Pozdrav!
U nekim situacijama osećam se bespomoćno i to me ubija. Gužva u saobraćaju, ja “zarobljena” u autobusu, polako me znoj obliva, pritisak i bol u glavi ogromni, srce mi lupa nenormalno, tresem se, onda autobus polako počinje da se kreće i pakao polako nestaje. Drugi primer: kada je mnogo hladno/toplo, ubija me to što ništa apsolutno ne mogu da uradim po tom pitanju, znači JA sam bespomoćna, ne mogu da upravljam svojim telom! Dalje, baš sam ćutljiva, povučena, ne družim se mnogo sa ljudima, a kad se upoznajem sa ljudima, ili se malo više družim sa istima, osećam da idem korak napred, postajem neko drugi, gubim kontrolu nad samom sobom, to nisam ja, pokušavam da ne dam sebe, da ne dozvolim da mi neko naredjuje, da ne dozvolim sebi da trčim za drugima ali se nekad jednostavno desi da se malo više otvorim pred ljudima, pomognem im, a onda, opet sledi pakao! Kako sam mogla sebi da dozvolim takvo nešto?! Kako sam izgubila sebe?! Mrzim zatvoreni prostor, odatle nikad ne bih mogla da pobegnem, ugušila bih se, pa opet napad panike! Ne podnosim obaveze, uvek me sprečavaju da uradim nešto što želim, kad sam u obavezi nešto da uradim, znači nisam slobodna nego sam nečiji rob! Ili kad se iznerviram(baš često se nerviram) uvek postoji nešto što će me sprečiti da nekoga udarim ili nešto polupam, i onda se još više iznerviram da prosto ne znam šta da radim od svog života! Ili kad se posvađam sa nekim, prebila bih ga jer je to jedini način da se ne osećam bespomoćnom. Nisam razmažena verujte i imala sam lepo detinjstvo. Molim vas opširnije odgovorite, zaista mi treba pomoć. Hvala veliko.