Poštovani, u vezi sam vise od godinu ipo dana, pre par meseci počeli smo zajedno da živimo. Naime, oboje smo došli u Beograd zbog posla, iz manjeg mesta, i tako je počeo naš zajednički zivot. Ovde smo iskljucivo zbog posla, jer amo imali neke planove za dalje, slabo imamo prijatelje, ja imam po neku drugaricu sa kojima se retko vidjam, a on nema nikoga, jer su, svi naši bliži, kako porodica tako i prijatelji tamo odakle smo dosli. Tako da smo, takoreći, osudjeni jedno na drugo, nemamo nikoga osim jedno drugo. Problem nastaje zbog  toga sto smo mi malo različiti, tj različita su nam interesovanja. On je više sportski tip, hobi mu je biciklizam, i većinu slobodnog vremena provodi u voznji bicikle, dok sam ja više za setnju, kuliranje u kafiću i izlaske na neka fina mesta. Njemu je to \\\”dosadno\\\” i tu nastaje problem. Do sada smo nekako uspevali da nadjemo kompromis, nekada zajedno vozimo bicikle, nekada setamo, pa smo oboje zadovoljni. Medjutim, u zadnje vreme nikako ne nalazimo resenje za nasa različita interesovanja, pa se desava da te stvari radimo svako za sebe, sto po meni nije prirodno, da ne provodimo vreme zajedno, osim u kući. U zadnje vreme javlja se i neka napetost i nervoza u nasem odnosu, te naše različitosti stalno dovode do sukoba i svadje. Već neko vreme razmisljam o tome kako ovakav način života nije ono što sam zelela, ne zelim da posle posla i napornog dana sedim samo u kući jer nemam sa kim da prosetam, jer je on vec seo na bicikl i otisao. Ne zelim da nekoga na silu teram da provodi vreme sa mnom ako to ne zeli, isto tako ne zelim da nekoga menjam ili utičem na njegove izbore. Razmisljam kako mi mozda zapravo nismo jedno za drugo, kako se ne poklapamo u mnogo čemu, ali ne znam sta da uradim povodom toga. Moram da budem ovde jos godinu dana zbog posla, tako da ne mogu da se vratim nazad kući, a ovaj odnos i sve ovo me ne ispunjava, nisam srećna, ali nemam nikoga ovde i zato ćutim i čekam da se nesto navodno popravi. Zapravo lažem samu sebe jer ne vidim izlaz, a sve više mi se čini da i on isto razmišlja. Strah me je čak i da pokrenem ovu temu sa njim jer se plašim ishoda. Znam da ostajanje u odnosu koji mi ne prija više, nije dobro, ali isto tako ne znam sta bih drugo učinila jer sam prinudjena da jos neko vreme provedem ovde. Isto vazi i za njega, odnosno, ukoliko bismo se rastali, morali bismo da napustimo poslove koje  imamo ovde i vratimo se nazad kući, što znaci da moramo da menjamo zivote i da je sve bilo uzalud.