Poštovani,

Smisao teretane, kao i svakog drugog sporta, nije samo vežbanje već i izbacivanje viška energije. Bio to bes, tuga ili strah, sportovi i hobiji, su se pokazali kao najdelotvorniji kanali, jer su to trenuci kada smo maksimalno fokusirani i kada greška može da dovede do povrede ili goreg. Tada je naš um fokusiran, dišemo duboko, usporeno, telo nam ponavlja neku radnju u koju ćemo, kako vreme prolazi postati sve sigurniji.

Vaša ideja o leku pred teretanu, nije toliko dobra, iako bi svakako možda služila svrsi. Medjutim, isto toliko bi i štetila. Antidepresivi ili lekovi koji opuštaju, neće delovati u skladu sa onime čemu izlažete vaše telo i um, a to su napor, rad, motivacija, istrajnost, fokusiranost, budnost, opreznost; oni će na vas delovati uspavljujuće, možda čak dezorjentisano ili dehidrirano (zavisi od leka), zbog čega možete da imate brojne probleme ukoliko u tom stanju vežbate. Naime, verovatno vam neće ni biti do vežbanja.

Pokušajte da vidite sa samim saobom, šta je to čega se bojite u toj situaciji kada ste u teretani? Da li su to osude ljudi? Njihovo posmatranje vaših vežbi? Možda toga da će vam se smejati?
Da li vam se to ranije dešavalo, kada ste poželeli da trenirate? Da li ste se javno ponizili? Odakle ti strahovi polaze? Da li ih možete povezati sa drugim situacijama iz života?

Anskioznost pred ulazak u nešto novo je normalna, a još je normalnija pred ulazak u situacije u kojima je moguć neki vid “nadmetanja” (iako vas u teretani niko neće izazvati na dvoboje u dizanju tegova). Svakako da će s vremena na vreme dolaziti ljudi koji će izgledati nadmeno i sigurno u svoj izgled i možda se pored njih osetite ugroženo i poniženo, ali razmisltie o tome da tom strahu dozvolite da postoji i da ga preusmerite u motivaciju. Ništa što je deo nas ne treba da bude odrstranjeno i sve postoji sa jednim razlogom, da nam pomogne da živimo.

Srdačno,
Ognjen Vukotić