Pozdrav!
Imam 16 godina i nijednog prijatelja! U osnovnoj školi sam bila omalovažavana, to mi je skroz uništilo samopouzdanje pa mi je bilo jako teško sprijateljiti se sa drugim ljudima, tačnije, to mi je i danas problem ali sam počela mnogo više da cenim i volim sebe, možda čak i previše. Imala sam drugaricu sa kojom sam se družila desetak godina, i ona je bila jedini pravi prijatelj, mislile smo isto, radile isto, imale ista interesovanje, volele jedna drugu, a onda smo prestale da se družimo. U mom odeljenju ima 30 učenika i ni sa kim se ne družim baš super, za njih sam vazduh, ne primećuju me, kad ja kažem nešto niko ne čuje…,da li je greška u meni? Da li sam pogrešila u samom startu? Inače reči kojima me opisuju su namćor, mrgud, bezosećajna, ona što stalno ćuti a kad progovori uvek nekog vredja… Pitam se kako je to moguće kad ja svaki put pokušavam da budem ljubazna, dobra a oni su ti koji mene ne poštuju! Inače nemam nijednu društvenu mrežu, ne volim da izlazim, ne pijem, ponašam se najnormalnije, kao jedna pristojna devojka za razliku od mojih drugarica koji na bilo koje načine pokušavaju da privuku pažnju još “debilnijih” momaka. Na treningu je potpuno drugačije, imamo ista interesovanja, svi su tu jedni za druge, ali su svi oni duplo stariji od mene, tj. odrasli su ljudi, nemam šta da tražim sa njima. Svaki dan samo jedva čekam da izadjem iz one idiotske škole i pobegnem negde gde ljudima život ne zavisi od društvenih mreža, alkohola, mišljenja drugih, od ljudi koji u životu knjigu nisu pročitali. Zašto su svi isti?