Vec godinama se interesujem za psihologiju jer imam takve probleme. Ali svo to moje citanje o afektivnom vezivanju, zivotnom skriptu, transgeneracijskom prenosu traume, prenatalnoj psihologiji itd mi i nije nesto preterano pomoglo. Sve se svelo na to da sam shvatio da je ovo sada posledica onoga od ranije. A kako promeniti ovo sada i nisam bas shvatio.
Meni je dosadilo da budem otirac, bio sam to u skoli a sada sam na radnom mestu. I tesko mi je da gledam sestru udatu za psihickog nasilnika. I pre udaje sam joj na to skrenuo paznju a ona me umalo nije zadavila. Jos me boli njena recenica “ja bar imam nekog a ti nemas nikog”. Jasno je meni da su nam zivoti takvi jer nam roditelji nisu ulili samopostovanje, samopouzdanje, osecaj vlastite vrednosti, dozivljaj sigurnosti itd. Nisu jer ni sami nisu imali nista od toga, i tako sada mozemo ici generacijama unazad…
Pa bih sada vas pitao: kako se to menja zivot, okolnosti, polozaj u svetu? Kako iz pozicije slabica, nevidljivog i neuglednog pojedinca, predmeta podsmeha i ogovaranja doci u neku normalnu poziciju u drustvu, zivotu?
Deluje mi nemoguce, jer vidim da se nasa uverenja aktuelizuju od malih nogu, van nase volje i znanja. Dok mi odrastemo i postanemo svesni nasih uverenja, nas zivot je u velikoj meri vec izgradjen. Imamo kvalitetne ili nekvalitetne odnose, stigli smo ili nismo na neke dobre pozicije, imamo dobru ili losu reputaciju, drugi nas vide ili ne vide kao vredne. Ako ja mojim kolegama kazem “ja sam vredno ljudsko bice i zasluzujem postovanje” oni ce popadati od smeha. Ako se moja sestra ikada dozove pameti i suprotstavi muzu on ce samo biti jos gori prema njoj. Ni ona ni ja nismo Brus Li niti Tajson, stvarno ne znam sta mi to mozemo da ucinimo pa da promenimo ponasanje drugih ljudi prema nama. Mozda vi znate sta se moze uciniti.