijentu poklanja ribe čini ga slabim i zavisnim. Zadatak terapeuta je da klijenta nauči da peca (razvoj unutrašnje podrške). Ipak, dok ovaj ne nauči da peca, dok ne postane dovoljno vešt u pecanju, možda će mu terapeut morati neko vreme davati ribe kako bi preživeo (spoljašnja podrška).
Lakše je, međutim, dobiti upecanu ribu nego pecati, pa je moguće da bi klijent radije ostao zavistan. Moguće je dakle da će terapeut morati da spreči manipulacije kojima klijent pokušava da ostane trajnije zavistan.
S druge strane, terapeut može biti toliko ponešen svojim osećajem moći kada je neophodan klijentu, da sa svoje strane može nesvesno opstruirati klijentovu nezavisnost, kao što roditelji često umesto svoje dece rade ono što bi i ona sama mogla pokušati.
Psihoterapeutu se može sviđati klijentova zavisnost, ne samo jer mu daje osećaj nadmoći, već i zato što mu donosi novac. Tada bi psihoterapija mogla biti u zastoju, a terapeut će morati da radi na svom kontratransferu zaštićujućeg roditelja sa skrivenim motivom koristoljublja.
U GT literaturi govori se o zonama podrške, o unutrašnjoj i spoljašnjoj (sredinskoj) podršci. Kada govorimo o unutrašnjoj podršci, govorimo o našim veštinama, navikama, telesnom zdravlju, i svemu drugom što bi se moglo razmatrati i pod konceptom persone (ličnosti).
Kada govorimo o spoljašnjim sistemima podrške, govorimo o zdravoj prirodnoj i socijalnoj okolini, porodici, prijateljima, kolegama, socijalnim mrežama, itd.
Iako organizam ne može da opstane izvan sredine, odnosno bez podrške sredine ili spoljašnje podrške, prema Perlsu (Geštaltistički pristup psihoterapiji, 19..), cilj geštalt terapije je razvoj zrelosti, što znači razvoj unutrašnje podrške ili podrške u sebi.
Kada smo dovoljno podržani da osvestimo svoje aktuelne potrebe, da procenimo da li su nam važnije naše potrebe od potreba sredine (kada su u konfliktu), kada smo dovoljno podržani da idemo za svojim potrebama, da ih izražavamo i preduzimamo akcije koje nas vode obnavljanju homeostaze, kada smo dovoljno podržani da idemo u kontakt kada nam je potreban i da se povlačimo kada nam je dovoljno, mi smo podržani u sebi, zreli, samostalni.
Jer potrebe su u nama, izvor naših akcija je u nama, odluke su naše, kontakt je naša potreba kao što je i povlačenja naša potreba. Niko osim mene ne može znati (osetiti) šta mi treba, da li mi je hladno ili sam gladan ili mi je dosadno, da li želim zagrljaj ili želim da budem sam. Niko umesto mene ne može disati, jesti, grliti, voleti, radovati se, odlučivati, misliti, osećati, preuzeti odgovornost, biti kriv i zaslužan. Stoga kažemo da je ključ podrške u nama samima, odnosno da je cilj terapije razvoj samopodrške i unutrašnje podrške.
Ako s druge strane težimo da drugi preuzmu odgovornost za nas, da nam kažu šta nam treba, šta osećamo, šta treba da radimo, šta je dobro a šta je loše, govorimo o nesamostalnosti i nezrelosti.
Beba u materici u potpunosti je zavisna od majčinog tela, za hranu, toplotu, kiseonik, detoksikaciju. Kada se rodi beba diše, guta i vari sama. Kada je gladna, kada joj je hladno ili vruće, kada je žedna, ona plakanjem doziva pomoć.
Setimo se primera bake i deteta (5), gde baka insistira da dete obuče jaknu jer je njoj hladno. Iako detetu nije hladno, baka misli da bolje od njega samog zna šta je njemu potrebno. To je klasičan primer kako nismo u stanju da se oslonimo. Baka nije u stanju da veruje detetovoj samoregulaciji, već njegovim, nesvesno, pretpostavlja svoje potrebe (potreba za bezbednosti unučeta, briga, odnosno strah).
Dete koje odbija da se obuče i koje ulazi u konflikt zapravo instiktivno zna da se osloni na sebe. Ono ima impuls da se bori protiv sredine, da alijenira ono što mu ne prija (jaknu).
Psihoterapijski značaj koncepta otrovne supice
Koncept otrovne supice može se primeniti i na samu psihoterapiju. U tradicionalnoj GT zadatak terapeuta je da izbegne zamku otrovne supice. U humanistički orijentisanim psihoterapijama govori se o ravnopravnosti i podeli odgovornosti između terapeuta i klijenta, odnosno o horizontalnosti odnosa. Terapeut nije tu da rešava probleme umesto klijenta, niti da ga savetuje kako probleme da reši. Perls bi još dodao da terapeut nije tu da klijenta analizira i da ga objašnjava njemu samom. Kroz sve ovo, prema tradicionalnom geštaltu, terapeut slabi klijenta. Radi umesto njega. Preuzima odgovornost umesto njega i tako podržava njegovu zavisnost, nezrelost, nesamostalnost, njegovu sklonost da igra igru kojom bi izbegao svoju odgovornost.
Psihoterapijski značaj: koncept zdrave podrške
U GT teoriji kaže se da je zdrav onaj koji poseže za podrškom kada mu je podrška neophodna ili zaista potrebna i ne poseže za podrškom kada mu nije potrebna. Onaj koji poseže za podrškom kada mu nije potrebna i onaj koji ne poseže za podrškom kada mu jeste potrebna smatraće se loše adaptiranim (poremećenim).
Psihoterapijski značaj: mera podrške i frustracije
Možemo reći da je psihoterapija veština u traganju za pravom merom između frustracije i podrške. Klijentu je neophodna podrška, jer da je sam mogao da reši svoje probleme ne bi tražio pomoć. Stoga se o psihoterapiji govori kao o pomagačkoj profesiji.
Klijentu je s druge strane potrebna frustracija, kao neophodni činilac rasta, osamostaljivanja, oslanjanja na svoje snage. Terapeut koji previše pomaže klijentu podržava njegovu nesamostalnost i zavisnost.
Ali kako znati koja je prava mera frustracije i podrške?
Kao i kod ostalog u GT, ovakva vrsta znanja nije moguća generalno ili unapred. Terapeut je pozvan da stalno testira klijentovu samostalnost, tražeći pravi stepan podrške koji je klijentu neophodan.
Na primer, u nastojanju da pomogne klijentu da izrazi svoj puni doživljaj, terapeut će najpre postaviti otvoreno pitanje: „Šta se sada u tebi događa?“, na primer. Ukoliko vidi ili oseti da klijentu ovo pitanje ne pomaže da artikuliše svoj doživljaj, terapeut mu može postaviti zatvorenije pitanje: „Šta se sada događa u tvom telu?“. Ako ni ovo nije dovoljno, terapeut može klijentu ponuditi rečenicu koja bi opisala njegovo stanje, da je klijent testira, ne bi li se u njoj prepoznao. Na primer, terapeut može reći: „Kaži: ’Grčim se i skupljam, osećam strah da ćeš me osuditi i odbaciti.’ Testiraj ovu rečenicu i vidi da li odgovara tvom doživljaju.“
Obratite pažnju kako u ovom primeru terapeut i dalje ne zaobilazi klijenta. Time što ga poziva da on donese konačni sud, terapeut respektuje njegovu nezavisnost i samostalnost.
Psihoterapijski značaj: podrška je starija od frustracije
Neki geštalt terapeuti veruju da je od prirode dato da je podrška starija od frustracije, da joj po prirodnim zakonima prethodi. Da bi se rodilo dete koje samostalno može da diše, guta, vari, defecira se radom svojih mišića, prethodno je neophodno da dete bude devet meseci u materici, gde majka diše, hrani se, defecira se za njega.
Da bi dete počelo da žvaće hranu, prvo mora da jede pasiranu hranu (sažvakanu za njega). Da bi dete naučilo da hoda, neko ga prvo mora držati dok razvija osećaj ravnoteže. Isto će se ponoviti nekoliko godina kasnije kada uči da vozi bicikl itd.
Da bi dete naučilo da razume sebe, da ima poverenja u svoju sposobnost ekspresije, da bi naučilo da traži šta mu je potrebno, prvo mora da razumevanje i podršku dobija od roditelja. Da bi dete osećalo da je sebi dovoljno vredno i važno i da voli sebe, potrebno je da bude važno majci, da bude voljeno od majke.
Da bi dete naučilo da svoje greške doživljava kao prirodan deo procesa učenja, prethodno je potrebno da greške na taj način doživljava njegava majka. Da bi naučilo da se nosi sa svojim strahovima, prethodno je potrebno da je majka u stanju da nosi svoje strahove.
Najzad i možda najvažnije, da bi dete razvilo stabilnu afektivnu vezanost, da bi verovalo u stabilnost svojih emotivnih veza, potrebno je da od majke stabilno dobija ljubav i podršku.
To znači, veruju ovi terapeuti, da će osobi koja ima vrlo slabo razvijene kapacitete za artikulaciju i izražavanje svojih doživljaja, za nošenje svojih strahova, za razmenu, za poverenje u odnos, biti od velike važnosti podrška terapeuta da artikuliše i izrazi svoje doživljaje, podrška da prizna i nosi svoje strahove, podrška da se oseti sigurno u odnosu, da veruje da će odnos biti stabilan i da će trajati dok god mu bude potrebno, nekad godinama ili čak decenijama.
U tom smislu kažemo da je nekim klijentima potrebna velika podrška, naročito kada je nisu dobili u prvim godinama života, da im je čak potrebno da razviju snažnu emotivnu vezanost za terapeuta. Prerana separacija i odbijanje može učiniti da klijent nikada ne razvije obrazac sigurne afaktivne vezanosti. Klijent sa ranom i velikom separacionom traumom može biti toliko blokiran strahom da će ponovo biti napušten da nije u mogućnosti da sa svojim razvojem krene dalje, ako terapeut nije u stanju da dugo trpi veliku vezanost i da se pokaže kao stabilan objekat (psihoanalitičkom terminologijom rečeno). Ova vrsta podrške ponekad se u psihoterapiji naziva i reparacija. Terapeut je neka vrsta trećeg roditelja (Josif Berger, Treći roditelj, 19..).
Frustracija, veruju neki, dolazi kasnije i ako previše ostavljamo klijenta da radi sam, može se desiti da dugo tapka u mestu, odnosno da nikad ne razvije podršku u sebi.
Za klijenta koji gotovo da ne diše, psihoterapeut gotovo da diše dubokim udasima i izdasima na karakterističnim mestima (Đani Frančezeti, Depresije su mostovi između nas, 20..).
S druge strane, Filipson (Self u odnosu, 19..) svedoči kako je važno da veruje u kapacitet svojih klijenata i da nekada uvide ostavlja sirove, nedorečene i neobrađene, ostavljajući klijentu da se sa njima dalje nosi sam. Terapeut koji nije u stanju da pruži klijentu dovoljno stabilnu efektivnu vezanost, ne treba ni da pokušava.
Psihoterapijski značaj: koncept razvoja sistema podrške
Govorimo takođe i o razvoju sistema podrške, kao kontinuiranom procesu, koji u smislu bavljenja psihoterapijom ima svoje posebne oblike.
Rad na sistemima podrške može se donekle smatrati posebnom sferom psihoterapijskog rada. Neki čak smatraju da je rad na sistemima podrške prva faza psihoterapije. Najvažniji sistem podrške od svih: terapijski odnos, biće na prvom mestu, veruju ovi teoretičari.
U tom smislu naši sistemi podrške su zdrava hrana, zdravo telo, fizička aktivnost, stabilan posao, stabilni porodični, partnerski i prijateljski odnosi, kontakt sa prirodom, zdrave životne navike itd.
Prema ovim autorima zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da izgradi ove sisteme podrške kao dobru bazu na kojoj će se ostvariti dublji i rizičniji psihoterapijski procesi i teme.
Piše: Nikola Krstić
