asked 9 years ago
Sinoc sam imala suicidne misli. I noc pre toga. Samo na trenutak uhvatim sebe kako se radujem, a onda se setim gde zivim.
Mlada sam, zavrsila sam fakultet pre godinu dana i nezaposlena sam. Nekako mi se cini da svi oko mene dobijaju ono sto zele na tacni. Jedino ja tapkam u mestu i ne napredujem. Nista me vise ne cini srecnom. Sve hobije sam zapostavila jer su mi dosadili. Toliko dugo sam depresivna, da me mrzi da nateram samu sebe na promenu. Osecam se potpuno beskorisno i svaki dan mi je isti. Roditeljima ne govorim o ovome jer nemaju razumevanja za moje unutrasnje konflikte. Nikada me nisu shvatali ozbiljno. Za njih rec depresija ne postoji. Njima je to samo izivljavanje, tako da sam prestala da im se poveravam. Mislim da nikada nisam bila ovako usamljena u zivotu. Svaki dan razmisljam samo o tome da prekratim sebi muke. I ovako me niko ne shvata ozbiljno.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Život je pun uspona i padova. To je njegov normalan tok. Život takodje ume da boli, a ranu koju nam zada nekada je teško zaceliti. Mi, medjutim imamo kapaciteta da učimo iz naših rana i da stičemo iskustvo kroz bol. Ako kroz to istrajemo, bivamo jači.
Takodje, jako je važno da se obratite za pomoć psihijatru, ukoliko vas sucidne misli nastave pratiti. Po potrebi medikamentozna terapija može vam pomoći da se fokusirate na pozitivnije aspekte vašeg života. Isto tako psihoterapija može biti odličan način za upoznavanje smisla naših iskustava.
Naizgled tudja sreća, možda nije toliko hvalospevna koliko se može činiti iz našeg ugla. Bol je iskustvo svakog čoveka i pravilno iskomunicirana, ona se može videti i razumeti.
Persijanci su imali izreku za sve što dolazi u čovekovom iskustvu – In niz bogzarad (I ovo će takodje proći). Te tako, poverujte da je ovo samo jedan deo vašeg iskustva, ma koliko on trajao, za vas biće vredan ako iz njega izadjete.
Srdačno,
Ognjen Vukotić