Postovani,
Imam 16 godina, u julu cu napuniti sedamnaest.
Znam da sam u periodu razvoja i puberteta. U skorije vreme sam mnogo vise pocela da preispitujem svoju veru, odnosno da li verujem u Boga ili ne. Moj otac nije veliki vernik, ni deda nije bio. Moja baka je vernica, ukljucujuci moju mamu. Svesna sam da kada bih zapocela pricu ili bilo kakve spekulacije o tome da li Bog postoji, mislim da bih naisla na mnogo osuda, tako da bih to preskocila i zadrzala za sebe. Vera ne bi smela da se preispituje (mislim pre svega na dogmu). Ne znam da li je u pitanju genetika ili zato sto mnogo citam o tome na Internetu pa se i sama zapitam da li je sve cista izmisljotina. Nisam veliki vernik, ne idem u crkvu cesto, ne postim mnogo, ali slavim slavu, Bozic, Uskrs. Da li mislite da je normalno sto preispitujem i analiziram neke pojave koje nikad ranije nisam?
Drugi problem je sto se brinem hocu li upisati zeljeni fakultet. Vreme leti i moram da planiram buducnost. Zelela bih da upisem anglistiku na Filoloskom fakultetu u Beogradu, ali se bojim da li cu upasti, da li cu poloziti sve ispite, koliko ce biti tesko to sve… Mnogo volim engleski jezik, dobro ga znam, odlican sam djak, ucim ekonomiju, ali to nije bilo ono sto sam zelela da ucim, nego sam upisala to da ne bih isla u gimnaziju, gde je duplo teze i samo od nje nemam apsolutno nista. Vremenom mi se dopala ekonomija, ne preterano, ali barem onako solidno.
Ponekad razmisljam o tome da pocnem da se bavim pisanjem, mozda napisem neko dobro delo. Veliki pisci su ostavili vecni trag iza sebe. Njih svi pamte po svojim delima. Volela bih da i mene neko zapamti kad umrem. Ali dobro, da ne pravim digresiju.
Nikad nisam isla kod psihologa, a pronasla sam Vas sajt pretrazivajuci odredjene stavke. Mnogo bih volela da cujem Vas savet, misljenje, komentar jer ipak ste strucni u ovome. Hvala unapred.