Imam 19 godina. Do sad sam imala dosta veza i iskustava sa momcima da se ne zalim. Ali postoji taj problem koji ne znam da li cu ikada prevazići, jer sam pocela da gubim nadu da hocu. Nikada, nikada nisam bila zaljubljena ni u jednog decka. Zbog toga sam jos uvek i nevina. Toliko prilika sam imala, toliko momaka koji su se interesovali za mene…ali jednostavno problem je u meni. Jer mi ni jedan nije pokrenuo te leptirice u stomaku. I zbog toga ni sa jednim deckom nisam mogla da ostvarim neku dublju vezu, iako su oni to zeleli. Ne sumnjam u svoju seksualnost, niti seksusalno opredeljenje, jer znam da bih mogla da se zaljubim, ali jednostavno jos uvek nije naisao ni jedan. Mnogo puta sam davala priliku i pokusavala da zavolim decka sa kojim sam u vezi. Iskreno to je za mene bilo mucenje i opasno cimanje. Bila mi je potrebna velika snaga da nateram sebe da izadjem iz kuce, jer prosto moram da se vidim sa deckom, moram da izadjem sa njim! Svesna sam da izlascima sa deckom treba da se radujem, a istina je da se ni jednom do sada nisam radovala. Bilo je situacija kada sam na granici da budem srecna, ali nije to to. Cim uplovim u neku vezu imam osecaj da sam nabacila sebi okove, jer moram da ispunjavam te neke obaveze koje mi uopste ne prijaju. Bila sam u vezi sa momcima koji su mi se svidjali…ali ne dovoljno da bih zelela nesto vise sa njima. Place mi se očajna sam, jer sam toliko prilika propustila. Guram dobre momke od sebe, ljude kojima je stalo do mene, povredjujem ih jer jednostavno ne mogu. Naporno mi je, nemam nikakva osecanja koja bi me vodila, gurala napred, nemam volju. Pokusavala sam, trudila se, a sve sto na kraju ispadne je to da povredim decka koji zo uopste nije zaslužio, a ja ponovo ostanem sama. Sto je najgore nemam volju ni da izlazim, niti da trazim decka, jer kao sto sam rekla mozda i naidje neki koji mi se svidi, sigurno naidje, ali sve ostaje na tome…jos ako krenem u neku pricu sa njim, cini mi se kao da se sve vise i vise hladim. Ne znam sta da radimm…kako da se izvucem iz ovog zacaranog kruga gde uporno povredjujem sebe ocajnicki se trudeci da veza uspe, kao i drugu osobu, tj vecinu mojih bivsih jer se pravim da je sve u redu i onda kad mi je svega preko glave samo kazem da je kraj. Posle toga mi ne gine nista drugo nego nerviranje sto sam povredila dečka, a sto nista nisam postigla mesecima koliko sam se trudila i terala sebe da to uspe.
Krivo mi je, mnogo mi je krivo jer ispadam osoba bez osecanja, a zapravo je meni mnogo potrebna ljubav. Ta ljubav zbog koje cu biti srecna. Obicno je problem u ljubavi ako nismo voljeni, a sta se desava kada mi ne uspevamo da volimo? Tada je patnja jos veca, a to sam dosta puta osetila na svojoj koži. Jer plaseci se da ne povredim drugog, uporno povredjujem sebe, pa na kraju neminovno i njega. I onda kad se okrenem iza sebe vidim jedan period patnje, koji je rezultirao patnjom i sve tako u krug.
Ono sto je okinulo, da bih ja ovo ispisala je upravo moj poslednji slucaj. Osecam se tako jadno jer sam povredila izizetno dobrog decka, koji se zaljubio u mene, a dala sam mu povoda. Na dan kada mi je kuci poslao prelep poklon za rodjendan, za koji sw potrudio da bi ga nabavio trebalo je da se vidimo, jer smo kao u srecnoj vezi, 2 nedelje iako smo se pre toga 2 meseca znali. Umesto da sva srecna odem da sw vidim sa njim i da mu se zahvalim, meni je bilo hladno bolela me je glava i nikakvu volju ni zelju nisam imala da se vidim sa njim! Poslala sam mu poruki da ne mogu i zavrsila. Znam da sam ga povredila, znam pp njegovim odgovprima da nije to ocekivao i da mu se, slobodno mogu reci, srusio svet, jer je iskreno bio zagrejan za nas. Dzabe mi sto sam ostala u krevetu i toploj kuci. Nisam srecna. Suze mi liju jedna za drugom, pitajuci se neprestano sta ja to radim! Sa tim deckom se svakodnevno vidjam na poslu, u jednom kaficu, sta da mu kazem kako da ga pogledam u oci? Mogla sam da budem naizgled srecna sa njim, ali ne mogu da se obavezem, pogotovo kada ne postoje nikakva osecanja! Svako to preboli, nadam se da ce i on. Neka svi misle da sam najgora, da nisam normalna, ali da li se neko nekada zapitao kako je meni. Meni koja pored toliko prilika na kraju ostajem sama, svojom voljom. Nesrecna sam svakako, bila u vezi ili ne. I ne znam da li ce se to ikada promeniti. Jedino sto bi me spasilo je da mi sa neba padne neko ko ce mi reci idemo daleko odavde gde ces biti srecna! Neko ko ce mi uliti poverenje i u kome cu videti sebe! Neko zbog koga ce mi srce zaigrati i u cijem cu prisustvu zeleti da budem stalno! Ali znm, znam da se takva cuda retko desavaju u filmovima, a kamo li u stvarnom zivotu. Znam da necu postici nista ako se ne pokrenem i da me niko nece pronaci ocajnu u sobi. Ali ja ne mogu da se pokrenem jer nema tog ppkretaca! Nisam osetila ljubav zbog koje bih mogla da poletim. Nemam volju ni da je trazim, jer sto sam se vise trudila vise sam tonula. Nisam uspela da budem srecna sa muskarcem. A kako vreme prolazi sve vise se plasim i da pokusavam..Sa 19 god, nece svi razumeti zasto sam nevina, a ja jednostavno nisam mogla sebi da dozvolim da budem sa nekim sa kim ne mogu. To je jace od mene. Slusala sam osude, jer nekada jednostavno dignem ruke od svega, ali nikada nisam naisla na razumevanje koje mi je preko potrebno. Jednostavno sam takva osoba da tesko prihvatam novine u svom zivotu, a novos je svakakp nov decko nove obaveze…ne snalazim se sa tim. Na kraju vidim sebe ususkanu u krevetu uz knjigu, bez decka. Tako sam srecna. Ali svesna sam da ne moze vecno biti takp. Jednoga dana bih zelela da imam svoju decu, a tesko ce se to ostvariti ako ovako nastavim. Medjutim ja protiv sebe ne mogu, ne mogu da budem sa nekim sa kim nisam srecna, a problem je što izgleda ni sa kim nisam srecna i ne znam ko bi bio taj koji bi me usrecio. Izvinite na duzini teksta…ovo sam pisala taj dan kada sam od sebe iz hira udaljila jos jednog predobrog decka koji to nije zaslužio, ja sam ostala kuci ponovo se pitajuci kada cu naici na decka koji ce probuditi zelju u meni? Kada cu i hocu li uopšte ikada biti srecna ili cu se stalno vrteti u ovoj crnoj rupi bez dna….