Poštovana,

Čini mi se da se u vama još uvek bore dete, kome je najvažnije da bude odličan đak i nesigrna devojka, kojoj je na svetu najvažnija ljubav. Svet više nije onako jednostavan kako je mogao biti za dete, a uloga partnera u emotivnoj vezi još nije asimilovana i u njoj je mnogo nesigurnosti i straha.

Biće vam potrebno vreme i rad na ovim procesima da integrišete ovo novo mesto, mesto odrasle osobe koja ima svoju autonomoju i snagu svoje volje, koja ne uči da bi bila dobar đak već zato što je materija zanima i korz nju postaje profesionalac, devojka kojoj je ljubav važna, ali izvan ljubavi ima svoj autonomni profesionalni život.

Razmislite kako se osećate sa svojom ulogom studenta i svojom budućom profesijom? Kako se osećate sa ulogom partnerke u emotivnoj vezi? Kako gubite jednu ulogu na uštrb druge? Kako dolazi do toga da u emotvnoj sferi nije sve u redu? Možete li prihvatiti da u sferi patnerskih odnosa nikad nije baš sve u redu? Kako bi ste mogli raditi na poverenju u svojoj vezi?

S poštovanjem,
Nikola

Hvala na odgovoru. Sto se tice fakulteta moze se reci da mi je svaki dan odvratan. Pocinjem da mrzim odlazak tamo. Ponekad radimo ono sto volim, ali prethodni neuspesi gde sam se bas trudila i od toga nije bilo nista ili je bila 6-ica ili neka jadna 7-ica mi stalno stoje nad glavom. Tamo nemam prijatelja. Verovatno delujem kao probisvet koji nista ne radi. Prosle godine htela sam da upisem neki drugi fakultet, ali su me svi odvracali od toga. Moj decko koji je bio savrsen student, skoro sve desetke je imao na faksu mi je govorio da se manem toga i ja sam odlucila da odustanem.Inace on mi stalno govori da ucim. Cak me i grdi ako ne ucim dovoljno. Zbog njega sam pocela da ustajem u sedam sati i po ceo dan da ucim, ali ne ide. Mnogo se ljuti na mene kada padnem ispit, a i mene potrese pa se svadjamo. Nekad razmisljam da li sam toliko gluplja od drugih. A sto se tice njega toliko je pocela da me pritiska ta veza. Ponekad ne mozemo ni o cemu drugom da razgovaramo osim o mom fakultetu i o tome koliko mi lose ide. On mi daje savete sta i kako, ali ja se ne pronalazim u tome za sta se skolujem. Stvarno se trudim, ali nakon sto sam celu godinu ucila i opet nisam upala na budzet osevam se lose. Od kad je poceo oktobar ne mogu da se sastavim niti imam volju da ucim. Uzasno je. Sad sam treca godina, za upisivanje drugog fakulteta je kasno a sa ovim ne znam sta cu.

Odlično. Procitajte sada ponovo ono sto sam vam napisao i pokusajte da odgovorite na pitanje da li je vaš odnos sa partnerom odnos izmedju dve odrasle osobe, ili ste kreirali odnos deteta i oca, na primer.

Razmislite kako vam je teško da preuzmete odgovornost za sebe, i da drugima kažete da ne želite da se postavalju iznad vas i da se o vama staraju. Razmislite, kako bi iggledao vaš odnos ako bi ste svog patnera zamoli da ne pokušava da vam bude tata?

Prstisak koji sada osećate zapravo je pritisak probijanja ljuske jajeta. Moraćete da se suočite sa tim da više niste dobar đak, sa ste možda doneli pogrešne doluke, da vam treba prostora da ih prespitate i da radite na sebi, da će vas to koštai možda nekolko godina i da ćete morati da izdržite nepristnost što više niste onako sjani kao u školici. To su sve načini na koje se raste. Biti odrasto znači izdžati pritisak okoline.

Postalo je jako tesno i možda je vreme da slomite jaje tako što ćete reći ne nekim stvarima, tako što ćete tražiti vremena za sebe, tako što ćete pokušati da organizujete život kako vama odgovara, tako što ćete u interpersonalim relacijama početi da vežbate da se pojavlujete kao odrasla, ravnopravna osoba, tako što ćete držati svoju istinu i čuvati svoju odluku i kada je sredina protiv vas, tako što ćete težiti da njihovu zabrinutost “za vas” ostavite njima… Samo napred!

Da li je idiot onaj koji ima hrabrosti da preipituje svoja stara očekivanjima od sebe i očekivanjima svoje okoline da bi dao sebi prostora da doživi svoja vlatite očekivanja i dobro proračuna dalje korake u ovom komplikovanom zadataku šta se žave život, ili je idiot možda onaj koji kao robot do kraja života sledi inperative i očekivanja potpuno zanemarujući sebe i svoju spcifičnost, onaj ko je do neprepoznatljivosti adaptiran na bolesno društvo i bolesne institucije koje obično od nas traže da raimo stvari koje nemaju veze s mozgom?

Želim vam puno sreće!
Nikola