asked 8 years ago Poštovani,
Obraćam Vam se kao otac ćerke koja u oktobru puni 5 godina zbog problema koji imamo. Jedinica je, normalnog psihofizičkog razvoja, od pre 2 godine ide u vrtić. Obično u vrtiću ostaje oko 4 sata (od 8 do 12h), posle čega je čuva baba dok supruga ili ja ne dođemo s posla.
Od pre 5 dana dolazi do problema, ili pre do njegove eskalacije: naime, viče iz sve glasa i obično iz čista mira da je ljuta, da nas mrzi, da želi da je ubijemo, da je bacimo sa terase, da je ostavimo na ulici, da je vodimo u zatvor i sl. Pritom se često skida potpuno gola, udara se, baca odeću, svoje igračke, udara majku, mene ili babu koja je čuva. Posebno je agresivna prema majci koja joj je od početka bila centar sveta i za koju je bila izuzetno vezana, a koja je za ćerku predstavljala i veći autoritet. Prema meni je nešto manje agresivna i lakše mogu da je smirim iako mi to ne uspeva svaki put. Majka najviše vremena provodi s njom, imale su odličan odnos, dok sam ja veći deo dana odsutan zbog posla i svestan sam da nisam učestvovao dovoljno. Majka je u aprilu bila službeno u inostranstvu mesec dana, kada je dete bilo kod babe u selu 15-ak km od grada u kome živimo. Delovalo nam je da je ćerka normalno podnela, svakodnevno je komunicirala sa majkom preko skajpa, a ja sam dolazio na 2-3 sata svakog dana.
Ovakvi napadi se ponavljaju nekoliko puta dnevno, traju i do sat vremena, mada umeju da se stišaju i vrlo brzo, odnosno da se svedu na izjavu da je ljuta, par povika i ništa više. Između tih ”epizoda” se igra, sama ili sa nama, ljubi nas, smeje…
Nije se desio nikakav poseban događaj nama poznat koji bi bio okidač za ovakvo ponašanje.
Primećivali smo i ranije da je tvrdoglava, da ”izvoljeva” (ne želi nešto da jede ili da obuče i sl.), ali smo to podvodili pod razmaženost. Doduše, od pre par meseci je bilo bojkota, ali na drugačiji način. Recimo, mrštenje na svim slikama u vrtiću iako fotograf traži da se deca smeju (što sva ostala deca i čine), dečjoj priredbi u vrtiću pre 2 i po meseca se radovala, znala je sve pesme, a onda se veče pre priredbe naljutila na nas i rekla da ne dolazimo. Pošto smo bili prisutni, izbojkotovala je celu priredbu tako što je samo stajala, nijednom nije otvorila usta i aktivno učestvovala, a kada ju je majka upitala zašto, jednostavno je odgovorila ”pa rekla sam vam da ne dolazite”. Takođe, primetili smo da od pre 2-3 meseca povremeno dok objašnjava nešto zamuckuje i da ukršta i grči prste na rukama.
Juče smo otišli u privatnu kliniku kod psihologa gde je ćerka vikala, skidala se, udarala sebe i nas, nije se smirivala 10-ak minuta, pa je psiholog rekao da u ovoj fazi ne može da nam pomogne i da bi trebalo da se obratimo dečjem psihijatru, koji je u susednoj prostoriji sa pacijentom. Pošto smo se prošetali nekih pola sata i vratili se kod psihijatra, ćerka je sve manje-više ponovila, a psihijatar je uputio da se dete hitno hospitalizuje u Klinici za dečju neurologiju i psihijatriju i propisao Lorazepam.
Kako su i moji roditelji psihijatri, otišli smo kod njih, ćerka se najnormalnije igrala, bila raspoložena, moji su mišljenja da bi je hospitalizacija dodatno traumirala, a da propisana terapija nije primerena.
Ovakvi napadi nas uzrujavaju, što ćerka primećuje, pokušavali smo da je urazumimo razgovorom ili kaznama, što nije dalo rezultat, sada pokušavamo da ignorišemo, što nije lako pošto se plašimo da se ne povredi i pošto juri za nama da nas udari ili baca stvari po kući.
Potreban nam je savet kako da reagujemo u ovakvim situacijama, šta da uradimo kako bi se odnosi ponovo vratili ”u normalu”.
Hvala mnogo na odgovoru i podršci!
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovani,
Dečija agresija u ovim godinama nije retka pojava. U ovom periodu oni dosta uče o sebi i svetu oko sebe (nove veštine, nove ljude, nova pravila, itd.). To je period velike osetljivosti i mogućih frustracija.
Postoji nekoliko načina za izlaženje na kraj sa dečijom agresijom, ali svakako sve zahteva vreme i strpljenje. Pre svega dete se mora postepeno učiti samokontroli i emotivnoj stabilnosti. To se može postići mirnim i staloženim razgovorom nakon svakog napada u kojem bi se detetu objasnilo šta je to loše što čini i zašto tako ne bi trebalo da se ponaša. Ključni detalj jeste miran razgovor; zapamtite da dete još uvek uči od vas i da nema bolji primer za ponašanje, stoga postavite joj pravi primer. Pokušajte da budete dosledni u tome i da svaki put odreagujete isto, kako ne bi dobijala pomešane signale. Možete razmisliti da joj ukidate vreme za crtaće ili druge njoj drage stvari (po 15min svakim napadom), kako bi ona sama u jednom trenutku povezala da je smanjivanje zabave u odnosu sa agresijom.
Naravno ne treba zaboraviti i nagradjivanje pozitivnog ponašanja te tako za svako ispoljavanje ljubavi, mirno igranje, može da dobije stvari koje voli. Recimo ako prodje pet dana a da ne napravi neki agresivni ispad, dobije novu igračku ili odlazak u zoološki vrt. Jako je važno da dobije razlog za lepo ponašanje.
Razmislite i o tome da je upišete na neki sport ili da je podržite da više vremena provodi napolju gde će izbacivati svoju energiju u korisnom i lepom toku.
Podržao bih to što ste otišli kod lekara obzirom da ima zamuckivanja i grčenje u prstima što može ukazivati na razne probleme, ali isto tako mogu biti samo pratioci normalnog razvoja.
Problem agresije najčešće će sam nestati posle godinu dana, a možda i brže uz pravilnu negu. Takodje možete i sebi postaviti pitanja o uzroku njenog ponašanja, najčešće deca reprodukuju neke netrepeljivosti koje mogu da osete u odnosu roditelja ili rodjaka.
Srdačno,
Ognjen Vukotić