asked 9 years ago
Postovani,
u 5.sam mesecu trudnoce koja je ocekivana i veoma zeljena. Ranije (pre trudnoce) moglo bi se reci da sam po prirodi vazila za dosta temperamentnu ali i pomalo nervoznu osobu “tankih zivaca”…
Negde duboko u sebi me plasisla pomisao na to kakva cu tek biti kada ostanem u drugom stanju, pod dejstvom hormona koje cesto uticu u velikoj meri na raspolozenje i osecanja zena… Ipak ,nadala sam se da ce makar taj period mog zivota proteci mirno , da ce sama cinjenica da sam u blagoslovenom stanju probuditi kod mene osecaj zahvalnosti i dusevne ravnoteze….
Ipak, to se nije desilo. Trudnoca je od pocetka oznacena kao rizicna zbog dijabetesa koji je otkriven i jos nekih faktora zbog kojih mi je nalozeno ugl.mirovanje… Tako sam pre 3 mseca prestala da radim, dane provodim u stanu boreci se sa dosadom, dijetom koja mi je odredjena zbog dijabetesa, borbom protiv zelje za cigaretama, brigom za buducnost bebe koju nosim. Nista od ocekivanog osecaja blagoslovenosti,cak ni nekog majcinskog instikta…
Knjige koje su moja velika strast od malena – ne zanimaju me i ne mogu da se koncentrisem…tv iinace slabo gledam, sada imam jos manje volje… cak ni citanje tekstova i saveta po internetu koji su i zabavni i edukativni vecini trudnica, mene ne ispunjavaju…
Prijatelji koji su naravno zauzeti tokom nedelje, cak i kada me obilaze ne prijaju mi kao ranije.
Suprug i majka sa kojima trenutno zivim ma koliko se trudili da mi ugode, ugl.mi izazivaju nervozu i napetost… Da ne nabrajam sada, ali tako je sa vecinom stvari koje mi padnu na pamet ili mi neko predlozi kako bih se oraspolozila ili zabavila…
Shvatam da je dobrim delom dosada uzrok moje napetosti ali mi je neshvatljivo da svi nacini da ju ublazim automatski “otpadaju” vec pri prvom pokusaju da se njima pozabavim. Osecam se depresivno, utuceno, neraspolozeno… i ma koliko se radujem bebi, i koliko sam nekada jedva cekala ovaj period (izmedju ostalog i da bih imala vremena da se posvetim stvarima za koje nisam imala vremena a koje volim) sada uopste ne uzivam…
Plasi me to sto ne znam kako da se iz svega toga “izbavim” i pronadjem bar malo radosti u iscekivanju prve bebe…Osim toga, tek sam na polovini trudnoce, ako ovako nastavim plasim se kako cu izdrzati do kraja i u kakvu cu se to osobu pretvoriti bas onda kad budem pred novim izazovom roditeljstva… 🙁
Svaki savet bi mi dobro dosao, zato vam se unapred od srca zahvaljujem. Pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Dopada mi se vaša otvorenost za izražavanje svojih strahovanja i nezadovoljstava. Čini mi se da se iza toga nalazi i dosta razočarenja i tuge, koji možda nisu vezani samo sa trudnoćom, pa se nadam da imate načina da i taj deo sebe izdrazite.
Koliko god bili skloni da romantiziramo trudoću i roditeljstvo oni imaju i svoju drugu stranu a to je da sa sobom nose velike i zastrašujuće promene do kojih su mnoge tekobne i zahtevaju od nas krajnje žrtvovanje, napore i suzdržavanja, tako da nalazim da su vaša osećanja u tom aspketu adekvatna, a ta trpeljivost sada možda izvlači na površinu i druge sadržaje koji su se tokom života nakupili.
Ono što vas možda ometa, bar na jednom novou, mogu biti vaša sapostvena očekivanja od sebe i vaše sopstvene zabrane koje možda idu preko vas. Tu nije reč samo o zabrani da se puši, već i o zabrani da se bude tužan, na primer jer “sada treba da se radujete”. Prosude sopstvenog stanja i zapravo teškoća da počete prihvatai da vaša trudnoća izgleda tako kako izgleda a ne onako kako bi Vi želei i kako “bi trebalo” mogu sada zapravo ometai vaše prepuštanje realnosti onoga što jeste. Možda ćete, međutim, unutar toga kako jeste, a ne onoga kako bi “trebalo da bude” morati da prinađete načina da vam bude udobnije.
Ta udobnost, a onda možda i radost mogla bi da bude u vezi sa temom prihvatanja i skromnosti, otpuštanje kontrole i jednostvnosti, novog suočavanja sa idejom da su naši životi ipak daleko od naših snova i nada o tome kavi bi trebali biti.
Stanje trudnoće je stanje snižene enrgije. Umor, tupost, tromos prirodan su deo tog stanja i zapravo kada ih sebi dozvoljavamo osnova one blaženosti u kojoj se dada više ništa ne mora osim da se teho čeka.
Naprotiv, naučili smo da tršimo korz život čineći sve samo da nam ne bude dosadno. Kada su nam ti naši uobičajni mehanizmi da utrošimo vreme i pobegnemo od sebe oduzeti prinuđeni smo da se, možda po prvi put u životu suočimo sa sobom i svojim mnogobrojnim nezadovolkstvima, strahovima i osećanjima i tak tada možemo shvatiti kolko ne umeo da budemo sebi dobro društvo i da meditiramo nad unutrašnjim procesima, dajući im smisao i značanje. Pet meseci nije dovoljno da se čovek usmeren na spoljašnji svest navikne na taj način bivanja i nauči da biva na druge načine.
Pozivam vas da na ovim tragovima razumete sebe i da pokušate da se ne opirete deresvinosti i smanjenoj energiji, već da potrežite njene čari. Verovali i ne sama depresvnost može biti blaženo stanje, samo ako smo u stanju da odpuštamo svoja očekivanja i svoje procene. Tada nam dan ispuni jedan takt džez balade, ili jedan momenat posatranja sunčevih zraka koji podrhtavaju prolazeći koz tanku paučinu na našem prozoru, jedan poged našeg patnera ili nekolkjo minuda osluškivanja uzavrelih dečijih glasova koji dolaze spolja i koji onda za sobom povuku slatki sanak sećenja na naše detinjstvo.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Postovani Nikola,
negde u sebi sam se (uz duzno postovanje Vasih saradnika na sajtu 🙂 nadala da cete mi upravo Vi odgovoriti… Jednom sam Vam pisala ranije, i Vas odgovor mi je kao i ovaj sada veoma pomogao … Zato Vam se istinski zahvaljujem na trudu i vremenu koje ste mi posvetili.
Vec prvim citanjem Vaseg odgovora odusevila me je cinjenica da ste , iako se u svom pitanju nisam doticala nekih okolnih faktora da ne bih previse “rasirila” pitanje ,odgovorom pogodili pravo u metu za koju podsvesno i sama verujem da je deo problema…
“Čini mi se da se iza toga nalazi i dosta razočarenja i tuge, koji možda nisu vezani samo sa trudnoćom…” svesno ili ne, duboko sam i sama ovo osecala…
Takodje, tacno je da sama od sebe imam generalno veoma visoka ocekivanja , koja mozda ponekad jednostavno nisu realna ma koliko meni bilo tesko sa time da se pomirim.
“Kada su nam ti naši uobičajni mehanizmi da utrošimo vreme i pobegnemo od sebe oduzeti prinuđeni smo da se, možda po prvi put u životu suočimo sa sobom i svojim mnogobrojnim nezadovoljstvima, strahovima i osećanjima i tak tada možemo shvatiti kolko ne umeo da budemo sebi dobro društvo i da meditiramo nad unutrašnjim procesima, dajući im smisao i značanje. ”
Upravo je u ovom delu Vaseg odgovora opisana sama sustina na kom nivou duhovnog razvoja se nalazim…
Verujem da sam na pravi nacin shvatila smisao Vaseg odgovora , bas kao sto je i on sam pogodio sustinu mog pitanja, i da cu ovo preostalo vreme koristiti da radim na sebi i razvijam se u tom pravcu. verujem da ce mi sam taj “put” predstavljati resenje problema zbog koga sam Vam i pisala, a mozda i nekih drugih koji se nalaze u mojoj podsvesti.
Najiskrenije Vam se zahvaljujem na pomoci,
Srdacan pozdrav.