Kod retroflektovane ljutnje sam terapeut može osetiti ljutnju prema klijentu, doživeti da ga (masovno agresivni) klijent izuzetno nervira, da je na ivici da izgubi kontrolu nad sobom. U kontratransferu može se pojaviti želja da klijenta ponizimo ili kritikujemo, naučimo pameti ili životu, da mu se oštro suprotstavimo i nateramo da konačno uzme odgovornost u svoje ruke.

Iz rezoniranja takođe možemo biti konfluentni sa klijentovom ljutnjom i osetiti ogromnu ljutnju (čak i kada je klijent retroflektuje, ili baš tada) prema drugim osobama iz klijentovog života, npr. prema roditeljima koji ga zlostavljaju, partneru koji ga ne razume, šefu koji ga omalovažava, profesoru koji ga nipodaštava.

Kao osećanje, ljutnja je kratkotrajna reakcija sračunata da pružimo fizički (telesni) odgovor na prepreku ili napadača. Fizička (telesna) akcija (bori se ili beži), u prirodnom stanju, potrošila bi energiju oslobođenu da bi se savladala prepreka ili napadač i dovela bi do zatvaranja geštalta i osećaja rasterećenja.

Ljutnja zahteva pun kontakt da bi se relaksirala.

Neidentifikovana, neizražena ili potisnuta ljutnja, prema Perlsu, kreira nedovršeni geštalt koji nas ometa u funkcionisanju, jer se stalno nameće kao urgentna potreba da se dovrši.

Preplavljujuća priroda tj. potencijal ljutnje koji verovatno ima biološko-evolutivni značaj, je tu da nam pomogne da preživimo tako što nas oprema stanjem u kome nam je lako da u potpunosti uništimo prepreku ili pretnju.

U zavisnosti od osobe, verovatno je moguće u značajnoj meri emancipovati (kontrolisati) ljutnju tako da ostane balansirana drugim aspektima selfa. Na primer, ako biranim načinom do kraja izrazim sebe i iskomuniciram svoju ljutnju te naiđem na iskreno razumevanje drugog, moguće je da će me ljutnja napustiti.

Prema Mark McConville sazrevanje selfa ogleda se u sposobnosti da izdrži ambivalenciju koju kreiraju suprotstavljene intencije. U tom smislu funkcija ljutnje je da odstrani unutrašnju ambivalenciju i prenese energiju na spoljašnju granicu kontakta (u ljutnji nemam dilemu, ti si kriv). Tako vidimo polovičnu ljutnju adolescenata na roditelje i autoritete, čak na vršnjake, njihovu nisku sposobnost da tolerišu razliku i tako dalje.

S druge strane, ljutnja je tu (između ostalog kod male dece i adolescenata) da bi self u nastajanju snažnije osetio sebe i svoju snagu, snagu svojih granica. Kada ljutito kažem „ne!“ – bez ostatka, bez i trunke kolebanja, snažno osetim sebe, snažno osetim svoje ja. U tom smislu, ljutnja i dozvola ljutnje može imati važnu razvojnu ulogu.

U skladu sa tim, od razvoja i sazrevanja očekuje se emancipacija ljutnje i veća moć tolerancije na ljutnju.

Pripadati socijalnom polju često znači pronaći za druge manje ili više prihvatljiv način da izrazimo ljutnju a da ih ne povredimo. Reakcije drugih na ljutnju, kao i dozvoljeni oblici ispoljavanja ljutnje, su često kulturološki uslovljeni.

Ljutnja se često smatra nepoželjnom. Današnji čovek, čini se, veoma se plaši ljutnje i sledstveno, ima teškoća sa njenim ispoljavanjem i emancipacijom. Stoga je u socijalnom polju tema ljutnje organizovana kroz polaritete (krajnosti).

S jedne strane, pojava ljutnje povređuje naš narcizam jer sebe procenjujemo kao nekoga ko je izgubio kontrolu nad sobom, a kontrola se u današnjem društvu visoko ceni. Ljutnja se smatra nekulturnom, primitivnom, opasnom. Naročito negativno ocenjuje se ljutnja koja je usmerena prema onima koji nas vole i kojima „treba da budemo zahvalni“, kao što su recimo roditelji. Ovde govorimo o introjektima kojima zaustavljamo osećanje ljutnje (npr. introjekt bi glasio „ako se ljutiš na svoje roditelje, ti si nezahvalan i loše ćeš proći u životu“).

Iza introjekata „protiv“ ljutnje verovatno stoji naš strah od ljutnje (agresije) i naša želja da držimo druge pod kontrolom (još jedan introjekt mogao bi glasiti da ljutiti se znači „izgubiti kontrolu nad sobom, a ko izgubi kontrolu nad sobom biće odbačen“).

Ljutnja i agresija u našoj kulturi imaju isuviše neopravdano negativnu konotaciju. To je verovatno u vezi sa našom narcističkom predstavom (slikom) o sebi samima, kao osobama koje su „iznad tih stvari kao što su ,negativne emocije’.

S druge strane, ljutnja se smatra muškim aspektom, a sposobnost da se u ljutnji bude i ostane odlikom mačizma. Ljutit ili nemilosrdan je neko ko se doživljava jakim, zastrašujućim, opasnim (što jeste prirodna odlika ljutnje, npr. ljut pas kezi zube, podiže mu se dlaka na leđima, reži).

U tom smislu, u borbi često nema vremena za razmišljanje. Pobeđuje onaj koji dela instiktivno, ne oklevajući. Važi, međutim, i suprotno. Onaj koji ne izgubi glavu u ljutnji, već je u stanju da je i pod pritiskom ljutnje upotrebi, potencijalno ima veće šanse da pobedi. U tom smislu, u situaciji borbe ili bega ljutnja je koliko korisna toliko i opasna.

O radu na ljutnji s ciljem produžavanja mobilizacije biće još reči u psihoterapijskoj primeni.

Ovo ispoljavanje ljutnje tamo gde originalno pripada odvija se u mediju eksperimenta a terapeut se, veruje se, mora čuvati od podrške klijentu da ljutnju ispolji u stvarnom životu, kada to može biti opasno. Važno je da klijent bude svestan da direktno ispoljavanje ljutnje u stvarnosti može ugroziti njegove interese, te mora preuzeti odgovornost za način ispoljavanja ili neispoljavanje ljutnje.

U tom smislu, ispoljavanjem ljutnje u eksperimentu u terapijskoj situaciji, klijentu se omogućava izražavanje frustriranosti i delimično završavanje, koje mu omogućava da se vrati u proces mobilizacije i produži ga. Na primer, pošto sam se istresao na praznu stolicu na kojoj sam zamišljao šefa, sada sam u mogućnosti da tragam za pravim načinom da odgovorim na šefovo nasilje. Tražim prave reči, pravi ton, pravi kontekst, pravi trenutak.

Ova originalna osećanja tada prekrivamo ljutnjom, gotovo instiktivno, kako bismo sami sebi i drugima izgledali jakim (odnosno neprihvatljivo nam je da smo slabi) i kako bismo lakše podneli separaciju. Npr. klijent je ljut na devojku koja ga je napustila, ali ljutnjom zapravo prekriva stid i tugu što je napušten. U ovom slučaju ljutnja se posmatra kao otpor povezivanju sa potisnutim delom doživljaja.

U tom slučaju zadatak terapeuta bi bio da podrži klijenta da osvesti ljutnju kao otpor, odnosno da otpor iz nesvesnog prevede u svestan izbor. Biram da se ljutim da bih izbegao druga osećanja (strah, stid, tuga). Osvešćivanje i posvajanje ljutnje daje nam moć, kako veruje tradicionalni geštalt, da otpustimo ljutnju i otvorimo se ka celini svoga doživljaja. Osvešćivanje načina na koji ljutnjom prekidamo (ili prekrivamo) dublje slojeve svoga doživljaja, braneći se od njih, najzad omogućava nam da se osetimo dovoljno sigurnim da se suočimo sa svojim strahom, stidom, krivicom, zavišću ili tugom.

Terapeut ima zadatak da ljutnju (kao otpor) respektuje i posmatra kao prirodnu fazu procesa separacije i žalovanja. Svako guranje klijenta da napusti ljutnju verovatno će pojačati otpor. Terapeut je u opasnosti da poput roditelja nudi klijentu introjekte protiv ljutnje i na taj način blokira ljutnju kao deo doživljaja, vraćajući klijenta u impas (u Perlsovoj teoriji o slojevima neuroze ljutnja se smešta u područje eksplozije i u tom smislu predstavlja napredniji stadijum od faze impasa, osim ako je ljutnja indukovana u smislu manipulacije (ljutim se da bih manipulisao drugima)).

Za razliku od ljutnje kao manipulacije, ljutnja kao eksplozija je autentično samoispoljavanje koje ima kvalitet katarze i završavanja.

U slučaju retroflektovane ljutnje, terapeut, preporučuje se, radi na identifikovanju (osvešćivanju) i razgrađivanju introjekta kojim je ljutnja zaustavljena, odnosno na integraciji ljutnje. Kada se ljutnja pojavi, zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da pronađe podršku u sebi tako što će izravno posvojiti i izraziti svoju ljutnju, dozvoliti sebi da osvesti šta ga ljuti, kako bi na taj način došao u kontakt sa sobom i osetio sebe (upotrebio energiju koju mu nude osećanja umesto da se sa njom bori kreirajući stanja konfuzije i zaglavljenosti.

Na primer, klijentkinja je ljuta na svog brata koji je otputovavši u inostranstvo više od mesec dana izbegavao da pogleda i odgovori na njene poruke, ali tu ljutnju retroflektuje (potiskuje), jer se boji da će, u slučaju da pokaže svoju ljutnju „izgubiti“ brata, da će se on osećati loše, da neće hteti da nastavi da komuniciraju.

Klijent namerava da da otkaz jer nije zadovoljan uslovima rada i oseća se prevareno (obećano mu je jedno a dato mu je drugo), jer je lakše povući se nego se suočiti sa neprijatnošću ljutnje i veruje da bi izražavanjem svog nezadovoljstva naljutio poslodavca.

Ova akcija prepoznavanja i izražavanja ljutnje (u terapiji) može rasteretiti deo energije i dovesti klijenta na zamišljenu granicu kontakta sa sredinom. Prema Perlsu suočavanje sa neprijatnim doživljajem (pojavljivanje kroz ljutnju) izbegavamo, iako ga sebi moramo dozvoliti da bi završavanje bilo moguće.

Ova operacija izvodi se kroz eksperiment. Na primer, klijentkinja zamišlja svoga brata i traži rečenicu koja bi izrazila njen doživljaj: „Ljuta sam na tebe jer mi se više od mesec dana nisi javio, samo da znam da si dobro!“. Izgovaranje ove rečenice na terapiji čini da se klijentkinja suoči sa svojim strahovima koje oseća u vezi sa ispoljavanjem svoje ljutnje. Po prepoznavanju i izgovaranju strahova, klijentkinja se može osetiti oslobođenom da se identifikuje sa svojom ljutnjom i oseti se živo i energizirano, pa može dozvoliti sebi da se spontano odlučnije pojavi na granici kontakta sa bratom, što može naići na željeni odgovor i tako kreirati završavanje.

Klijentkinja zatim postaje svesna da često zaustavlja svoju spontanu reakciju prema drugima, naročito kada je u pitanju ljutnja, jer se plaši da bi ih njena ljutnja mogla povrediti i da bi bila napuštena (introjekt i/ili loša iskustva). Klijentkinja uviđa da ovo njeno uverenje nema utemeljenje u stvarnosti.

Kod pasa, mužjak će brzo izraziti svoju nameru da ženku onjuši otpozadi a ženka će, ako nije spremna za parenje ili joj se mužjak nije dopao, spontano i odmah izraziti svoju ljutnju keženjem zuba, režanjem i ujedanjem. Ova ljutnja biće dakle prenešena na akciju i spontano izražena (komunicirana) i samim tim završena čim postigne svoju svrhu, tj. čim se mužjak povuče.

Klijent dozvoljava da terapeut vidi njegovu ljutnju (čitaj „slabost“), a zatim „beži“ u stid. Verovatno će biti potrebno da mnogo puta od terapeuta dobije poruku da mu je drago što se klijent pojavljuje direktno, sa svojom ljutnjom, što dozvoljava terapeutu da vidi njegovu ljutnju, njegovu „slabost“, što se identifikovao i pojavio sa svojim osećanjima.

Klijent stiče iskustvo da je terapeut sam u stanju da se brine o sebi i da ga ljutnja neće uništiti, da je se ne boji. Direktno izražavanje ljutnje, radije nego manipulacija i ucena, u biti je zdravog odnosa i ljutnja ima tendenciju da brzo bude završena (osim ako nije bazirana na nezavršenim poslovima mnogo dubljim i starijim nego što je odnos sa terapeutom). Prevođenje pasivne agresije u aktivnu agresiju je u identifikovanju i integraciji svojih osećanja.

Oslobođena ljutnja može biti veoma velika, naročito ako su realne okolnosti veoma teške, odnosno ako je klijent žrtva grubog zlostavljanja (traumatizacije). Npr. klijentkinja čiju je ćerku pokušao da zavede i seksualno zloupotrebi nastavnik fizičkog, može, prirodno, pričajući na terapiji o tom događaju, osetiti ogromnu ljutnju (što svoju, što ćerkinu). Klijentkinja svedoči da je spremna da ruši sve pred sobom, da je tom čoveku spremna da razbije glavu. U ovom slučaju važno je da terapeut prizna autentičnost ove ljutnje i njenu razumljivost, ali bez podrške akciji koja bi značila osvetu.

Velika ljutnja može se pojaviti i u slučaju da je zasnovana na nezavršenom poslu (događaju ili događajima iz prošlosti u kojima je osoba bila izložena traumi (zlostavljanju) a nije mogla ili smela da ispolji ljutnju. Na primer, klijentkinja koja je osećala ogromnu ljutnju prema svom ocu koji ju je zanemarivao i zlostavljao majku, može ponovo osetiti ogromnu ljutnju kada joj se desi nešto što ju je, makar i nesvesno, podsetilo na ta iskustva. Može recimo osetiti nesrazmerno veliku ljutnju na momka koji joj se nije javio na telefon ili na terapeuta koji je kasnio sa početkom seanse.

Ljutnja koja se na taj način javlja prevazilazi realnu situaciju iz klijentkinjinog života ili realnu terapijsku situaciju. U ovim slučajevima postoji opasnost od ekting auta (acting out).

Na primer, klijentkinja je osetila nesrazmerno veliku ljutnju jer terapeut nije uspeo da razume šta je želela da mu kaže, već ju je prekinuo u izlaganju. Nesrazmerno velika ljutnja zapravo je reakcija klijentkinje na svog oca. Klijentkinjino originalno iskustvo (u odnosu sa ocem) je da gotovo nikada nije osećala da je shvaćena, a otac je to radio tako što bi je brzo i konačno prekinuo u izlaganju, rekavši da su sve to gluposti.

U ovakvim situacijama važno je da klijentkinja osvesti da je u pitanju projekcija iz nezavršenog posla i može biti važno da se otkrije i osvesti originalni kontekst gde je nerazumevanje ili zanemarivanje zaista bilo životno ugrožavajuće za klijentkinju. Da je zapravo ljuta na svoga oca, na koga je terapeut ili momak zaličio.

U relacionom radu može biti važno da terapeut zaista preuzme deo odgovornosti (zaista sam te prekinuo i zaista mi možda nije stalo do tebe onoliko koliko bi ti želela). Sada je važno da klijent/kinja odvoji projekciju (fantaziju) od stvarnosti (svesna sam da vam je ipak stalo do mene, mada možda ne onoliko koliko bih ja želela, svesna sam da imate kapacitet i da me saslušate, svesna sam da kada kažem šta mi je zasmetalo vi to možete čuti, priznati, prepoznati i pokušati da promenite (npr. sada ćete me saslušati pažljivo)).

Mobilisana energija nekada je toliko velika da je nije moguće osloboditi na drugi način nego kroz fizički rad. Ovde govorimo o radu na integraciji ljutnje (za mog terapeuta je prihvatljivo da osećam ljutnju i da je ispoljim kroz udaranje jastuka, stezanje zuba i pretnje).

Na primer, klijentkinja je osetila nesrazmerno veliku ljutnju jer terapeut nije uspeo da razume šta je želela da mu kaže, već ju je prekinuo u izlaganju. Nesrazmerno velika ljutnja zapravo je reakcija klijentkinje na svog oca. Klijentkinjino originalno iskustvo (u odnosu sa ocem) je da gotovo nikada nije osećala da je shvaćena, a otac je to radio tako što bi je brzo i konačno prekinuo u izlaganju, rekavši da su sve to gluposti.

U ovakvim situacijama važno je da klijentkinja osvesti da je u pitanju projekcija iz nezavršenog posla i može biti važno da se otkrije i osvesti originalni kontekst gde je nerazumevanje ili zanemarivanje zaista bilo životno ugrožavajuće za klijentkinju. Da je zapravo ljuta na svoga oca, na koga je terapeut ili momak zaličio.

U relacionom radu može biti važno da terapeut zaista preuzme deo odgovornosti (zaista sam te prekinuo i zaista mi možda nije stalo do tebe onoliko koliko bi ti želela). Sada je važno da klijent/kinja odvoji projekciju (fantaziju) od stvarnosti (svesna sam da vam je ipak stalo do mene, mada možda ne onoliko koliko bih ja želela, svesna sam da imate kapacitet i da me saslušate, svesna sam da kada kažem šta mi je zasmetalo vi to možete čuti, priznati, prepoznati i pokušati da promenite (npr. sada ćete me saslušati pažljivo)).