Zdravo!

lepu i važnu temu si otvorila ovim svojim pitanjem. Kažeš da si bila ubeđena da ćeš se pomiriti sa bivšim momkom, ali pošto se ništa nije desilo, tvoja očekivanja su postala “izneverena”. Gledam malo u tu reč “izneveriti”: verujemo u nešto pa se to ne ostvari, pa se osećamo iznevereno, odnosno nestane naša vera u to u šta smo verovali.

Razmišljam kako se čovek dok god živi oseća u nečemu nepotpuno, nedovršeno. Ima, u vezi sa tim osećanjem, u nama jedna žudnja da dosegnemo nešto veće od nas samih u životu, nekom je to neki uspeh, nekom romanticna ljubav, nekom da prepravi svet, nekom da putuje daleko, ili zaradi veliki novac, a nekom da se izoluje od sveta i posveti prirodi ili duhovnosti. I to je lepo, i ljudski.

Ali ponekad tu našu zamisao uvežemo sa toliko mnogo naše energije, koju kao da pošaljemo do onoga što želimo preko neke duge, u mnogo boja, koje se ulivaju u ćup zlatnika – objekat naše želje, u tvom slučaju pomirenje i srećan nastavak veze sa bivšim momkom. Ta duga nam služi kao most do drugoga kojeg vidimo kao neki ideal. Što duže bivamo sa svojom fantazijom, trošimo energiju na nju, u toj meri, da nam ne preostaje mnogo za druge stvari u životu. Takvu fantaziju da je baš to ono pravo, da samo to postoji na svetu, ili da je idealno, zovemo projekcijom (naše sadržine, želje, naših ideala na drugu osobu ili neku ideju, kao što se u bioskopu projektuje slika na platno).

Posle suočavanja s tim da se naša velika želja ili vera u nešto nije ostvarila, da se naša projekcija urušila u dodiru sa stvarnošću, moramo proći jedan period tuge i praznine u kojoj treba da ostanemo s tim da prihvatimo realnost i da odustanemo od svoje fantazije. Čini mi se si pismo pisala baš iz ovakvih osećanja.

Nakon tog perioda polako ćemo da našu preinvestiranu energiju vratimo sebi, da onu dugu i ćup zlata povučemo od objekta naše želje, u tvom slučaju, od nade u nastavak veze, ponovo ka riznici u sebi. Ta energija nipošto nije izgubljena, ona će se tebi vratiti sa prihvatanjem da nešto nije moglo da se ostvari. Za taj proces važno je da ostaneš sa svojom tugom i prazninom i da ih prihvatiš. Proći će.

Mi ćemo uvek ponovo maštati, želeti i praviti naše mostove, naše duge prema svetu i ljudima, sa nadom i očekivanjem. Tako mi komuniciramo sa svetom i ostvarujemo sebe. Tvoje iskustvo da se nekad naše želje ne ostvare je deo tih naših pokušaja, deo rizika, deo života. Međutim, vremenom naučimo da čuvamo svoju energiju tako da dok nema mnogo naznaka da će nešto što bismo hteli da se desi, ulažemo s početka malo manje energije, pa ako nam se vrati povoljna povratna infomacija u realnosti, mi dodamo još malo energije, i onda tako osnažujemo sebe da procenimo koje situacije imaju više šanse da se ostvare i da bolje “doziramo” svoj raspored energije, tako da nikad ne ostanemo sasvim bez energije ulažući je u fantazije. Nego, malo maštamo, a onda budno posmatramo realnost, i vagamo kako da ostanemo u nekom centru u sebi. To je deo sazrevanja, ta svest da ne možemo bez fantazija, ali da smo istovremeno i u realnosti, i da svojoj fantaziji ne robujemo. Na taj način manje doživljavamo velika “izneverena očekivanja”, a ona manja lakše prihvatamo, iz njih učimo, i nakon opraštanja od neke fantazije idemo dalje, sa nadom i verom u naš put.

Hvala još jednom na ovom lepom pitanju, i što si sa nama podelila osećanja u kojima će se mnogi prepoznati.

Pozdrav,

Nevena

Nevena,

mnogo ti hvala na odgovoru!
Jako si mi pomogla, i osećam da je tačno to što si mi rekla.
I jeste mi još uvek teško, ta očekivanja su postala deo mene, sad se treba navići na novu stvarnost. I bukvalno osećam kako mi se ta energija polaako vraća.
Shvatam polako da sam ga idealizovala i da mi je to pomirenje bilo bukvalno svetla tačka u životu. To je bilo nešto što me je uvek podsticalo, o čemu sam maštala, što sam sanjala…i sada je gotovo.
I svesna sam da treba da shvatim da ne možemo istinski da volimo nekog ko ne voli nas, i ko nas neće.
U narednom periodu želim da se posvetim sebi, da budem sama sa sobom srećna. Malo mi je teško da to savladam, tu ljubav prema sebi, pa bih volela da čujem ako imaš nekih saveta što se toga tiče.
I shvatila sam da ne želim dečka koji će biti nesiguran u vezi mene, kog moram ja da tumačim i mozgam šta je mislio i hteo. Želim nekog ko će me voleti istinski i ko će biti tu za mene.
Hvala ti još jednom na iscrpnom odgovoru, jako mi je značio

Hvala tebi na ovakvom odgovoru, jer si me njime podržala u ovome što radim, i dala mi potvrdu da ti je bilo značajno. To je za mene veliki dokaz da ljudski odnos isceljuje dušu, i da se posle kontakta obe strane menjaju i rastu. Hvala ti.

Što se tiče tvoje teme, rekla bih da si na pravom putu da vratiš sebi svoju energiju i da si dovoljno strpljiva da ne guraš taj proces i dovoljno jaka da izneseš teške trenutke i da ne bežiš od njih.

U pravu si, ako neko ne želi da bude sa nama, naše je da to prihvatimo, i to je OK. Razumem tvoju potrebu da budeš voljena i prihvaćena. Svi je imamo.

Međutim, kako se svaki odnos pa i ljubavni polako gradi, dodiruje naše intimne i osetljive teme i sfere, deo tog puta je i nesigurnost, i poneki promašaj, konflikt ili nerazumevanje. Ali uporedo gledamo i kako se razvija i onda druga, lepa i nežna strana susreta i upoznavanja s nekim, pratimo da li druga strana pokazuje volju da deli sa nama svoj život, da izdrži i neke loše trenutke, da primi ono što imamo, i da nam da ono što ima. Tako vremenom smanjujemo prvobitnu fantaziju (zaljubljenost) u korist realnosti (ljubav ili odustanak, ako vidimo da ne ide).

U tom smislu, neka te ne iznenadi ako se pojavi ponekad tvoja ili tuđa nesigurnost u tom putu zajedništva, jer i ona je nužan deo deljenja intimnosti.

Što se tiče ljubavi prema sebi, i to pitanje si odlično postavlila. Ono otkriva jednu suptilnu prirodu u tvojoj ličnosti, i tvoje fino prepoznavanje i priznavanje svetlih i tamnijih tokova duše.
To je velika tema. Ono što mogu ovako ukratko da kažem je moj doživljaj: Ljubav prema sebi se takođe polako uči i gradi, uz male svakodnevne korake, uz osluškivanje i svesnost o tome šta nam treba, šta sebi uskraćujemo, da li sebi dopuštamo spontanost i zadovljstvo, u čemu smo razvijeni, u čemu zapinjemo, kako sebe plašimo ili mučimo krivicom. Rast i razvoj duše idu uz razumevanje sebe i svojih slabosti, uz nežnost prema sebi, i svojim manama, traumama, bolom, rad na njima, uz poštovanje prema svojim vrlinama, vrednovanje naših talenata i kapaciteta, i njihov razvoj onoliko koliko nam život u tom času dopušta. Zavoleti sebe na zdrav i prizeman ali autentičan način je svačiji celoživotni zadatak. I ovaj proces prati mnogo nesigurnosti, o kojoj sam govorila povodom odnosa sa drugim.

Onoliko koliko budemo prihvatali sebe onakve kakvi jesmo, moći ćemo da ugledamo i razumemo drugoga. Meni se čini da ti imaš mnogo potencijala i kvaliteta potrebnih za to putovanje.

Hvala ti još jednom, i srećno!

Nevena