Zdravo,

pisala sam vam vec da sam odavno vec u depresiji,mozda sam vam i pisala ne secam se da nikada nisam imala 1 pravu drugaricu ,od kako sam pocela da idem na aktivnosti ,od svoje 11 godine kada sam pocela da idem na ples,jer sam to volela,secam se od tada kada sam vec pocela ono da izlazim i kada sam trebala da upoznajem druge devojcice,ja bih uvek stajala po strani,dok su ostali tada moji mali vrsnjaci druzili se i skupe se zajedno svi pa pricaju ,a ja sam uvek cutala i gledala po strani,ovo me mnogo dotice sto pricam,oci su mi pune suza.

Kada sam krenula u osnovnoj skoli,opet ista stvar,tamo kasnije u osmom razredu ,malo bih se vec opustila i druzila bih se sa dve cure koje su mene uvek odbacivale ,a ja bih ‘jurila’ za njima,uvek bi mi nesto govorile sto bi me povredilo,dok sam ja jednu od te dve ludo volela,bila sam tada spremna dati zivot za nju.I tako dodje kraj osnovne skole,posle osnovne skole nisam se cula sa nijednom osobom iz te skole,mada jedan decak je znao da mi posalje poruku da sam se prolepsala,ali nista to.Mada iskreno da sam sada u toj skoli mozda bih se i opustila tada sam bila mnogo povucena,dok su se oni svi zabavljali,ekskurzija , ja sam samo sedela gledala,patila…

Nakon osnovne naravno srednja je, tu skolu svi znaju po ucenicima koji su problematicni,kada sam upisivala srednju skolu to je bila odluka na brzinu ,taj smer niti sam volela,niti sam imala ideju kako je na praksu ici na tom smeru niti ista ..Kada sam pocela u srednjoj,iskreno bila sam lepsa od svih cura tamo (sto danas gledaju vecinom svi) ista stvar sela sam u klupi svi su gledali u mene kada je pocela nastava,a ja opet povucena ,stidljiva… ali hajde,udruzila bih se sa 3 njih cure koje bi se na kraju okrenule protiv mene i postale mi najgore prijateljice,ogovarale me,cula bih kako me ne podnose i tako. ‘peckale bi me’ meni u trecem razredu dojadi sve to nisam mogla podneti vise,niti taj smer,te ucenike ,te profesore ,uzas je bilo sve.Nisam mogla vise bukvalno da podnesem,mozete misliti kako je ici na praksu 37 dana svaki dan po 7 sati ,raditi ono sto ne volis,plakala bih svaki put kada bih se vratila kuci ,ali ne pamtim dan da zaplakala nisam,svaki dan mi je bio pun gorcine,placa ,nisam videla vise svrhu u zivotu ,profesori me napadali zato sto nisam volela taj smer ,svi me napadali ,ja onako zbunjena,kao neko malo dete ,kao Alisa u zemlji cuda ,eto tako .. Majka odluci da me posalje kod skolskog psihologa da vidi sta da radimo,odem ja kod psihologa, ispricam mu problem i sve mi je glas podrhtavao od placa koliko mi je tesko bilo pricati sve to ..psiholog kaze ‘ja smatram da za svoje dete treba najbolje uraditi,meni je zao da je gledam kako pati,pa hajde da joj pomognemo; majka me ispise iz te skole i u drugom gradu sada polazem vanredno za drugi smer,koji volim . platila je mnogo mnogo para za mene.da bih se prebacila i ostalo…

Sada kada sam 3.razred vanredno,zivot mi i dalje nema svrhu ,svaki dan mi je ISTI ,samo stavite se na mom mestu .Probudis se,istusiras se,operes zube.Dodjes u dnevnoj sobi ,gledas tv ,malo na telefonu po fb-u gledas sta ima..padne noc,u krevetu legnes,pustis muziku i places bez prestanka ,u sobi spavam sa mamom ,bratom i sestrom,a otac u drugoj sobi.. niko ne zna kako je meni,tako je sve do subote kada i utorka kada idem na plesu , i hajde tu se mozda makar 1 posto razveselim .A da bih sew jos necim bavila nemamo para.

Moja sestra koja je 2 godine mladja od mene,ima drugaricu najbolju i druga,ona izlazi vani sa njima druzi se,ona je mnogo borbenija od mene,hrabrija,imam i brata on je od mene stariji 5 godina ,on ima drustvo ,izlazi nocu i provodi se..Moj otac je bas negativan,kao da su neki djavoli u njega usli ,samo vice, samo mu nesto smeta pa majku krivi za to..Ja mnogo osetljiva,ovako mi dosadno kuci pa razmisljam cesto sto me muci previse,razmisljam o zivotu ,koja je svrha ,zasto ovo ja sve podnosim,zasto ne dodje meni vise bolje vreme,zasto se osecam ovoliko usamljeno,zasto su mi oci stalno pune suza i stalno bih plakala,non stop … Nista lepo osetila nisam,videla, dozivela,nisam osetila da me neko onako ISTINSKI voli,sto mi je mnogo potrebno…Osecam se kao devojcica od 2 godine ,kojoj je potrebna velika ljubav i paznja. Da li me ovo Bog stavio pred neko iskusenje,da li je ovo momenat kada trebam da ojacam ali nikako to da se desi??

Slusam mnogo neke zene na internetu sto pricaju kako biti pozitivan,kako videti svrhu u zivotu ,citam razne citate da se nastavi dalje,citam neke knjige ,ali pa meni to nista ne pomaze,meni to udje na jedno uho na drugo izadje ,kazem sebi ‘sada cu to uraditi i biti tako pozitivna; ali ne pomaze,nikako nikako ,ne znam sta se ovo desilo meni da li su i u mene usli djavoli? Da li trebam vama da pisem po 2 ili 3 put da mi pomognete ,ali opet procitam vas odgovor u trenutku me inspirise da nastavim dalje,ali opet se vrate stare misli i NE mogu,vodim veliku borbu sa sobom nikako da krene bolje ne znam sta li se ovo sa mnom desava?!!!!!