Ja ne znam vise kako da prevazidjem blamove koje neprestano redjam pred jednim deckom.
Radim u kaficu. Prvo sam razbila casu pred njim. Pokusavala sam da ne pravim od toga strasnu stvar i nekako potisla da se to uopste desilo. Ali nisam mogla ni da sanjam da cu, kad opet dodje imati neki kiks. Ajde da mi se svidja ili nesto pa da se uspanicim kad dodje, ali nee. Nego eto kao da je baksuz i sa sobom donosi nesrecu. Na fejs mi salje poruke da dodjem na kafu, ne razbijas vise case? Sali se. I ja njemu kao dodji slobodno. Inace znamo se iz vidjenja i par puta smo izasli cisto drugarski, ali opet to je sve slabo. I on dolazi sutradan sa dvojicom drugova, narucili bog zna sta, jedva sam popakovala na onaj ajncer, nosim im, molim Boga u sebi da sve prodje u redu. Spustam im one kafe, sokove, ujedno caskam, kad mi se izvrnu Flasica koka kole i sve po stolu i po njima. U sebi sam pomislila, nee opet ali bilo je kasno. Jedva sam nekako obrisala to, sabrala se iako mi se tlo gubilo pod nogama od blama. Niti da placem niti da se smejem, oni se smeju i ne veruju. Razumem ja da se to desava, i nekako bih oprostila sebi da se jednom desi, ali vec drugi put i to sve sa tim jednim deckom. Osecam da misle da sam jadnica, smotana i ne znam ni ja sta sve. Pokusala sam da se izvucem na salu, ali cak bih i ja za nekog kome case i flase ispadaju iz ruku pomislila da nije sav svoj….znaci izgorela samm. Jos znam iz vidjenja i te momke sto su dosli sa njim…jedan od njih mi je mogao biti i potencijalni decko, a ja sam sve upropastila. Sve bi bilo okej da ja sad ne razmisljam kako me oni sad komentarisu, smeju se…ne mogu…ne znam cime sam sve ovo zasluzila ..pa me Bog kaznjava, pitam se sta je sledece…