Cini mi se da nikoga ne volim. Kada se desi neki smrtni slucaj u porodici ja ne osecam zaljenje, vec se uznemirim sto mi je poremecena svakodnevica, sto moram ici na sahranu itd. Cak mislim da ne volim ni moje ukucane, vec se samo plasim da ostanem bez njih jer kako cu onda sam, finansijski i kako cu sam brinuti o kuci itd. Znaci nema tu ljubavi vec samo zavisnosti. Da napomenem da sam bas usamljenik, da nemam ni prijatelje ni devojku a odavno je vreme da se zenim i stvaram svoju porodicu (tako mi kazu drugi). Da li sam prirodno takav ili je to zato sto sam vaspitan na brzinu zbog prezauzetosti majke, ne znam. Ali znam sta osecam tj. ne osecam. I sramota me je da to drugima priznam. Ne znam da li sam normalan, da li treba nesto da preduzmem ili da sebe prihvatim takvog kakav sam. Ne mogu da glumim da osecam sta ne osecam, ne mogu nesto samo zato sto je to opsti trend. Svi kazu kako smo socijalna bica, ali ja u drustvo jednostavno ne mogu. Naviknut sam na tisinu i samocu, a drustvo ne prihvata nekoga ko je prazan i ko cuti.