asked 9 years ago
Da li biste mogli da mi približite konkretne koristi od dopuštanja sebi da osetimo svoja osećanja, naročito ona neprijatna od kojih bežimo ili ih potiskujemo? Vi bolje znate koji je to metod-da li se zove telesna ili primalna psihoterapija ili ulazak u implicitnu memoriju, ja ne znam jer očigledno nisam još dovoljno pročitao o tome.
Ja od malena imam probleme sa dubokim osećajima nesigurnosti, nezaštićenosti, stida, manje vrednosti itd. To je nešto što mi se provlači kroz familiju.
E, sad, po meni, problem je u tome što se sve to aktuelizovalo kroz moj dosadašnji život. Trpeo sam uvrede, poniženja, ogovaranja. Nisam se uklopio niti stekao svoje društvo, nisam devojku imao a odavno mi je vreme za to.
I tu je ono što me buni – na koliko god psihoterapija da odem, ja ne mogu da promenim sliku koju drugi o meni imaju niti njihovo ponašanje prema meni. Ne mogu da učinim da zaborave sve one situacije u kojima sam ispao kukavica, čudan, smešan, nerazumljiv, nespretan. Ne mogu da nadoknadim vreme koje nije provedeno kako je trebalo. Kada se osećaji aktuelizuju, onda sami za sebe mi deluju nebitno, nema više svrhe baviti se njima. Umesto njih, tu je moja konkretna prošlost, konkretne situacije.
Ali ipak, u tim nekim mojim čitanjima, traganjima, samoanalizama naleteh i na to, na suočavanje sa svojim emocijama, na davanje prednosti postojanju naspram delovanja. I nešto je u meni kliknulo da tu ipak ima nečega, nešto me je privuklo.
Vi radite sa ljudima, znate iz prve ruke šta se dešava. Kakve pozitivne promene se dešavaju nakon suočavanja sa svojom unutrašnjošću? Naravno, svestan sam da to nije jednom biti ljut, tužan, jednom se isplakati. Svestan sam da je to jedan proces, verovatno ne baš prijatan.
Ja bih hteo da je sada sve drugačije – da ja imam neko svoje dobro društvo, da uživam u suprotnom polu, da sam voljen, prihvaćen, da me ne ogovaraju, ne vređaju itd. Ali mi sve to, koliko god delovalo obično i dostižno, izgleda nemoguće. Čini mi se da ću pre otići na Mesec nego to postići.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo!
Uvideh kakvo je ustvari neobično ovo pitanje koje si postavio tek kada sam počela da pišem odgovor! 🙂 Iako želim da odgovorim na tvoje pitanje “koje su koristi od terapije” teško mi je da to bude kratak i jasan odgovor, jer reč korist i reč terapija, kao suptilni put duše ka samoj sebi, i pokret duše ka svetu, teško da umem da spojim, a da ne zazvuči banalno. Tvoje pitanje zahteva malo opsežniji odgovor.
Psihoterapija ne daje odgovore na najveća životna pitanja, a nije joj zadatak ni da savetima umesto nekog rešava njegov praktičan problem. Kaže se često da je terapija RAD NA SEBI. Šta ova neobična i naizgled paradoksalna rečenica znači? Pokušaću da dam bar delimičan odgovor, jer psihoterapija je mnogo toga: psihoterapija je stručna pomoć školovanog i odgovornog profesionalca koji je dosegao i neki stepen ličnog razvoja, nama kao klijentu u našem razvoju i sazrevanju, u radu na našim problemima, u razumevanju – i tamo gde je moguće, u prevazilaženju unutrašnjih ili spoljašnjih prepreka našeg života; psihoterapija je učenje sporog i svesnog bivanja sa sobom u svojoj istini, u savezu sa terapeutom, u kreativnom dijalogu, na način koji ne postižemo u neprirodno ubrzanom, pretrpanom, ili otuđenom i izolovanom životu u kojem kao da trčimo zarobljeni i zaglavljeni po šemama neke, stalno iste, video igrice To si jako lepo i pogođeno rekao: bivanje umesto delanja.
Onda, terapija je i ciljano razvijanje i očuvanje svesnosti o sebi, o drugima i svetu, koja nam omogućava da ugledavamo ono što stvarno jeste, onog što mi radimo i onog što drugi čine, o tome šta možemo da menjamo a šta nam ostaje da prihvatimo- npr.ne možemo da promenimo činjenicu gde smo se rodili, ali možemo da se selimo. Terapija je mesto gde eksperimentišemo da iz te povišene svesnosti donosimo drugačije odluke, iza kojih stojimo mirno pred sobom i drugima; a ne odluke koje pravdamo tuđim pravilima, svojim strahovima, stidom, nemoći, i da ne teretimo druge za ono za šta smo sami odgovorni. A ako su okolnosti veće od nas i za njih nismo odgovorni, onda smo odgovorni za to kako ćemo se prema tim okolnostima postaviti u sebi.
U pravu si kad kažeš da suočavanje sa mnogim emocijama nije prijatno. Pomenuo si neke od njih koje su i meni, i mnogima, a verovatno i svima, poznate iz ličnog iskustva. Neadekvatnost, stid, krivica, strah, nemoć, usamljenost, porodični tereti, često bolno boje našu mladost… Iskustvo terapije je u jednom delu skup nelagodnih iskustava u kojima sa čuđenjem i ponekad sa stidom ugledavamo kako iznova uspevamo da ostanemo nesvesni svog doprinosa svojoj sudbini, ili kako pokušavamo danas da ponovimo i završimo nešto što u prošlosti nije uspelo da se zaokruži a i danas je prisutno u nama i tereti nas. Međutim, rad na teškim temama služi integraciji bolnih i otuđenih delova naše duše,nakon čega se oslobađa naša zarobljena energija. Sve se to dešava u bezbednom i poverljivom okruženju terapijskog odnosa, u kojem se klijent oseća autentično prihvaćen, i podržan. Terapijski odnos je podrška klijentu i lekovito deluje na njega. Klijent može jasno da oseti da ga terapeut prati i razume i saoseća s njim, i da ga podržava u novim iskustvima i identitetima.
Kažeš da si imao mnogo teških iskustava; u terapiji ih smatramo traumama- velikim povredama duše i tela. Ima jedna izreka koja kaže da je terapeut najlekovitiji kad leči iz svoje rane, odnosno iz teške emocije koju je sam proživeo i koji stoga može da obuhvati klijenta koji doživljava slično iskustvo. Ta teška iskustva mogu da se prorade na terapiji tako da postanu dragoceni izvor iz kog možeš imati mnogo bolji uvid i razumevanje sebe i drugih. Ti si istakao ono što te muči, što je OK, ali evo ja bih volela da ti kažem šta je vidim iz ovog tvog pisma, što je takođe istina i činjenjica: vidim da si ti jedna veoma inteligentna osoba, sa originalnim promišljanjem, sa sjajnim zapažanjima, jedna suptilna i duboka priroda koja mnogo toga doživljava, koja radoznalo istražuje, ispituje i traga za nekim novim iskustvom, putem i odnosima. Osoba sa kojom se može inspirativno razgovarati na mnogo nivoa. A to je dobra osnova za zbližavanje. Imaš interesovanja za duhovne i praktične teme, i puno spremne energije da se krene u novu fazu života. Vidim osobu odlučnu da potraži pomoć, da postavi pitanje, da preduzme akciju. To su ključni kapaciteti za razvoj čoveka a ti ih već imaš razvijene. Bilo bi lepo kad bi i ti to primetio, i kad bi se povremeno na to podsećao :). Jer i to su činjenice. A što se tiče tvog osećanja usamljenosti, meni je ono znak da imaš volje za nove, kvalitetne odnose, ali verovatno si mlad i samo još nisi naišao na ljude koji će prepoznati ono što nosiš u sebi, tvoje vrednosti, na način na koji bi to umeo da vidi i podrži terapeut.
Kroz vreme ćeš sretati ljude koji će znati da prepoznaju tvoje vrednosti, talente, razvoj, zrelost, i imati dovoljno hrabrosti da grade sa tobom nove odnose. Iz tvog pisma se vidi dobar potencijal i za druženje i za ljubavne odnose. Život uvek donosi nove i nove sanse, koje uz naše rasterećenje od starih tereta, bolje uočavamo i lakše ih prihvatamo. Naš rad na sebi čini i to da su drugi spremniji da nas prihvate (eto jedne od očiglednih korisnosti terapije!). Terapija podržava naše novo samopouzdanje, prihvatanje novih identiteta i nova iskustva. Možda možeš da povećaš šanse za nove susrete kroz neki hobi, ili neki klub gde ljudi dele neko zajedničko interesovanje. Svakako te podržavam da istraješ na putu traganja!
Terapija ima i lepšu stranu: ona je i mesto izuetnih uvida, uzbudljivih otkrića, ponovnog doživljavanja zaboravljenih emocija, radosti zbog otkrivene slobode izbora, zbog vraćanja osećanja da možemo menjati sebe i svoj život, ponovno povezivanje sa našim izgubljenim, zaturenim, delovima, snovima, osetima. Terapija je i mesto gde priznajemo, prihvatamo i nežno isceljujemo svoje rane koje su godinama zjapile otvorene i oko kojih smo organizovali svoj život, gde ugledavamo da su i drugi ranjeni kao i mi, čak i kad izgledaju moćni i besni. To je mesto gde učimo da opraštamo sebi i drugima ono što nismo mogli bolje, čestitamo sebi na onome teškom i preteškom što smo preživeli, što ne bi svako mogao. Mesto gde otvaramo nove prostore za svoje postojanje, s mnogo manje stida, krivice ili uznemirenosti zbog onoga što jesmo i što želimo.
E da, terapija ide dosta sporo. Jer dugo smo živeli učaureni u isti nivo video igrice pa treba vreme da razvijemo i naučimo da živimo novog sebe. Psihoterapija je put a ne cilj, i njome se zajednički sa terapeutom putuje. To znači da nema garancija. Nijedan terapeut ne može da učini nešto umesto klijenta, ili protivno klijentu, oni zajedno u odnosu poverenja istražuju ono što klijent donosi, a gde će stići, to će videti kad stignu, jer zajednički kreiraju terapijski put i njegovo trajanje.Terapeut će da bude uz klijenta na tom putu, da ga podrži, da mu služi kao putokaz, podrška i ogledalo. Terapeutov zadatak je da odgovorno i kreativno, sa celim svojim stručnim ali i ljudskim kapacitetom, pouzdanošću, i saosećanjem, bez osuđivanja, gleda u klijenta, u njegova jaka i u njegova ranjiva mesta, u njegove penaste blistave plićake i u njegove mračne dubine; da mu pomogne da ih ugleda, razume, oseti, osvesti i da ih prihvati, da ih pomiri; i da biva sa njim na dok ne nađe intonaciju svoje duše i rezonancu sa svetom.
Na kraju, novi život nosi i rizike, promene, nade, susrete, iskustva a time i šanse za radosti i razočarenja; zbog tog rizika od nepoznatog, mnogi ljudi ne žele da pođu tim putem, nego ipak biraju poznate nezadovoljavajuće načine, ljude i odnose jer znaju da plivaju u tome. Niko nema pravo da kaže da oni greše. Važno bi samo bilo da znaju da to svesno biraju. Neki drugi osvoje nove prostore i dožive neka svoja prosvetljenja i oslobođenja kroz neke druge puteve, duhovne, emotivne, geografske. I to je u redu.
Tvoje oštroumno opažanje da ne možeš promeniti kako drugi na tebe gledaju je tačno, jer je to njihov izbor. Ali ono što se može je promeniti način na koji gledamo sebe, šta činimo, i kako se osećamo sa tim. A kako mi polako rastemo i razvijamo se, to će naša okolina i te kako osećati, jer od nas će spontano stizati nove, drugačije poruke i energija; onda će oni sami promeniti svoje mišljenje i ponašanje – neko će pružiti otpor našem razvoju jer će mu se činiti da nam više nije tako potreban sad kad smo samostalniji, ili će mu biti teško da odustane od svog uticaja na nas, ili bi mogao osetiti zavist što nema hrabrosti da i sam krene na terapiju (mnogi baš iz ovog straha diskredituju terapiju omalovažavanjem); neko će se obradovati i podržati nas, nekom će biti svejedno (većini je svejedno, to često zaboravimo kad se sekiramo šta ko o nama misli).
Ali pošto se vremenom sve više osećamo OK sa samim sobom, tuđe mišljenje nam postaje manje važno od našeg, jer ćemo kroz terapiju graditi mesto podrške i snage U SEBI. Lepo je ako nas i neko spolja podrži, ali ako takve osobe nema, oslonićemo se na naš unutrašnji centar. Neko loše iskustvo će da nas poljulja, ali kao dobar sportista, brže ćemo povratiti ravnotežu. Osim toga, ono bolno iz prošlosti čime se proganjamo i mučimo, će se odaljiti se u polje uspomena, i osloboditi našu energiju za nova, drugačija iskustva u sada i ovde. Ovo je u vezi sa tvojim pitanjem: šta vredi ako sve neprijatno što si doživeo se već desilo? Pa baš to što si rekao i vredi – to se DESILO ONDA, i preživeo si, A SADA JE SASVIM DRUGI TRENUTAK. U sada možeš da biraš nešto drugo, a na terapiji to DRUGO uvežbavaš i probavaš na razne kreativne načine, eksperimentišući. Pozvala bih te u vezi sa ovim da se setiš nekih starih priča i mitova: iskustva preobražaja u ljudskoj duši i biću poznata su kao najplemenitiji događaji u razvoju čoveka, svim civilizacijama; ta iskustva su toliko smatrana dragocenima, da su se čuvala kroz umetnost, usmeno predanje i mitove o junacima koji postaju od “običnih”, “ugnjetenih”, “malih” ljudi, kada u svojoj duši dopuste sebi da se razviju u nešto novo i drugačije, a to su mogli jer su već u sebi imali potencijal za to, kao što ga imaš i ti. Mi “u sada” možemo mnogo toga. Mnogo više nego što obično mislimo, gledajući iz našeg starog tesnog lavirinta. Mesec koji si pomenuo je prilično daleko. Ali tvoja duša i tvoji potencijali su mnogo, mnogo bliže. Psihoterapija je jedan od načina koji nas podržava da porastemo do tog saznanja.