asked 9 years ago
Stariji sin je napunio 19 godina i možete misliti taj dan nije došao kući ni na ručak ni tortu, da dobije poklone.Mislila sam ajde s društvom je, ali sam ga pozvala i rekla da su mu da su došli gosti, on prvo doćiće, pa posle neće …Došao je uveče u 22 sata presvukao se i otišao u grad uz potpuno ignorisanje što smo ga čekali..nisam mogla da izdržim pa sam mu kroz plač čestitala rođendan i pitala zašto se tako ponaša… šta smo mu uradili, zbog čega. Inače on je vredan, radan ali tvrdoglav sa mišlju da on sve najbolje zna a mi samo “filozofiramo”. Nije hteo da uči, ostala mu je slaba ocena iz jednog predmeta iz tvrdoglavosti nije hteo da izađe na popravni iako sam ga preklinjala…. i tako imam utisak da je zadovoljan što me ne sluša ni mene ni oca, da nam uvek kontrira. Sad je verovatno i nezadovoljan sobom al mi smo krivi a ne on. Mlađi sin ima 16 godina, ignoriše školu, jedva da ide na nastavu, ima svoje društvo radi sa njima i gotovo da ništa ne pomažu ocu a idu i rade sve za pare drugima. Nije da ih nismo finansijski motivisali …ali od nas izgleda da ni to nema vrednost. Ne znam šta da radim, ja sam očajna, svaki pokušaj razgovora se svodi na osornost il ignorisanj, ma oko najobičnije stvari oni nemaju “živaca” da sa nama razgovaraju, to je za njih gubljenje vremena…. Šta smo pogrešili, gde, je li moguće da nismo znali da uopšte vaspitamo svoju decu ili smo ih toliko loše vaspitali. Nemam volje ni za šta, ne raduje me ništa, šta da radim…. šta je s mojom decom, kao da smo im neprijatelji?!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Deca imaju svoje mišljenje i svoje puteve, a opet roditeljima je teško da se sa tim pomire, pa ne prave razliku između savetovanja i guranja dece ka svojim projektovanim ciljevima i idejama kako bi deca trebala da se ponašaju.
Stoga zapitajte se – da li ste zaista pogrešili u njihovom vaspitanju ili samo ne možete da prihvatite njih onakvim kakvi su? Roditelji često usmeravaju svoj fokus na ono što im kod dece smeta, a najčešće to mogu da budu i veoma veliki uspesi dece (da uspeju da se usprotive roditeljima, da postave svoja pravila, da se osamostale, itd.), te tako deca osete odbačenost i pojačaju svoje odbrane, a roditelji to vide kao tvrdoglavost. Tvrdoglavnost nije ništa drugo do pokušaj nekoga da se uvidi u onome što mu je ideja ili želja, dok tako ne bude, teraće po svom.
Razmislite, da li možda preveliki značaj pridajete ovom “problemu”. U postu pominjete da su vredni, što je sjajno, da li ih u tome podržavate, da li im govorite da ste ponosni, da li im i pored vaših nesuglasica dajete podršku u onome što su njihove odluke, ma kako pogrešne one za vas bile? Ako ne, razmislite da li to može biti problem za njih.
I na kraju, savet koji svakako ostavljamo većini roditelja. Slobodno se odaljite od njih i fokusirajte na sebe. Deca svakako nisu kriva za to što osećate ogromnu tugu i očaj jer idu putem koji vi niste očekivali, to je vaše i na tome treba da radite prvo sa sobom, a tek kasnije kroz odnos sa decom, ako u odnosu postoji problem.
Srdačno,
Ognjen Vukotić