Poštovanje!
Moja najbolja drugarica i ja družimo se nešto više od godinu dana, postale smo kao sestre, znam da uvek mogu da se oslonim na nju kao i ona na mene. Medjutim postoji problem koji me muči još od početka našeg druženja, a to je da se ljuti za svaku sitnicu… Ona je svesna toga, razmatrale smo o tome, ali po njenoj priči ona ne može da promeni to, jer je takva. Znam da to zapravo pokazuje koliko joj značim, ni ne sumnjam u to, ali zaista preteruje. Koliko god pričale o tome, a inače razmatramo sve problem koji se pojave u našem odnosu, ništa se nije promenilo, a čini mi se da i neće. Nekad zaista ne mogu da podnesem. Ja sam popustljiva pa i tolerišem, ali ona nađe svaku zamerku. Uvek moram da biram reči, da slučajno ne protumači pogrešno, da pazim šta radim. Iskreno veoma sam se umorila od takvog odnosa. Ne znam kako, ali uvek napravi žrtvu od sebe, iako su moje namere uvek bile i uvek će biti dobronamerne. Imam osećaj da što se više trudim to gore biva, šta god da joj kažem ne veruje mi što me jako vređa, jer se dosta tudim oko našeg odnosa, no nakon svega ne veruje mi, u nekim trenucima čak priča kako mene nije briga za nju…
Traži pažnju 24h, ponaša se kao da smo u braku! Kada sam imala dečka, kako ona kaže navodno je bila zaboravljena od strane mene, što naravno nije istina, uvek bi dečko bio taj koji je ispaštao kako bih se videla sa njom, pričale i bila tu za nju kada joj je bilo potrebno. Razmišljala sam o ovome i došla do zaključka da je možda njeno ponašanje ovakvo kakvo jeste zbog toga što nikada nije imala dečka te joj je neophodna pažnja, šta vi mislite?
Hvala unapred!