Poštovani,
Već duze vreme imam osećaj praznine i bola u grudima i taj osećaj je kao da me boli duša, a ne neki organski deo mene. Idem na terapiju, ali period od jedne do druge seanse mi je teško izdrživ i kad kažem to na teraiji, kao da nisam ništa rekla. Dosta mi se grče i mišići i ponekad mogu samo da ležim. To traje mnogo dugo i ometa moj rad i uskoro ne znam kako ću da funkcionišem finansijski.
A niko skoro ne razume to, kao da ne shvataju ljudi da bol može i da se ne vidi. Počinjem da se osećam kao hrčak koji trči u onom krugu. Ali osećam se moćnije kao hrčak, nego kao čovek.
Poštovana,
Ništa nam niste rekli o tome na koji način vam terepija pomaže, šta od nje dobijate, kao ni o tome što je ono u vašm životu što učini da se ponekad osetite ispunjeno. Možda je to jedan od načina na koje ostajete u svom začaranom krugu…
Takođe ništa ne znamo o vašem životu na drugim planovima, emotivnom, profesionalnom, stvaralačkom…
Vreme između dve terepije možda možete premostiti čitanjem. Velika svetska literetura puna je pisaca koji su imali potrebu da izraze i opišu svoj duševni bol, ali i toplinu i smisao koji kroz bol prosejavaju.
Možda bi vam od pomoći mogli biti i lekovi.
Srdačno,
Nikola
Terapeut me prihvata (što je za mene novo) i to mi je najvaznije. Ali me ne voli i to je bas problem za mene. Granice su mi jako propustljive.
Slikam i pišem, ali nemam nekoga da mu to pokazem i nemam sa kim da pričam o stvarima koje me zanimaju. Usamljenost je ono što me muči, a što sam mislila da kroz odnos sa terapeutom neću imati.
Volim da čitam, ali mi ipak treba osim knjiga i neko da pričam sa njim. Važno mi je da podelim sa nekim misli,to što čitam ili radim, a ne uspevam to da ostvarim i da ne budem usamljena. Ljudi misle da sam čudna što me nešto zanima mnogo.