Poštovana,

Nažalost, od vašeg problema iznetog u postu, ne vidite se vi. To nam otežava da odgovorimo što autentičnije i za vas bogatije. Pogledajte da li ovaj moj utisak ima neke važnosti za vas? Da li možda osećate da vas prebukiranost problemom potire i baca u senku?

Podržao bih vas da istražujete po našem forumu, odgovore na teme slične vašoj.

Srdačno,
Ognjen Vukotić

Ono sto je meni zapalo za oko jeste vase uverenje da ste “promasaj”, da ” niste ni za sta”. Ova negativna uverenja o sebi otkrivaju da vam nedostaje samopostovanje i samopouzdanje, i to nije vasa krivica, vec odgovornost snose oni koji donesu dete na svet – roditelji. Upravo napustanje deteta (sto i sami pominjete), te zanemarivanje, verbalno vredjanje, zlostavljanje, jesu okidaci za stvaranje emocionalnih problema. Iz licnog iskustva znam da je jako tesko nositi se sa negativnim uverenjima koja su duboko ukorenjena, ali za pocetak treba da postanete svesni gde je izvor problema. Niste vi promasaj, niste nevredni, vama je to usadjeno kao program od najranijih dana, svesno ili nesvesno od strane roditelja. Probajte da vratite u secanju, ili zapisete, situacije iz detinjstva u kojima su vas roditelji kinjili, vredjali, nipodastavali, ignorisali, i recite sebi da se vi osecate inferiorno ili nevredno upravo zbog toga. Jer nijedno dete se ne radja dobro ili lose, mi smo onakvi kakvim nas nasi roditelji naprave. Ja vas razumem, kako da volim zivot i budem srecna kad konstantno sebe maltretiram uverenjima da ne vredim, da mi se razlogom desavu samo lose stvari jer ko sam ja da mi se desi nesto lepo i da budem srecna. Ovakva razmisljanja niko ne zasluzuje i ona umanjuju kavalitet zivota, meni su pojela godine i godine, trudila sam se da budem nevidljiva i privatno i profesionalno jer “ne vredim”. Kod ovakvih problema psihoterapija moze da pomogne, meni su jako pomogle grupne terapije, sa ljudima koji se bore sa istim emocionalnim problemima. Zelim vam puno srece