admin Staff asked 7 years ago Poštovani,
mama sam sestomesecne bebe, u srećnom braku, zaposlena u struci…dakle,osim stambenog pitanja koje se trenutno rešava,može se reći da imam ispunjen i pristojan život kojim sam zadovoljna.
Ipak, jos od pre nekoliko godina nalazim se u jednom stanju koje vremenom postaje sve teže za podneti,i koje se čini mi se pogoršava.
Naime, i ja sama a i moji najbliži , osećamo da sam konstantno u stanju napetosti,grča,straha,potrebe da baš ali apsolutno sve držim pod kontrolom. Moje misli su kao neki uragan koji ‘projektuje’ šta bi sve loše moglo da se dogodi i kako to da sprečim (iako sam uglavnom svesna da je verovatnoća za većinu stvari koje mi padaju na pamet izuzetno mala ili nikakva)
To ide toliko daleko da često zamišljam,do najsitnijih detalja , lošu stvar ‘koja će se dogoditi’, često i fizički proživljavam ono što bih u slučaju da se to dogodi (strah, teskobu, otežano disanje…)
Svaki pokušaj da se opustim, da uživam u svojoj porodici i svom životu kojim sam zadovoljna, kvari moja potreba da predvidjam ruzne stvari koje će se dogoditi. Osecam kao da ‘ne smem da se opustam , jer necu stici na vreme da reagujem ako se nesto lose dogodi’ i zato sam stalno u stanju pripravnosti. (pokusaću da dam jedan praktican primer- vozimo se na izlet sa bebom, vikend,odmor…vreme za opustanje i uzivanje…moj suprug pevuši ,čak i bebac guče…a ja tokom cele vožnje kroz divne predele razmišljam o tome kako ‘svi voze neodgovorno i divlje,kako bismo se mogli slupati,kako bi to izgledalo,šta bi bilo sa bebom,kako bih ja živela bez svog deteta… ‘Itd itd itd…. Najgroznije moguće stvari mi se motaju po glavi. Postajem nervozna, napeta,jedva cekam ne da stignemo nego i da se vratimo kuci na ‘sigurno’… I planirano uzivanje za mene se pretvara u stres. Ali tu nije kraj,cak i kada se vratimo i dalje nisam opustena…nego krece nova ‘prica’ u mojoj glavi… Nesto cudno mirise,sta ako komsoja dole nije ugasio cigaretu, sta ako izbije pozar,kuda da izbavim bebu, sta ako se ugusi…i ispocetka…)
Da ne duzim,skoro da većinu dana i situaciju prozivljavam tako-napeto,u grcu, strahu… Kako za neke realne situacije (koje ja naravno vidim kao katastrofalne iako uglavnom zavrse samo kao neprijatnosti) tako i za neke skoro potpuno nerealne… Sve to me cini strasno umornom, a pokusaj spavanja uspe tek kada ‘prozivim u glavi’ sve moguce katastrofe i ‘pripremim izlaz za slucaj opasnosti’ za svaku od njih… Ili dok se totalno ne iscrpim.
Nakon porodjaja, posetila sam psihologa jer smo mislili da su hormoni uticali na promenu moje svesti ali negde duboko u sebi sam znala da su to osecanja koja godinama potiskujem,samo su sada eskalirala … Dg koju je psiholog dao je ova koju sam navela u naslovu pitanja …. Nazalost,morala sam da prekinem odlaske kod psihologa iz nekih objektivnih razloga ,pa nisam ‘stigla’ do toga sta bi moglo biti resenje ili makar ‘prva pomoc’ da svoje stanje i misli drzim pod kontrolom.
Iskreno, pomalo se osecam i depresivno jer zelim da kao nekad (davno) uzivam u zivotu,avanturama… Pogotovo sada kada imam najveci moguci razlog za to, kao sto je beba… Zelim,a ne mogu… Sve ovo me iscrpljuje, stvara jos veci stres, rastuzi i dovodi do gubitka volje za stvarima koje sam nekad toliko volela,a sada ih se prosto plasim….
Molim vas za savet, svaki bi mi dobrodosao, jer se plasim da ako ovako nastavim videcu opasnost u svakom novom danu , a to je zivot kakav ne zelim ni sebi a pogotovo ne mojoj porodici i detetu.
Izvinjavam se na opsirnosti,ali nisam znala kako bih mogla tacno a sazeto opisati kako se osecam.
I unapred zahvaljujem na odgovoru,srdacan pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
osećam se slično i potpuno Vas razumem. Majka sam dvoje odrasle dece, a borim se sa lošim mislima, uhvati me panika, osetim grčenje zeludca… To mi se najčešće dešava kad izađu vikendom, ne mogu da zaspim dok se ne vrate. Šta se sve vrzma po mojoj glavi, to je strašno! U mnogo čemu što ste napisali prepoznajem sebe.
Svesna sam da preterujem, al jednostavno ne umem da se branim.
Inače deca su mi dobra, nemam nejih problema s njima.
Jedino, što mogu da Vam kažem, čuvajte se, mladi ste, život je pred vama. I tačna je ona narodna ” mala deca, mala briga, velika deca, velika briga!
Pratiću šta psiholog savetuje, srdačan pozdrav i želim Vam sve najbolje.
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
Vi ste sami dok ste pisali delimično dali odgovor na vaše pitanje, dakle da ste svesni da su u pitanju emocije koje su eskalirale sada a koje ste godinama potiskivali. Dijagnoza anksioznosti i niske tolerancije na frustraciju ne predstavlja dijagnozu u pravom smislu reči, ali verujem da je kod vas pojačana i prelazi granicu tako da vam otežava funkcionisanje i uživanje u životu za koji kažete da je ispunjen i lep.
Pozvala bih vas da obratite pažnju na kontradiktornosti i suprotnosti koje osećate, i kojima smo svi jako skloni, a to je da sa jedne strane osećate zadovoljstvo svojim životom a sa druge strane teskobu i anksioznost. Ipak, naše emocije su naše emocije a ne celi mi i ne bi trebalo da one upravljaju nama nego mi njima, što je ipak redak slučaj danas. Ne možemo pomoći sebi ukoliko potiskujemo emociju ili je kontrolišemo a takođe nije rešenje ni da impulsivno ispoljavamo svaku emotivnu reakciju koju osetimo. Možemo da pogledamo u našu emociju kao deo nas, priznamo je i prihvatimo da za nju postoji neki razlog. Koji možda nije u sadašnjosti. Razlozi su uglavnom nama nevidljivi, često u prošlosti, i potrebno je raditi na sebi sa pažnjom i strpljenjem da bi pronašli sopstveni odgovor i smisao. Možete se zapitati da li u vašoj prošlosti postoje situacije u kojima se događalo iznenada nešto što vam nije prijalo, ili se nečim naglo prekidala vaša bezbrižnost i uživanje u životu, da li imate slično iskustvo koje u mislima ponavljate sada kada je sve u redu. I potreba za kontrolom koju ste opisali može da dolazi iz našeg straha da nas nešto neprijatno ne iznenadi. Sa jedne strane to je u redu, na neke stvari možemo i potrebno je da utičemo dok sa druge strane postoji mnogo stvari koje su van našeg domašaja i moći da ih kontrolišemo i možda možemo naučiti da imamo više poverenja u život i ono što nam on donosi. Mi imamo i zdravu anksioznost pred samom neizvjesnošću i veličinom života. Zamolila bih vas da ovo shvatite kao hipoteze jer nemamo dovoljno važnih informacija da bi dali konkretan odgovor.
Ukoliko budete u mogućnosti možete nastaviti sa istraživanjem kroz psihoterapiju i videti šta tačno stoji iza vaših misli i sa čim su one povezane, na taj način posvetiti malo više vremena sebi.
Srdačno,
Bojana
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana Bojana, srdačno Vam se zahvaljujem an odgovoru.
Pretpostavke koje ste izneli ,u smislu da mozda postoji nesto u proslosti sto je prekidalo moju bezbriznost i sto mozda sada utice na pojacanu anksioznost,su sasvim tacne. Naime,takvih situacija je bilo,nekoliko sam shvatila vrlo ozbiljno,i sigurna sam da imaju veze sa mojim sadasnjem stanjem.
Zapravo,mom trenutno lepom i ispunjenom zivotu prethodili su veci zuvotni potresi da ih tako nazovem. Pre par godina otac,koji je bio i ostao centralna figura u mom zivotu razboleo se od raka i preminuo. Nakon toga usledili su dogadjaji koji su zapravo pozitivni ali su naisli neposredno nakon mog tugovanja- dugo cekano zaposlenje na veoma odgovornom poslu u struci (sto sam prihvatila mozda i previse grcevito i ako se tako moze reci previse odgovorno), zatim brak nakon dugo godina veze (ali uz izvesne komplikacije vezane za suprugovu porodicu i izvesna razocarenja u suprugove reakcije),zatim kupoprodaja nekih porodicnih nepokretnosti sto mi je izuzetno tesko palo sto emotivno sto birokrstski, pa trudnoca koja je bila nesro komplikokvanija i malo tezi porodjaj sa dosta dugim oporavkom…
I sama smatram da sam osetila da mi se ,da se tako izrazim ‘dosta toga ‘srucilo na glavu’ u periodu od recimo 2-3 godine….
Ipak,sve te situacije su iza mene i resene da tako kazem ‘u moju korist’ u svakom smislu ,pa sam ocekivala (i ja i moja okolina) da ih ostavim iza sebe i nastavim dalje sa zivotom koji je krenuo u pravom smeru….
A cini mi se da ja to sve nikako ne uspevam…. Ono sto sam Vam gore opisala , dovodi me u stanje premorenosti sto cesto rezultira preteranom nervozom, besom,nekad cak naozhled neopravdanom ljutnjom na sebe i svoju okolinu… A sve to otvara novi krug mojih strahova i anksioznosti…
Psiholog je dao savet da posetim lekara spec.pdihijatra radi eventualne terapije anksioliticima pa da onda nastavimo sa psihoterapijom….
Tu je nasa saradnja stala. Delom iz nemogucnosti da lekara posetim,a delom mozda iz mog straha od koriscenja pomenutih lekova…. Mozda i zato sto se i dalje nadam da postoji nacin da sama pomognem sebi…
Mislite li da je to moguce ili bi ipak stvarno bilo neophodno da uzmem terapiju ?
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Gospodjo koja ste opisali da imate slicsn problem, takodje se zahvaljujem na komentaru…
verujem da je problem koji nas muci dosta cest,i zato pokusavam da pronadjem na koji nacin se drugi ljudi nose sa tim,tj kako sve to uspevaju da drze pod kontrolom barem….
Sto se tice ove narodne vezane za decu…da znate samo koliko puta mi padne na pamet… Ako ja sada ovoliko brinem…sta ce biti kad budem u vasoj situaciji ne smem ni da zamislim…
Nadam se da postoji neki nacin da se to stanje makar,kao sto rekoh ,drzi pod kontrolom… Da se svede na neki ‘zdraviji’ stepen brige….