Bila sam kod babe mesec dana sad preko leta. I pre dva dana sam se vratila u Beograd. Baba vec godinama zivi sama od kad je deda umro, a tetka otisla. I zbog toga mi je mnogo tesko jer znam koliko je pozitivna kad se skupimo svi kod nje, smeje se, srecna je.Nikome nije lako da zivi sam, ustaje i uvece leze sam u krevet, sam sebi sprema i dorucak i rucak, a pogotovo zeni od 68 godina.
Kao sto sam rekla ovo leto sam bila sa sestrom kod nje i verujte mi, iako imamo 18 godina nismo uopste izlazile uvece u grad dok smo bile tamo, svaki dan smo sedele sa njom, gledale US open jer ona obozava tenis, pricale, pevale, smejale se, igrale “Ne ljuti se covece”, pomagale joj u kucnim poslovima. I ona je bila srecna.
Mislila je da cemo ostati do prvog oktobra, jer tad krecemo na fakultet, a mi smo morale da odemo tri nedelje ranije.Borila sam se sa sobom jer sam znala da mi nece biti lako kada se vratim ovde, kao sto mi nikad nije lako i uvek budem u rasulu danima, a nisam mogla da dozvolim da slomljena idem prvi dan na fakultet.Morala sam da se vratim, naviknem ovde na kucu, sredinu, gradski prevoz, mozda zvuci glupo ali uvek mi je tesko padala promena bilo kakva ili povratak na staro koji bi me par dana bacio u totalnu depresiju iako se borim da ostanem pozitivna.
Dakle, te tri nedelje koje smo mogle da ostanemo duze, a nismo, njoj bi znacile mnogo..i to me boli.Volim je uzasno.
Pre nego sto smo otisle, rekla je da joj je bilo mnogo lepo sa nama, a nikad ranije to nije rekla. I znala sam da stvarno tako misli.Jos je i zaplakala i tad me je srce zabolelo. Sto je najgore u poslednje vreme kada se rastajemo plasim se, jer dolazimo par puta godisnje samo..iako nije preko sveta, dva ipo, tri sata voznje, jednostavno nismo u mogucnosti da idemo cesce,svaki put na rastanku je sve čvršće stežem. Znam da nije toliko stara i znam da može da živi još 15,20 godina, možda i više, volela bih da nikad ne moram da preživim njen gubitak ali ko mene bilo sta pita.
Plasim se da ce nam jedan rastanak zaista biti i poalednji a to ne mogu podneti.Ne mogu da podnesem misao da bi mogla da umre sama, bez ikoga pored sebe u tom trenutku, jer nije to zasluzila.Bar ne od mene. Iako svi pricaju da je ranije bila samoživa, nadmena i sebicna ja 18 godina nista od toga nisam videla osim neizmerne topline kojom stariji ljudi zrace..i zato sam je uvek branila i neizmerno volela.
Sada sam ovde, lezim u krevetu, pisem ovo i potiskujem suze jer ne smem da zaplacem zato sto je sa nama dosla jedna rođaka i ostaje ovde sedam dana.A ja moram da je vodim da obilazi Beograd, da se smejem i pravim da sam srećna. A samo bih volela da pustim suze koje me guše i da se isplačem kao fontana.
Moje pitanje je kako da budem srećna, a stvarno se trudim, kako da budem srećna kako sa vedrije strane da posmatram što je jedna stara žena koju beskrajno volim ponovo u suzama ostala sama? Šta ima dobro u tome? Kako da odbranim sebe od situacije koju ne mogu da kontrolišem, nisam mogla ništa da uradim, jer koliko da sam je molila, ona nije želela da pođe sa nama, pod izgovorom da ne voli gužvu, da se sva izgubi u gužvi, jer je nas ovde puna kuća.Onda bi u šali proklinjala sebe što je osuđena da živi kao samotnjak a znam da se nije šalila.Niko ne želi da živi sam…ne znam šta da radim, kako iz svega toga da izvučem nešto pozitivno, cepam se od brige nemoćna da nastavim dalje?
Izvinite da širini teksta 🙂