asked 8 years ago
Pozdrav,
Imam 21 godinu i iako sam jako mlada, smatram da ce mi pomoci konsultacija sa nekim ko je strucan. Juna prosle godine sam izasla iz veze od dve i po godine. Prvih 6 meseci sam se osecala jako lose, i verovatno sam tek onda pocela da prihvatam cinjenicu da je ta veza zavrsena. Kasnije sam vec bila mirnija, uveliko sam krenula na faks, pa su me i obaveze malo trgnule. Od tada je proslo nesto vise od godinu dana, nakon njega nisam vise imala decka, cak me niko nije ni nesto posebno zainteresovao. Sa tim bivsim deckom sam se cula pre 2 meseca, to je trajalo nesto kratko i onda smo iz cista mira prestali da se cujemo. Tog decka jos uvek volim i u nekom trenutku tokom naseg poslednjeg dopisivanja sam shvatila da ni on nije sasvim ravnodusan. Cak iako ostvarim kontakt sa nekim, uplasim se da cu ponovo biti povredjena i shvatila sam da imam problema sa poverenjem. Trenutno se ne osecam povredjeno kao na pocetku, ali sam se skroz promenila. Ne pokazujem osecanja vise nikome osim porodici, kakva god ona bila. Ne verujem nikome i cak nemam potrebu da pricam sa drugim ljudima. Roditeljima mogu sve otvoreno da kazem, ali cak i tada se trudim da sto manje pricam na temu te veze i njenog prekida, jer se ne osecam prijatno. Iako se trudim, moje razlike u ponasanju su primetne, jer sam od devojke koja je vedra i hiperaktivna postala zatvorena i plasim se pomalo depresivna. Izlazim slabije, druzim se ali jednostavno ne postoji nista sto me pokrece. Imala sam jako velike ambicije i ciljeve u zivotu, vise ih nemam, jedino zelim da zavrsim taj fakultet jer zaista volim posao za koji se skolujem, pa me to donekle odrzava. Zanima me vase misljenje o stanju u kom se trenutno nalazim i kako ga prevazici, jer mi bukvalno nije ni do cega i trudim se zaista da to promenim, ali rezultata nema. Izvinite na duzini teksta, hvala unapred i svako dobro.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Poštovana,
Nakon završavanja veze, pogotovo duže, kao što je Vaša, potrebno je vreme za svesno i spremno žalovanje. To svakako nije lako, što ste verujem, osetili u tih prvih šest meseci nakon raskida. Međutim, razmislite, da li Vam je to bilo dovoljno? Da li je odlazak na fakultet samo prekinuo taj proces i kako kažete skrenuo misli, obavezama?
Možda su Vaši procesi ponovo otvoreni sada nakon godinu dana, kada ste se ponovo čuli sa tim dečkom. Kako se osećate po pitanju toga da ni on nije ravnodušan? Kako se osećate zbog toga što ste naprasno ponovo izgubili komunikaciju? Da li se možda Vaš povređenost ponovnim prekidom odražava na ostale aspekte Vašeg života. Novi gubici, zahtevaju nova žalovanja.
Šta je to što postoji u Vašoj porodici, što Vas ohrabruje da otvoreno komunicirate? Da li Vam Vaša porodica predstavlja podršku? Da li je oduvek bilo tako? Pozivam Vas da eksperimentišete u svakodnevnim razgovorima sa drugima i postepeno razmišljate šta Vam je od njih potrebno da biste bili sigurniji u tom odnosu? Da li možete sigurnost koju imate u porodici poneti u sebi i tako imati snage da se prepustite nepoznatom svetu? Možda je jednostavno i u redu da sada ne želite da verujete i budete dostupni sa drugima, možda je povlačenje koje osećate Vama sada potrebno, razmislite i o tome. Povlačenje nam može služiti za kreativan i tih rast, na jedan način čisti nas i otvara prostor za pronalaženje novih načina adaptacija svetu oko nas, za integraciju prethodnog iskustva, kao i za pronalaženje snaga za dalje.
Srdačno,
Ognjen Vukotić