Poštovani,
imam 47 godina i već sam pet godina u vezi na daljinu, on živi u drugoj držai. On ima decu iz prethodnog braka, i ja imam svoje dete. Veza, bez obzira na daljinu je bila uz obostrana odricanja i vidjali smo se koliko god smo mogli, u prvih tri godine i na tri nedelje, a kasnije nešto redje, prosečno na mesec, mesec i po dana. Napominjem da smo i zajedno koristili godišnje odmore i praznike, kao i produžene vikende. On je bio u procesu razvoda, naše prve dve godine, obzirom da se u inostranstvu čekaju duže papiri za razvod. Imali smo planova zajedničkih, koji su jednom mojom ishitrenom reakcijom u tom trenutku pali u vodu. Napominjem, da smo oboje impulsivci, pa smo preko toga prešli na njegov zahtev da “PUSTIMO” … i tada smo se videli posle dva i po meseca, pokušaši da svo ovo vreme dovedemo stvari u red. Nastavili smo sve do sada, skoro nepune dve godine, pri čemu se naš odnos suštinski nije izmenio, i dalje smo bliski i emotivno i fizički, ali je komunikacija koja je bila svakodnevno podržavana od strane socijalnih mreža, promenila ono samo izražavanje emocija. Vremenom, zbog svih dešavanja unazad skoro dve godine, meni su nedostajale one stvari koje su se ranije mnogo više potkrepljivale,obzirom da je i finansijski momenat bio drugačiji (on je tada bio u prilici da neke stvari uradi, koje sada ne može). Sve je to dovelo do toga, taj njegov “finansijski krah”, obzirom na velike dažbine koje ima, da naš cilj i zajednički život prolongiramo, tj. ne postoji rok za tako nešto. Meni je to počelo malo više da smeta, pa sam sa vremena na vreme započinjala temu, na koju on posle dve godine, ima isti odgovor: da želi ali ne zna kada će se stvoriti uslovi za naš dolazak..,.
Stvari su pre 3 dana kulminirale mojim “zvocanjem”… i on je jednostavno pukao i zatražio “pauzu” kao i pre dve godine, i da se neko vreme ne čujemo, napominjući da to nema veze sa mnom i sa osećanjima prema meni, već sa njim lično, i da on mora da se sastavi, da ne bi “pukao”.
Molim Vas za savet, jer sam očajna. Moje dete je upleteno u celu priču jer živi sa mnom, a njegova znaju za mene (samo iz priče od pre 5 godina, shvatajući mene kao razlog razvoda njegovog braka, koji je i pre mene bio u krizi i bio u proceduri), ali me niti poznaju niti moje dete.
Unapred hvala
Poštovana,
Emotivne veze sa sobom nose mnoge rizike i na ovaj ili onaj način evociraju stara traumatična iskustva. Ta iskustva obično vuku svoje korene još iz našeg detinjstva. Na ovaj ili onaj način naša psiha pamti da je emotivno vezivanje opasno.
Psihodinamski gledano veze na daljinu, veze na čekanju i slično veoma su “sigurne”. Psihodinamski orjentisana psihologija veruje da biramo ovakve veze upravo zato što od njih možemno mnogo da dobijemo a da pri tome budemo bezbedni. Tema savlađivanja sigurne distance i otpočinjenje zajedničkog života kod nas može kreirati stare strahove. Kada jedan od partnera pokaže nestrpljenje, drugi partner se povuče, jer nesvesno oseća da je njegova sigruna zona ugrožena.
Rezultat su međusobne optužbe i reaktiviranje separacionih strahova, koji iz pozadine, kako se veruje, diriguju čitavu stvar. Kao i uvek u prostorima duše, brzog i efikasnog rešenja nema. Rešenje je rast svesnosti i nova poveztivanja sa sobom, svojim strahovima i nadama, na dubok, prožimajući način koji omogućava doživljaj smislenosti našeg celokupnog životnog iskustva. Bez takvog procesa sve idalje izgleda slučano, besmisleno i liči na lošu sreću podržavajući naš skrip da smo žrtva života i pogrešnih ljudi.
Kako idelana veza ne postoji, u izvesnom smislu svaka veza je veza na daljinu. Iz veze možemo puno dobiti i nikada dovoljno i onoliko koliko dete u nama čezne. Svaka veza pokreće naše teme straha od vezivanja i straha od separacije. Više o ovim dinamikama možete čitai u našim člancima na temu ljubavi: [url=http://psiho.slavisa.us/ljubav-i-zaljubljenost/296-prava-srea-i-ljubav-ljubav-ili-zavisnost.html]Prava sreća i ljubav ili ljubav i zavisnost[/url]; i [url=http://psiho.slavisa.us/ljubav-i-zaljubljenost/297-strah-od-zavisnosti-i-vezivanja.html]Strah od zavisnosi i vezivanja[/url].
S poštovanjem,
Nikola
Poštovani Nikola,
shvatila sam suštinu Vašeg odgovora, ali je teško prevazići i prihvatiti distancu u smislu “pauze”, obzirom na već popriličnu km udaljenost.
U početku je on insistirao na tolikoj povezanosti, koja se svodila na svakodnevne poruke i pozive, bez obzira kada i gde, i preko mere i praktično me navikao na nešto što nikada ranije nisam radila. Kasnije je sve krenulo svojim tokom i ja sam postala ovisna o tome. Sada je to jako teško shvatiti .
Hvala Vam na odgovoru, pogledaću teme koje ste preporučili sa ciljem daljeg prevazilaženja stanja u kome se nalazim.
s poštovanjem