asked 9 years ago
Poštvani ,
poslednji niz godina pokušavam sama rešiti probleme sa kojima se nosim. Podizala sam se i padala , ali nedostatak “srećnijih” okolnsti poslednje tri godine me sprečava da se ponovo podignem. Nedostaje mi osmeh. Nedostaje mi motiv tome shodno volja i produktivnost. Nemam više načina i nemam više “ideju” kako poboljšati situaciju u kojoj sam se našla. Nema ni konkretnog pitanja,osim što mogu ispričati svoju priču zbog koje više ne vidim ništa pozitivno.
Naime, pre 5 godina sam se zbog posla preselila u drugi grad, jer su mi pre preseljenja 5 godina putovanja firme bile prilično naporne. Od tada sama vodim računa o sebi. Kirija , režije, … Nije lako ali sam negde pronašla svoj mir. Napravila svoj mali svet ovde i moglo se reći da je funkcionisalo sasvim ok. Nedaće poput selidbi , visokih računa, manjka dovljne zarade me nisu mnogo opterećivale. Mogu reći da je krenulo loše pre 3 godine kada se moj otac razboleo i kada su mu dijagnstikovali kancer.U toj borbi koju je vodila moja porodica i ja da što više olakšamo ocu, nekako sam zapostavila sebe.
Moja firma organizuje za zaposlene sistematski pregled i tada sam se , konačno pregledala. Nalazi nisu bili sjajni, naportiv čak jako loši. I ja sam imala kancer ali na Grliću materice. Ispravila sam taj problem. Bilo je teško , …. Teže je palo što je otac izgubio bitku. Bila je to teška godina. Ja sam nastavila sa svojim kontrolama . Gdinu dana nakon nemilih događaja, moji su se nalazi pogoršali i ja sam morala da obavim još jednu operaciju. I to sam uradila. Ponovo koračam zdrava.Pojavio se i momak. Neko ko je baš bio onakav kakvog sam htela … Zaljubljenost i zadovoljstvo pola godine, doprve posete lekaru i kontrole (nakon druge operacije) kada su mi saopštili da ne bi bilo loše da se iz grlića materice izvadi Polip, koji nije opasan ali zbog istorije bolesti da ne rizikujemo.Ponvo spremanje za peraciju… Počele su svađe sa momkom , on je sve ređe dolazio u grad u kom živim , ja sam se sve manje smejala i bila sve nezadovoljnija. Vadila sam nalaze mesec dana , jedino o čemu sam mogla da razmišljam bilo je da sve stignem da uradim u predviđenom roku i uspem da odem na zakazanu operaciju. U toj trci za nalazima, momak i ja smo raskinuli. Nije olakšao, nije mogao da sačeka lakši period…Popravila sam svoje zdravlje , uz prijatelje , koji su uvek vetar u leđa. Oporavila se ponovo. Sa mmkom se nisam čula niti videla 8 meseci. Tačnije do mog rođendana , kada je poslao čestitku i izrazio želju da dođe da me vidi. Ne, nismo se videli za moj rođendan. Nisam mu oprostila , ali smo se videli nakon toga i počeli polako da radimo na poverenju. O argumentima njegovog “nestanka” neću mnogo , reći ću koji sam zaključak ja donela,to je da nismo svi isti da možda nije znao da se nosi sa mojom bolešću, nervozom , strahom (potpuno sebično s njegove strane) , rekao je da je pogrešio , ljudski je oprostiti. Ja jesam oprostila ali je za poverenje trebalo vremena. Moj prvi odlazak kod njega nakon “obnavljanja”veze rezultirao je i ponovnim razočarenjem. Momak je bio u kontaktu sa drugim devojkama dok je bio sa mnom (i pri tom ne mislim na onu pauzu od 8 meseci, nego sada, posle obnavljanja veze), ustvari viđao se. Zbog nepoverenja koje me je peklo, uzela sam njegov telefon,posramljeno priznajem i pročitala poruke…. Bilo je ponižavajuće, opet razočarenje … Sad sam ponovo sama. I to je ok . Ali ja više nemam ni za šta drugo da se “uhvatim” do za ono da sam živa i zdrava …Ali to sebi ponavljam , tri godine , svaki put kad ustanem uzdignute glave posle svih lomova. Na poslu mi je preteško (radim od 07-19h već 12 godina, vikendi su bar slobodni) , porodica se , posle tatine smrti potpuno rasula. Mama je postala izgubljena u vremenu i prostoru. Prijatelji su tu. Ali ja nemam ništa lepo da kažem. Oni žele da budem srećna i nasmejana ,… sve sam ređe takva. Ne znam više ko sam. Kakva sam bila …a od onog šta me čeka me hvata jeza. Sakrila bih se u mišiju rupu. Ono što za sigurn mogu reći jeste da sve prođe, ..ali do tada, treba imati snage , ja je više nemam.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Ako radite od 7 do 19h, šta god to značilo i ako je to uopšte moguće, ako ste imali presljenje u novu sredinu, ako ste izgubili oca i vaša majka i porodica prolaze korz krizu, ako ste u poslednje tri godine izloženi stalnoj neizvesnosti oko svoga zdravlja i života, ako ste prošli nekoliko teških telesnih traumatizacija u vidu operacija i ako ste u međuvremenu našli i izgubili partnera u nejtežim trenucima, – da li vam deluje prirodno da sada budete sreći i nasmejani, a da pri tome, da se malo našalim, nista kompletno poludeli.
Zar vam ne izgleda savim prirodno da posle svega ovoga imate potrebu da se sakrijete u mišiju rupu? Jedna mala, tola i mračna mišija rupa sada vam možda treba za odmor i kosolidaciju, za neku vrstu integracije i osmišljavanja čitevog ovog iskustva, možda čitavog životnog iskustva, onoliko koliko jedno ljucko biće uopšte može dati smisao tragici egzistencije. Kao što znate sve velika književost i uopšte umetnost i nije ništa drugo nego pokušaj raznih velikih-malih ljudi da tragiku potojanja na ovom svetu obuhvate, arikulišu, izraze i osmisle. Niste sami.
Ta mišija rupa u koju imate potrebu da se akrijete sa svim svojim ranama kako bi ste dozvoli procese njehovog zaceljivanja, to je sada vaša depresija. Depresija kao rekcija na veliku traumatizaciju, zapravo je jedan prirodan i normalan odgovor naše psihe, potreba da se povučemo iz strašnog spolješnjeg sveta koji nas je izdao, zalostvljao, povredio, potreba da se sakrijemo, da predahnemo, da više ništa ne moramo, da uživamo samo u tome što ništa ne moramo i što se odmaramo do života. Poniranje natrag u sebe koz slojeve naših iskustava i neikazanih doživljaja i osećanja vodi nas, veruju religiozno nadahnuti ka božanskom srcu naše najdublje istine gde leži uteha i velika životna snaga. Dekle depresija sada ne mora biti vaš neprijatelj, naprotiv, ona vam možda dosnosi ono što vam u ovom trenutku zaista treba, a vaš neprijatelj mogu biti otpori prema ovom prirodnom procesu odmora i žalovanja, vaša i tuža očekivanja da treba da osećate nešto što ne osećate i ponašate se onako kako ne osećate. Možda vam je potreban poces u kome ćete izlaziti iz začaranog kruga očekivanja drugih i učiti da vaću pažnju poklonite čitanju i razumevanju sopstvenih potreba i skrivenoj mudrosti sopstvene duše.
Možda će vam sada trebati nekolko godina i možda ćete u tom periodu ozbiljno rekonstrusati svoje težnje i ciljeve. Možda ćete učiti da čujete sebe i budete tu za sebe na neke nove načine. Možda ćete naučiti da smisao i osmeh pronađete u jednom jednim danu, u jednom jedinom trenutku jednog dana, u jednom jednom događaju kada, na primer, u ruci drzite šolju toplog čaja čija tolote je idalje i uprkos svemu tu za vas, kada vidite žuti list kako nažno pada ka žemlji, ili beli oblak kako plovi plavim nebom. Možda ćete posle svega list i oblak moći da vidte savim drugačijim očima, očima osobe koja se duboko suočila sa dramama egzistencije i koja je sada zhvalna na prilici da vidi list niz koji se slivaju kapi kiše, da čuje pucketanje vatre u peći, da čuje dečiju graju dok se zadihana jure po vajavici.
Ako glesove svoje duše i njene procese dovoljno ispratite, moguće je da će za par godina u vama ponovo početi da se budi volja i želja za izlazak iz mišije rupe, natrag u buru sveta, sada sa jednim novim i velikim iskustvom, iskstvom koje je za dušu i život duboko transformišuće.
Preporučujem vam knjigu Tomasa Mura, [i]Nega duše[/i].
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovani Nikola,
hvala Vam na odgovoru.
Realno i jeste tako kako pišete, ništa mi drugo ne preostaje. Ne moram za sve imati rešenje sad i odmah i ispuniti očekivanja drugih ,..samo zatvoriti poglavlje i nastaviti kao da se ništa nije dešavalo, već dati sebi tu privilegiju da “otpatim ” loš period, po fazama koje znam kako će se nizati unapred. Dugo ih živim.
Moje pismo je bilo veoma oskudno, sa što manje detalja, da ne bih ugušila onga ko ga bude čitao, no , shvatili ste suštinu i Vama hvala još jednom, što ste se posvetili.
Pomislila sam da sam možda zvučala kao da mi ne treba odgovor, ali sam ga svakako od nekog očekivala.
Ono što ste,lepim ,biranim rečima napisali, sam donekla znala. Znači mi što ste me podsetili na činjenicu da je posle svih lomova normalno da osećam ovoliko loše i da treba sebi da dam vremena. Posvetiću se sebi i pokušavati da što više uživam sa sobom. Pa i u toj šoljici čaja do te mere da ne zapostavljam ni onu toplotu dok je držim u ruci , i nigde neću žuriti .. Osim kad moram , na svoj posao u banci koji počinje u 07h (za nas zaposlene) i završava se nemalo puta i posle 19h (takođe, za nas zaposlene, ne i za klijente). Gledaću da sada svoje godišnje odmore, ne koristim za kontrole, već za putovanje , kao nekad… I biću sama, ali trudiću se da ne budem i usamljena, kao sad. Uz čaj i knjige … Hvala na preporuci.