asked 8 years ago
Zdravo. Imam 17 godina, i u veoma losim sam odnosima sa ocem. Nikada nije zadovoljan, sve mu smeta, ne zna da saslusa, ne zna da posavetuje, medjutim, zna da vredja, omalovazava i to radi jako dobro. Tu je on uvek, sve mi je pruzio i nista apsolutno mi ne fali sto se tice materijalnih stvari, problem je sto on ne ume da prica sa decom, ne ume da pohvali, ne ume na lep nacin da resava probleme, nego je uvek tu neka galama, ranije su bile batine, i uvreda. Ako se slucajno ne slozim sa nekom njegovom pricom i stavovima, odmah sam ja idiot, propalitet, ne znam da koristim mozak, osoba za psihijatra, glupaca, ni za sta nisam stvorena itd. Uvek je bilo tako, otkad znam za sebe uvek sam bila nesigurna. Ne zelim da ga krivim, ne mogu da ga promenim, on je takav uvek bio, ponosan, disciplinovan, pridrzava se svojih nekih pravila i ima svoje stavove koje moras da postujes, problem sam ja, koja sve vise i vise licim na njega, odbojna sam ljudima, hladna, zatvorena, sve moram da komentarisem i svaki moj komentar je kritika, ne podnosim ljude koji ne misle kao ja, koji su drugaciji, obavezno moram da uvredim jer se tako osecam lepse. A ustvari sam nesigurna osoba. Rekoh, nije moj otac kriv, vec ja koja sam to dopustila i koja to i dalje dopustam. Verovatno zbog toga imam sve manje prijatelja umesto da je drugacije, ljudi nece pored sebe osobu kao sto sam ja, kao sto ni ja ne zelim oca koji je ovakav. Samo sam zelela nekome da ispricam, eto, i ne ocekujem savet, ako postoji savet za ovo. I nemam majku, tako da imam samo njega.
Hvala unapred.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Zdravo!
Pre svega, želeo bih da pohvalim tvoj kapacitet za svesnost i veoma odgovoran prustup sebi i svom problemu. Zaista te pozivam da nastaviš da razvijaš ove sposobnosti kod sebe, u potrazi za razumevanjem sebe i svojih procesa.
Kada bolje razmislimo, teško je nekoga okriviti, ti si to lepo razumela. Različite su priče i dešavanja, obrasci ponašanja, afektivni odnosi, načinili tvog oca onakvim kakav jeste. Naravno, kriviti i samo sebe, nije baš tako najbolja opcija, ali svakako je u redu, ako nas tera do normalnih granica do kojih smo spremni da za sebe, svoje procese i svoje odnose, preuzmemo odgovornost.
Teško je odupreti se uticaju naših roditelja i roditeljskih figura. Još od malih nogu mi usvajamo, bez pogovora njihove stavove, ponašanja i načine odnosa, imajući tako jednog (ili više) Roditelja u sebi, koji će reagovati, ponašati se i najčešće osećati se isto ili slično kao i oni pravi. Ti si već lepo primetila obrasce ponašanja svog oca. Razmisli o tome šta im prethodi? Šta ih uključi? Na koja ponašanja ti reaguješ kao on?
Šta su tvoje dobiti od takvog ponašanja, kako se tada osećaš, koje ti se emocije javljaju? Kako se osećaš u telu kada se uključi tvoje ego stanje Roditelja? Kako se osećaš nakon toga?
Iskoristi ovo saznanje i ova pitanja za razvijanje empatije prema ocu, a samim tim i razumevanja prema njemu i njegovim procesima. Pokušaj ponekad da mu to vratiš govoreći kako se osećaš kada se tako ponašaš ili u razgovoru sa njim. Možda će Vas to povezati i otvoriti Vam prostor za zajedničko i novo traženje. Naravno, ipak, ne očekuj previše od njega, teško je da se promenimo, pogotovo već u godinama. Neguj svesnost o svojim procesima i iskoristi je da analiziraš sebe i svoja ponašanja, kako si već i počela, ne bi li pronašla način i snagu da sebe zaustaviš kada osetiš da bi se ponašala kritički i pronađeš neki kreativni način iz neposrednog iskustva u sadašnjem trenutku, koji će ti otvoriti vrata za nova i drugačija iskustva.
Srdačno,
Ognjen Vukotić