Zdravo,

Moj utisak je da u postu nisi mnogo govorila o tome kako se ti osećaš u vezi sa situacijom u kojoj si se našla sa drugaricom, nego više o tome šta se njoj događa. Čini mi se da je ona ispred važnih zadataka svog razvoja i identiteta koji se možda tiču, a možda i ne tiču njene seksualne orijentacije. Možda se radi o nekoj idealizaciji u vezi sa tobom ili razrešavanju problema separacije, sa kojima se prijateljica bori da nađe svoj identitet. Moguće je i da se radi o nečemu drugom, o čemu ovde bez nje nismo pozvani da prosuđujemo. Ali što se tiče tvog pitanja o izbavljanju, ne znam da li je moguće da stvarno izbavljamo nekog drugog iz njegovog života. Mozda to ni ne treba da pokušavamo, jer se time onaj koji spašava stavlja u ulogu moćnijeg nad drugim, koji postaje pasivni objekat, oduzima mu se snaga i prilika da otkrije svoju moć , poraste i napravi svoje izbore.

S druge strane, tvoja potreba da joj pomogneš je prirodna. Iz tvog pisma vidim da si uz nju i da joj želiš dobro. Bolest dragih osoba, i njihova i naša zbunjenost, naš bol, njihov bol, strah, neizvesnost i nošenje sa stvarima većim od naših moći – su teški. Zato nam je nekad lakše ČINITI nego BITI, pa pokušavamo da od haosa napravimo poredak, da druge popravljamo, lečimo, „izbavljamo“. Ta aktivnost, bavljenje, nas štiti od toga da se suočimo sa našim strahom ili tugom, ili našim ograničenjima.

Međutim, haosi nisu tu slučajno, niti su greške koju treba ispravljati. Oni su nužne faze našeg razvoja, jer su prirodan međuprostor između starog ja i novog ja. Ukoliko drugarica ima smetnje koje prevazilaze razvojnu krizu, i da joj trenutno treba i lekarska podrška, ona treba da ide lekaru i da se leči. Smatram da bi bilo dobro za nju da ide i na psihoterapiju, i da kombinovana stručna pomoć može za nju da učini dosta, s tim da se podrška za terapiju daje sa pažnjom i poštovanjem prema čoveku, bez etiketiranja, i bez guranja, da se osoba ne oseti manje vrednom zbog svog problema. Jer i nije manje vredna.

Evo gledam u tvoje pismo i u vas dve koliko vas vidim iz pisma, pa malo gledam i u sebe, i mislim o tome šta to zapravo znači biti prijatelj? Kad sve saberem što znam o tome, čini mi se da biti prijatelj znači STAJATI UZ, BITI UZ nekoga čiju dušu volimo, a od koga živimo odvojen, svoj život. To „stajanje uz“ vidim kao jednu dugačku liniju, nit između naših sudbina, koja se proteže kroz naše vreme, kroz naše živote, i kojoj se približavamo, kojom nekad uporedo idemo, na kojoj se nekad sudaramo, nekad čvrsto grlimo, i sa koje se nekad sami, a nekad oboje odmičemo, odlazimo, prema okolnostima svog života i svojim kapacitetima. Kao i svi odnosi, i prijateljstva se menjaju, prolaze kroz faze- svakojako počinju, razvijaju se ovako ili onako i ponekad završavaju i tokom života, a ponekad tek kad odemo iz ovog života (poneki misle da ostaju i posle toga; to mi je lepa misao). Nekad nam te promene našeg prijatelja, ili nas samih, ili našeg odnosa teško padaju, a nekad nas neočekivano odvedu na bolja mesta, iako ih je teško izdržati dok se dešavaju.

Ono što možemo da uradimo za svoje prijatelje je da budemo uz njih i u teškom trenutku, što znači i da nosimo svoju nelagodu ili nemoć, i prihvatamo da njihov život ima svoj tok, da poštujemo njihovu slobodu da se snalaze kako znaju, ali i da budemo strpljivi i na raspolaganju ukoliko se pokaže da možemo da im olakšamo muke svojim prisustvom, ljubavlju, srazmerno svojim snagama.

A da se vratimo na tebe – kao prijatelj nekog ko je u teškom trenutku, možeš da učiniš još nešto: da otvorenog srca gledaš u sebe i da pratiš šta u tebi izaziva prijateljicin problem, promena, neizvesnost. Možda iz tog mesta nađeš način kako da budeš uz svoju prijateljicu na novi način i da svesno i odgovorno prema sebi i prema vašem prijateljstvu, biraš gde možeš i želiš na onoj liniji prijateljstva da staneš u svakom sledećem trenutku vašeg odnosa.

Pozdrav,

Nevena