Poštovani, u braku sam sedam godina, oboje smo u tridesetim i imamo sina od pet godina. Venčali smo se iz velike ljubavi i ja i dalje mislim da ta ljubav postoji, ali da se promenila, baš onako kako o tome govori jedan tekst o zaljubljenosti na ovom sajtu. To što zaljubljenosti više nema nisam uzimala kao neki problem dok nisam počela da osećam veliku fizičku privlačnost prema osobi iz moje okoline i sa njom ušla u da nazovemo vezu, jer je i on u braku. Ta veza je od početka jasna, niko od nas ne želi da se meša ovom drugom u brak, niti se to dovodi u pitanje. Pošto to traje nekih pola godine i pošto sam imala želju da to prekinem jer znam da tim ponašanjem mogu da povredim muža i dete, ali nikako to ne radim, počela sam da se preisitujem zbog čega mi je ta afera potrebna i šta je to što mi u mom braku nedostaje, ali do danas nisam našla taj odgovor. Prvo sam mislila da želim pažnju jer mi je stalo da me ovaj partner zove i javlja mi se bez obzira na to da li ćemo se videti ili ne, pa onda da sam zaljubljena u njega, ali bila sam zaljubljena ranije i znam da to nije to. Lagala bih kad bih rekla da svog muža ne volim, mi smo i dalje bliski i sigrna sam da me on ne vara, sex je i dalje dobar mada se često uzbudim misleći na ovog drugog. Kako da pogledam u sebe i dam odgovor na to šta je to što meni nedostaje u odnosu sa mužem? Ja stvarno i iskreno želim da naš odnos bude dobar, da se ljubav vrati i znam da je racionalni prvi korak da prekinem ovu vezu, ali isto tako znam da to ne činim jer mi očigledno treba… Da li da mužu kažem za aferu ili ne, jer sam mu već jednom rekla da je moja ljubav malo popustila i on se zbog toga jako rastužio, pitao me je šta ja želim ali nisam znala da mu kažem…